Kada pokusamo da prevarimo sebe….želim da se setim/o legende o mladiću koji je ignorisao glas svog unutrašnjeg sebe, a od Kodija Gvozdenog Oka: The power of positive living, N.V.Peale, Mono:Manana press, 2001: Nekada davno su indijanski mladići svoju odraslost označavali određenim izazovnim podvigom, te je taj čin smatran ritualom odrastanja i ulaskom u svet dužnosti, odgovornosti i manje prava. Jedan takav mladic je pripremivši se izabrao „probu protiv planine“.
Stigavši na vrh, stajao je na ivici sveta…njegovo srce se ispunilo ponosom. Onda je začuo šuštanje pored nogu i ugledao je zmiju. „Umirem. Za mene je ovde suviše hladno i nema hrane. Stavi me pod svoju košulju i odnesi me u dolinu.“„Ne“- odgovorio je mladić „ … upozorili su me već, ti si zvečarka, ako te uzmem uješćeš me a tvoj otrov će me ubiti“. „Nije tako“- ubeđivala ga je, „prema tebi ću biti drugačija, napraviću izuzetak, neću te povrediti“. Posle dužeg opiranja, mladić je pristao na predlog zvečarke. Stavio ju je pod košulju i odneo u dolinu. Stigavši, nežno je zmiju položio na travu. U trenu ona se skupčala oko njegove noge i ujela ga.
„Ali obećala si“- uzviknuo je mladić.“Znao si šta sam, čim si me uzeo u ruke“ dobacila mu je zmija gmižući dalje.
Kao po pravilu se pametni, samouvereni i brzopleti uvuku u neizlaz, verujući da su dovoljno mudri da pobede i ovo. Ali avaj, kao u onoj narodnoj; dala dinar da udje a sada bi dala više da izađe ali… Često srećem Spasioce familije/ partnera/ radnog mesta/ sistema i osetim veliku tugu prema dragim Božjim bićima koja veruju da „spašavanje“ prolazi nekažnjeno.

Не гледам телевизију, годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о односу међу нама поређане редоследом, који је, сматрам, правилан.
Прича „Одлучи“(али име аутора не успевам да пронађем): Оно што нам је у срцу: Једног дана један богаташ даде корпу пуну смећа једном сиромаху. Сиромах је узе, испразни је и очисти и затим напуни предивним цвећем. Врати се богаташу и даде му кошару. Богаташ се зачуди и рече: „Зашто ми дајеш ту кошару напуњену предивним цвећем када сам ја теби дао смеће?“ Сиромах му одговори: “Свако даје оно што има у срцу.“
Тако да дамо, управо то, оно што имамо у срцу, један другом, свом ближњем, партнеру/ки, љубавнику/ци, љубимцу, уличној животињици. Док у суштини дајемо само себи кроз пројекцију.
Зато и сматрам да сваки однос пролази кроз етапно одрастање које ове три приче осликавају а које у суштини представља развој везе и односа.

Не гледам телевизију годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о односу међу нама поређане редоследом, који је, сматрам, правилан.
Де Мелова прича: „Дамари“: „Pustinjak je meditirao u svojo pećini na Himalajima. Kada je otvorio oči, ugledao je neočekivanog posetioca kako sedi pred njim. To je bio poglavar čuvenog manastira. Šta hoćeš? Upitao ga je pustinjak. Poglavar mu je ispričao tužnu priču. Jedno vreme njegov manastir je bio čuven u čitavom svetu. Ćelije su bile prepune mladih iskušenika, i u hramu božijem neprekidno je odjekivla pesma monaha. Međutim, dosla su druga vrmenea, kod ljudi se ugasila želja za uzdizanjem, iskušenika je bilo sve manje I hram je utihnuo. Ostala je samo mala grupa monaha koji ispunjavaju svoje dužnosti, dok im je srce ispunjeno tugom. Na kraju, upitao je pustinjaka: ”Da li je neki naš greh razlog što je manastir u ovakvm stanju?”
”Da”- odgovorio je pustinjak, ”greh neznanja”.”O kakvom je grehu rec?”
”Jedan od vas je prerušeni Mesija, a vi to ne znate”. Pustinjak je zatim skopio oci i vratio se meditaciji.
Tokom čitavog naporonog puta natrag do manastira, srce svestenika je snažno kucalo na pomisao da se Mesija , Mesija u ljudskom obliku vratio na zemlju i to bas u njegov manastir. Kako ga nije prepoznao? Ko bi to mogao da bude- Brat Čuvar? Brat Ključar? Ne, imali su toliko mana. Ali pustinjak je rekao da je Mesija prerušen. Mozda su te mane bile sredstvo prerušavanja? Kada bolje razmisli niko u manastiru nije bio savršen, pa ipak, jedan od njih je Mesija!
Kada je stigao, okupio je monahe i obavestio ih o svom otkriću. S nevericom su gledali jedni druge. Mesija? Ovde? Nemoguće! Ali, izgleda da je ovde inkognito, krije se. Onda je možda…A možda je onaj tamo? Ili onaj drugi? Jedno je bilo sigurno- ako je Mesija prerušen, neće biti lako prepoznati ga. Zato je svako poceo prema svakom da se odnosi obzirno i sa poštovanjem. ”Nikada se ne zna”, mislili su, kada bi se sreli sa nekim od monaha. ”Zasto ne bi bo ovaj?”
Na kraju, atmosfera u manstiru je podrhtavala od radosti, i sve je vise ljudi dolazilo s molbom da ih prime u iskušenistvo, a božji hram je ponovo odjekivao od pesme mohaha, iz kojih je zračio duh Ljubavi.”

