Obe gospodarice svojih i porodičnih života, čije su odluke obeležile i tuđe živote. Ali tako različite nuklearne porodice i tako različite tačke polaska.

Gospođa Krunu dovodi njeno odraslo dete, jer je usamljena, tužna i tu tugu i usamljenost manifestuje na način koji njenu decu uznemirava.
Gospođa Kruna je inventivna i kreativna ali suprug je umro „tri nedelje“ pre njihove zlatne svadbe. Tri nedelje su tri godine, ali su njoj godine sa njim bile nedelje. A i oni drugi- generacija su otišli (u drugu priču). Odlučna, jasna, dosledna mozda i sekantna, sigurno je plovila morima nemira i dečjih dilema i odrastanja. „Odrekla sam se karijere na deset godina da bih bila sa decom“ i onda postaje jasno kako su njena deca dobila i korenje i krila. Govori jasno i bez kolebanja. O svom odrastanju. O svom važnom plesu. O svojoj posvećenosti. I najzad o vučjaku Aresu koji je bio star itd, ali su neki kobajagi učeni došli i kazali da Aresa treba uspavati. I Ares je dozvolio, nije se protivio. Samo se sa suzama oprostio, i saglasio sa gazdinim saglašavanjem.
Pokušavam da stignm do nje i pricam da se radikulopatija neće smanjiti na način na koji je tretira, kažem opet i opet ona nastavlja svoju direkciju. I još jednom pokušavam jer je boli pokret, i opet isto. Odustajem. Donosi prekrasne kolače od kojih je svaki drugačijeg materijala i drugačijeg izgleda. Izgleda kao fina tema. Priča o đumbiru i limunu i limeti i o integralnom brašnu 1000… Kažem da koristim smrznutu narandžu ali ne, samo sklizne niz nju. I kažem za pitu sa ljutim paprikama, i to sklizne u neizgovoreno. Priznaje brašno od lana i pirinča, to ostane. Jer ona je došla da mi kaže da ima važnije poslove kao što je da posadi čemprese na groblju, i da bude ova poseta i ona, pa „neće imati vremena do 15. jula“.
I dok sve to prica, tuga probija iz Prvog plesa i prvih pisma Njemu, iz Afrika kao dvogodišnji svesni izbor, iz Ares koji je tako poseban da i danas živi. I svi su ipak tu a ipak tamo. I ona bi…da posadi zimzelene biljke na grobu gde je suprug i gde je …

Забавник 4.4.2014. и дивни текст о татама. A затим и нешто, из истог броја, што сам оставила у уџбенику о бондингу:
Моцартово писмо оцу:“Понизно молим, волите ме још мало!
Најдражи Тата! Не могу да пишем поетски, нисам песник. Не могу тако уметнички да распоредим реченице да бацају светло и сенку, нисам сликар. Не могу чак ни језиком, ни пантомимом да изрекнем своје назоре и мисли, нисам играч. Али могу тоновима, музичар сам. Сутра ћу тако целу честитку за овај имендан, као и рођендан код Канабриха, одсвирати на клавиру. За данас Вам, mon tres chere pere, од срца не могу пожелети ништа што Вам сваки дан, и увече желим: здравље, дуг живот и добро расположење. Надам се такође да сте сада мање нерасположени него док сам још био у Салцбургу, јер морам да признам да сам томе био један једини узрок. Са мном се лоше поступало. Нисам то заслужио. Ви сте наравно имали удела… али превише. Видите, то је био највећи и најважнији разлог што сам тако журно отишао из Салцбурга. Надам се, такође, да је моја жеља испуњена. Само морам да завршим, са својом музичком честитком. Желим Вам да поживите толико година колико је човеку потребно да се ништа ново у музоци не може учинити. Сад збогом. Понизно Вас молим још мало ме волите, а с овом се ружном честитком задовољите док се у мом уском и малом ковчежићу разума не буде направила нова преграда у коју ћу моћи да ставим онај разум који тек треба да добијем. Љубим тати 1000 пута руке и остајем до смрти
најпослушнији син Волфганг Амаде Моцарт
8 новембар 1777. Манхајм“
Како је ово болно. И тешко. И тај тако велики и јединствани Моцарт је имао емоције које и …