Da. To je ona, možda, već izvikana priča da dobijemo ono što damo. I da je korektno da se prema drugima ponašamo kako želimo da se ponašaju prema nama.

Kada skitnica u Britaniji pojmi da je jako hladno i da je preživljavanje neizvesno, priđe bobiju (policajcu) i opsuje ga (kažu da su britanske psovke poezija prema srpskim). Za „uvredu krune i države“dobije 6, i slovima šest, meseci zatvora.
Kada je ujak 1989 umro, ujna Mjurijel je očajna zbog njegove smrti, tiho progovorila:”Bio je tako kompleksan”. Ne razmišljajući, odgovorila sam: ”Da, svi oni”(porodica) su takvi”. Taj transgeneracijksi obrazac koji uprkos patnji opstaje i ima legitimitet testamentalnog zaveštanja ali na nekom predsvesnom nivou.
Neki dan u obližnjoj šumi vežba vojska a poneki šetac se ljuti: E baš su našli tu, zar na stazi itd. Žao mi je. Mene su učili da poštujem vojnika i vojsku i milicionera i policajca. Kako je odnos prema nama samima i prema polju/ima drugačiji u različitim kulturama. A koji je opet transgeneracijski.
I najzad evo transgeneracijeske priče koju često pričam klijentima u želji da ih utešim da nema pravih i krivih rešenja, već da su to bili arhaični momenti koji su TADA imali svoje kreatvno adaptivnu svrhu. ”Kći pita majku zbog čega seče veknu mesa sa obe strane kada je napravi. Ne znam, kaže majka, moja majka tako radi, kaže ne razmišljajući. Pošto je kći uporna, majka predlaže da pitaju njenu majku. Ni ona ne zna, i ona radi isto što i nena majka. I tako redom do poslednje žive majke u nizu koja kaže da seče veknu od mesa jer ”imam mali pleh”. Strasno! Sve te neabdejtovane majke sa ultramodernim plehovima i rernama.
Netraženi savet je pročitati fenomenalni vodič „Sentimentalna povest britanskog carstva“ Bora Pekić i „Crno jagnje i sivi soko“ od Rebeke Vest.