Радо читам Забавник, сада свеснија него икада колико је важно шта уносимо у себе. Радује ме Хогар Страшни. Разнежи ме његов однос са сином. Колико је искрене очинске љубљви у Хогаровом односу према сину (али и свему на планети). Како је то лепо и топло.
Тако у једном Забавнику син пита Хогара „шта ћу бити кад порастем?“ Отац Хогар каже: „Као и ја сине мој, твоја је судбина записана у звездама, твој пут иде ка слави и богатству!“ Па наставља: “Једног дана постаћеш викиншки ратник, сине мој! А викиншки ратници су посебни људи“. „Живот је пун пустоловина и изненађења…а изнад свега…веома је занимљив!“ „Али немој погрешно да ме схватиш…викинзи не проводе баш цео живот у забави“. Онда малени пита: “А шта то још раде тата?“. Хогар тата каже:“Хм, кад уђу у седамдесее године живота, онда мало успоре.. и схвате живот озбиљније“.
Тако лепо, топло, без црних пророчанстава. И тако једноставно и најзад животно.

Ovih dana mi je neko pričao kako je u sekundi porastao. Pričao je o sinovljevoj ljubavi prema ocu. Pričao je o svom uzoru- o svom ocu. Pricao je o nekoj nemoj pomirenosti sa onim što je u sekudi generisalo njegovo odrastanje. I ta tuga ali ne i bol su stigli do mene. Tuge koja preplavljuje prostor. Tuge koja je opipljiva. Koja i posle svega toga opstaje, jer nije moralo tako. Nikako nije moralo tako. Ali reče: on se nije branio, nije bio kriv. Samo je zanemeo.
I pre dve- tri nedelje jedan drugi sin je pričao kako je u sekundi odrastao. Ovaj drugi je umotao svoju tugu i bol u šalu i kozeriju. Pa ipak bol je bi tu. I tuga. I sve to tako nekako.
Kada sinovi spašavaju svoje roditelje ali ne otkrivajući njihovu patnju i nemoć, to izgleda tako čestito, tako lepo kao Helingerov Poredak ljubavi. A opet nekako je izokrenuto, iako je to u redu sinovima.
I eto asocijacije na priču kako je četvorogodišnjak spasio bebu brata iznevši ga iz kuće koja je gorela. Bili su sami u kući. I dečaku niko nije rekao da je to nemoguće.
Koliko je sve to moćno. I lepo.
Hvala Ti Tvorče jer me učiš ljubavi svih Tvoji bića. Hvala Ti jer sam postala bogatija za lepu ljubav. Hvala Ti za divnu staromodnu hijerarhiju i poštovanje porodice.

Уплаћујем чланарине за Српско Лекарско Друштво за ову годину али правим грешку и зовем их да им то и кажем. Са друге стране увек љубазан глас. Каже да је данас Слава СЛД-а и да славе, али наравно прибележиће моју грешу (Док је Свети врачи Козма и Дамјан, еснафска лекарска слава.). И ето сетих се колико је отац држао до српског лекарског друштва, и сматрао га вaжним атрибутом креирања здравствене политике. Уз једно присећање иде и друго и следеће. Сећам се како је отац увек у канцеларији имао бомбонице и чоколадице и како су деца могла да уђу и послуже се, и када он није унутра. Данас се присећам фотографија његовог вучјака Циге кога је довео из армије са Копаоника. Тада се армија служила две године. И скроз сам сетна. Офарбала сам јаја. Некако сам направила договор са собом, да када видим розе процветало дрво магнолије, вучјака, чујем зрикавце- знам да ме отац чува и да је са мном. Хвала Ти тата. Хвала Ти јер си био уз мене. Тек сада постајем свесна колико је то драгоцено и важно искуство.
Тако родитељи оду у другу димензију, оставе искрену љубав и жељу да детету буде добро у властитој кожи. Те прве комуникације постају темељ у другим односима и комуникацијама. Тако су важне.

Džeri je menadžer restorana. Uvek je dobro raspoložen. Kad god bi ga neko pitao kako je, odgovor bi uvek bio ”Da sam bolje ne bi valjalo.” Mnogi konobari u njegovom restoranu dali su otkaz kad je on promenio posao, da bi ga pratili od restorana do restorana.
Zašto? Džeri je umeo da motiviše ljude. Ako je neko od kolega imao loš dan, Džeri je uvek bio tu da ga ohrabri. ”Ne shvatam. Niko ne može biti pozitivan ceo dan. Kako Ti to uspeva?”
Džeri mu je odgovorio: ”Svakog jutra se probudim i kažem sebi: danas imaš dva izbora: loše ili dobro raspoloženje.” Uvek izaberem dobro raspoloženje. Svaki put kad se dogodi nešto loše mogu izabrati da budem žrtva ili da učim iz toga. Ja uvek odaberem učenje. Kad neko dođe i počne da mi se žali, mogu da prihvatim njegovu žalbu ili mogu da izaberem pozitivnu stranu života.”Ali nije uvek tako lako”, rekao sam mu. Da, lako je, rekao je Džeri. ”Sve u životu se vrti oko izbora”. Kad rešavaš raznorazne gluposti, sve je to pitanje izbora. ”Biraš kako ćeš eagovati na situacije”. ”Biraš kako će drugi uticati na Tvoje raspoloženje”. ”Biraš dobro ili loše raspoloženje”. ”Tvoje izbor je kako ćeš proživeti svoj život”.
Par godina kasnije, čuo sam da je Džeri neoprezno zaboravio da zaključa zadnja vrata restorana. Upala su tri naoružana muškarca i jedan ga je ranio revolverom. Srećom, brzo su ga pronašli i Hitna ga je vozila u bolnicu. Šest meseci posle duge i teške operacije, video sam ga ponovo. Pitao sam ga kako je, odgovorio je ”Da sam bolje, ne bi valjalo”. Kada su ona trojica upala u restoran, prvo sam pomislio da je trebalo da zaključam vrata. Kada su me pogodili, dok sam ležao na podu, setio sam se da imam dva izbora: da živim ili da umrem, odlučio sam da živim. Kada me je lik iz Hitne pitao na šta sam alergičan, rekao sam ”na metke”. ”Biram život, molim Vas tretirajte me kao živog” jer sam po njihovim pogledima video da me smatraju umirućim. Nasmejali su se.
Jedina stvar koja je uvek samo Tvoja, je Tvoj stav, koji niko sem Tebe ne može kontrolisati.
Da, baš tako. Da bi to bilo moguće, važna je svenost i bivanje u sadašnjem trenutku.