Не гледам телевизију годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о нашим међуљудским и другим односима, поређане редоследом, који је правилан с моје тачке гледишта.
Де Мелова прича: „Damari“: „Pre hiljadu godina, u srednjem veku, papini savetnici insistirali su da se Jevreji proteraju iz Rima. Govorili su da nije u redu što ti ljudu bezbrižno žive u samom središtu hrišćanstva. I tako, formulisan je proglas o izgonu, i izazvao je veliki protest Jevreja, koji su znali da ce , kud god otisli, sigurno doziveti jos gori tretman od onog u Rimu. Zato su preklinjali papu da povuče ovaj edikt. Papa koji je bio pravedan čovek, predložio je da među sobom izaberu coveka koji ce se takmičiti sa njim u pantomimi. Ako taj pobedi, biće im dozvoljeno da ostanu u Rimu.
Jevreji su se sakupili da prouče ovaj predlog. Ukoliko bi ga odbacili to bi znacilo napuštanje Rima. Ukoliko bi ga prihvatili, bilo bi to kao da su vec poraženi, jer nije bilo moguće pobediti u izazovu gde je papa istovremeno i protivnik i sudija. Ipak, morali su da prihvate, i pored toga što nisu znali kako da nađu nekoga ko bi izvršio taj zadatak. Odgovornost da budes krojač sudbine svih Jevreja u Rimu svakome je bila prevelika. Kada je čuvar singoge čuo za ovaj predlog, došao je kod glavnog rabina i ponudio se da prihvati papin izazov. ”Čuvar?”-uzviknuli su ostali rabini kada su čuli za to. ”Apsolutno nemoguće!”. U redu, rekao je glavni rabin, pošto niko od vas nije spreman to da učini, ili on ili ništa. I tako kada vec nije bilo boljeg, poslali su ga da se takmiči sa papom.
Došao je veliki dan, papa je sedeo na prestolu koji je postavljen na trgu Svetog Petra, okružen kardinalima, ispred gomile sveštenika i vernika. Ubrzo se pojavila mala delegacija Jevreja, svi u dugim crnim tunikama, dugačkih brada, na čelu sa čuvaren sinagoge.
Papa se okrenuo da bi se suočio sa čuvarem i duel je počeo.
Papa je svečano podigao ruku i prstom ocrtao krug na nebu. Čuvar je smesta pokazao prstom prema zemlji. Papa kao da se zbunio, i još svečanije je uzdigao prst pravo ka licu čuvara. Ovaj je odlučno uperio tri prsta u pravcu pape, koji ko da je bio zapanjen tim gestom. Na kraju, papa je zavukao ruku pod tuniku i izvadio jabuku, na sta je čuvar zavkuao ruku u papirnu kesu koju je nosio, i iz nje izvadio komad pogače. Papa je tada glasno objavio. ”Predstavnik Jevreja je pobedio. Ukaz o izgonu Jevreja se povlači”.
Jevrejski poglavari okupili su se oko čuvara i odveli ga. Zbunjeni kardinali nagrnuli su oko pape. ”Šta se dogodilo Vas Svetlosti?”- upitali su. ”Nismo uspeli da pratimo tako brzu izmenu pitanja i odgovora”. Papa je obrisao znoj sa čela i odgovorio. ”Taj čovek je vrhunski teolog, pravi majstor duhovnog dijaloga. Ja sam počeo širokim pokretom ruke prema nebu, da bih pokazao kako čitav svet pripada Bogu, a on je pokazao prstom prema zemlji, da bi me podsetio kako postoji mesto koje se zove Pakao, koje pripada đavolu. Tada sam podigao prst da bih ukazao kako je samo jedan Bog. Zamislite moje iznenadjenje kada je on podigao tri prsta da bi podsetio kako se taj jedini Bog pojavljuje u tri oblika, ukazujući time da prihvata naše učenje o Svetom trojstvu! Znajući da je gotovo nemoguce pobediti takvog genijalnog poznavaoca teologije, rešio sam da prebacim duel na drugo područje. Izvadio sam jabuku da bih pokazao kako je, prema nekim novim teorijama, zemlja okrugla, a on je odmah izvadio komad pogače da me podseti kako je, prema Svetom pismu, zemlja ravna. Tada sam morao da priznam da je pobedio”.
U međuvremenu, Jevreji su stigli u sinagogu. ”Sta se dogodilo?” preneraženo su pitali čuvara, koji je nemarno odgovorio. ”Kakvih li gluposti! Zamislite- papa je prvo pokazao rukom da svi Jevreji treba da nauste Rim. Zato sam pokazao dole, da bi shvatio kako uopste ne nameravamo da se maknemo odavde, a on je pokazao prst, kao da mi preti. ’Nemoj da se poigravas sa mnom’. Tada sam podigao tri prsta da mu objasnim kako nam je već tri puta naređivao da odemo iz Rima. Na kraju, kada sam video da vadi užinu, izvadio sam i ja svoju”.

Често заборавимо да исто дешавање именујемо другачије, што не значи да је једно тачно а друго није. Сматрам да о ово треба имати у виду и избегавати суревњивости.

Свесна да различити људи долазе на психотерапију кажем да сам свесна и да поштујем све наше разлике и да је лепо да нас је Творац управо такве различите (ко)креирао. И да не желим да мењам никога и ништа. Понекад у контексту психотерапије испричам моје јутарње рутине са деловина где прочитам део Молитвеника па Псалтир са Молитвом и Псалмом (учила су ме Анита и Славица из тадашње певнице) па на крају следеће поглавље из књиге „Старац архимандрит Тадеј- Будимо смирени ради свога добра- Какве су Ти мисли, такав Ти је живот“. Управо једноставност ова три, можда чак уџбеника, и вишегодишња репетитивност читања наводе да пажљиво читам о односу према/у породици и како је довољно да само један члан породице мисли како је угњетен и обесправљен, па да у доместикалном миљеу кокреирамо лоше односе. Како је то једноставно написано. И то је оно што ме враћа овим трима књигама које су уз моје узглавље. И оно што јако волим је једноставан савет како је важно сачувати душевни мир (јер само тада можемо да именујемо своју потребу, шта се дешва и условљава тзв. фигуру и позадину) кроз понављање молитве (афирмације): „Господе да ми сачуваш унутрашњи мир, да ме научиш како да будем мирна, тиха, блага душа као што су анђели Твоји и свети.“

Vidim da naginješ biljnoj ishrani, pa ti mogu preporučiti da napraviš humus. U (Super veru) kupi sirovu leblebiju, potopi u vodi i sutradan kuvaj 1 sat. Zrna samleti u seckalici uz dodavanje malo tečnosti u kojoj se kuvalo, da se dobije gusta a glatka masa. Dodati sok od 1 limuna i oko 200 grama tahinija, himalajsku so i 5,6 kašika extra virgin maslinovog ulja, po želji u deo staviš peršun, u drugi paradajz pire, u treći beli luk, u četvrti luk vlasac, u peti čili prah. Pretpostavkjam da znas da je tahini u stvari susamova pasta. Malo je skupa, ali ukusna. Moj sin ga namaže na dvopek i stavi med, prava poslastica podseća na alvu.
Sve ovi ti pričam uslovno, najbitnije je kako ti postaviš prioritete. Svaki treba da radi onako kako se najbiolje osecća. Ako u nečemu ne uživaš i radiš pod prisilom, frustracijom, onda nikakva korist od najbolje hrane.

Са Јасном коју знам још из врмена, моја мати је то звала „када је Бог ишао по земљи“, повремено разменим по коју у смислу психотерапије. Тако ми шаље како и она користи филмове и онда о храни. Сматрам да то вреди да поделим: Volim da spremam jela i kolače. Ne spremam klasično i ne trošim više od sat i po vremena za ručak, isprobavam nove stvari kao siitake pečurke, kinou, kvalitetne ribe kao smudj i brancin. Namesto kupovnih kolaca radije jedem crnu čokoladu, smokve, urme, sa brazilskim, makadamija, indijskim i običnim orasima, pečene leblebje, kikiriki, suvo grožđe, brusnice… Mislim da je važno šta stavljam u sebe i to činim kad god mogu. Ne znači da svaki obrok i kolač moraju da budu takvi. Jednostavno mislim da je to ulaganje u kvalitet zivota.

Svojevremeno sam kupovala kolače za sv. Nikolu a pokojna mati je bila veoma ljuta. Zalud sam branila stav da svetac nije ženomrzac. Nisu to bili domaći kolači. Na nesreću su se ti tzv. moji pojeli pre njenih. Avaj. Bilo je to strašno. Uz sve to ne razmišljajući izgovorih da je proja koju otac pravi meni lepša. Joj… koliko je bilo crvenih kartona.
Tek na poslu počeh da delim recepte za kupovne kolače i torte. Verujem da je lako zamisliti epilog kada su me razotkrili.
Evo recepta koji je originalan i koji zadam da defokusiram Priču o dizalici. Tanke kore i fil kombinovan od ljutih seckanih paprika u pavlaci, mirođije, kima, jednog jajeta, sitnog sira.
I evo recepta od npr koleginice Sneki Č. Dno dublje posude prekriti uljem, staviti kašiku začina C i kada porumeni, dodati oko 1,5-2 l vrele vode (brže proključa) u koju se nastružu krompiri, celer, šargarepe. Dodam paškanat, kim, so, lorber, zrna bibera. Sačeka se da proključa i eto ručka. Priprema se cca oko 15min.

Npr. Mlada lepa žena kroz suze priča kako su njene ljubavne veze ovakve i onakve jer eto ona je za sve kriva. Koliko tu samo ima koješta istine da je ona uvek kriva. Ćutim i kažem da za domaći pogleda film „Kako izgubiti dečka za 10 dana“. Sledi salva smeha i toplo i jednostavno „baš volim što sam Vas pronašla“.
Ili možda: nakon smrti supruga a pošto je odbila da se centrira u sinovljevom životu, NJENA mati savetuje da tek sada mora da brine o regulativima. Ne mora baš da otkupi celu zadnju stranu za svoju čitulju niti mora da uvežbava da je sahranjuju, ali …obraz je to. Očarana sam. Kažem: ima film „Čokolada“ sa Juliette Binche i Alfred Molin-om, gde je jedna gospa „u žalosti za svojim suprugom“. Julitte Binoche izgovara, osluškujući, da je od drugog svetskog rata IPAK prošlo 15-ak godina, dok je sagovornik ispravlja da je pomenuti suprug poginuo od granate u prvom svetskom ratu. Lafica je ta Juliette Binoche, kako je odglumila ovu informaciju u mestu nazvanom Spokoj.
Ili npr. poslati mladi čovek koji shvata da devojke ipak žele muškarca koji se raduje svom poslu. I da se ne pecaju na parice. Izgovaram da za domaći pogleda film „Sve o dečaku“ i lika koji se zove Vil (Hugh Grant). U momentu dok izgovaram, vidim ljutnju u njegovim očima. On zna. On razume. Ali je komformista i pristaje na to.
Ili npr. duhovno lep ovozemaljski mlad čovek koji inatom odgovara na nerazumevanje domestikalnog miljea. Njegov film je „Društvo mrtvih pesnika“. I da, hvata poentu u letu. Teško je kada si pametan.