Мој колега Стева теолог, са трансакционе анализе, шаље овај текст.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ
Постоји једна легенда, као и многе, потиче из Русије, о човеку који је невин осуђен, и послат у Сибир, на ону врсту робије о којој су Достојевски и Солжењицин писали своја чувена дела, сваки у својој епохи, додуше. И, тако, трпећи због нечег зашта није крив и добијајући улогу ”небитног и отписаног” човека, јунак ове легенде, слично Димином Донтесу и Селимовићевом Нарудину, одлучује се на освесту, на задовољење, на сопствену одштету за сваки тренутак проведен тамо, за сваку бол, за све лоше што трпи… Али његова освета, опет као код Донтеса и Нарудина, има и ту димензију правде – његова ће освета, његов злочин, бити свети. И тако, прошло је време његовог робијања, он је кренуо кући, али не сам, са њиме је кренуо и његов новостечени пријатељ у Сибиру, његов сапатственик и будући сазлочинац – ланац и букагија које је носио, да га стално сећа на све што је преживео и да му укине и последње зрнце мислости и способности за праштањем… Одавно је направио списак – судија, тужиоц, адвокат, судија из жалбеног већа… Веома брзо сви га поново видети, сетити га се, и доживети да се опет нађу на суду, али овога пута, он ће бити и судија, и тужилац, и порота, и џелат, и то не само њима, већ и њиховим породицама, један lex talionis где нема поштеђених, јер … поред њега…оштећена је и правда уопште… Веома брзо је прецртавао списак док није дошао до последњег на њему, до тужиоца, Знао је где живи, где му је породица… Кренуо је са својим сапутником да заврши свој списак и да добије своје обештећење… Био је Васкрс… Ушао је у кућу… Тужиоц је са породицом отишао у Цркву… Разљутио се и разгневио, гледао је по кући, тражио их и тада је спазио… детенце, из неког разлога су га оставили кући. Очи су му се разјариле, пришао је поред креветића и баш када је подигао руке да замахнем ланцем и куглом и да тако усмрти детенце, оно је изукло офарбано јаје, погледало га и насмејано рекло: Христос васкрсе… Бацио је ланац пао на колена и заплакао се… Опет је ухапшен, након признања свих дела осуђен је на смрт. И тако, сходно тадашњим правилима, затворски духовник га је посетио, исповедио га, и одмах написао писмо цар у коме га је обавестио да такав ниво покајања никада није видео и затражио од цара да га помилује и ослободи, што је цар и урадио. Након изласка из затвора, наш јунак је отишао у једну област где је била велика епидемија и где су људи умирали у стотинама, и тамо се старао о болесницима и помагао људима… Шта се касније десило са њим није толико ни битно, оно што јесте битно, бар мени, јесте то детиње Христос воскресе!!! Јесте та ”рана Његова којим се ми исцелисмо” о којој пише пророк Исаија, јесте то васкрсење Христово које се прелива на живот сваког од нас, опет, код сваког на посебан начин… И дан Христовог васкрсења – Дан Осми, Дан Господњи… Дан предукуса вечне славе и вечне љубави Божије…
И, у свакој легенди има истиние…
Христос Воскресе!!!

Kada skitnica u Britaniji pojmi da je jako hladno i da je preživljavanje neizvesno, priđe bobiju (policajcu) i opsuje ga (kažu da su britanske psovke poezija prema srpskim). Za „uvredu krune i države“dobije 6, i slovima šest, meseci zatvora.
Neki dan u obližnjoj šumi vežba vojska a poneki šetac se ljuti: E baš su našli tu, zar na stazi itd. Žao mi je. Mene su učili da poštujem vojnika i vojsku i milicionera i policajca. Kako je odnos prema nama samima i prema polju/ drugačiji u različitim kulturama.
Netraženi savet je pročitati fenomenalni vodič „Sentimentalna povest britanskog carstva“ Bora Pekić i „Crno jagnje i sivi soko“ od Rebeke Vest.

” Sveti oci o krivici”: ”… Svaki greh je ili nedostatak ili promašaj u odnosu prema Bogu, prema bližnjem, a onda i prema samom sebi. Promašaj ili nedohvat ljubavi, rekli bi smo. ”Tamo gde je ljubav, uklanjaju se sva zala” kaze Sveti Jovan Zlatousti. Proširujući ovu misao Zlatousti dalje kaže ”Jer je rečeno ljubav je dakle punoća zakona”…”Zato jer tamo gde postoji ljubav, nestaju gresi pohlepe, otimanja, zavisti, ogovaranja, osionosti, krivokletstva i neistine.” ”Ne krije li se upravo u mnogim od pomenutih grehova i koren krivice? Zato oci ukazuju na ljubav kao na najveću među svim vrlinama…”