TEKST: PSIHOTERAPIJA FILMOM

Npr. Mlada lepa žena kroz suze priča kako su njene ljubavne veze ovakve i onakve jer eto ona je za sve kriva. Koliko tu samo ima koješta istine da je ona uvek kriva. Ćutim i kažem da za domaći pogleda film „Kako izgubiti dečka za 10 dana“. Sledi salva smeha i toplo i jednostavno „baš volim što sam Vas pronašla“.
Ili možda: nakon smrti supruga a pošto je odbila da se centrira u sinovljevom životu, NJENA mati savetuje da tek sada mora da brine o regulativima. Ne mora baš da otkupi celu zadnju stranu za svoju čitulju niti mora da uvežbava da je sahranjuju, ali …obraz je to. Očarana sam. Kažem: ima film „Čokolada“ sa Juliette Binche i Alfred Molin-om, gde je jedna gospa „u žalosti za svojim suprugom“. Julitte Binoche izgovara, osluškujući, da je od drugog svetskog rata IPAK prošlo 15-ak godina, dok je sagovornik ispravlja da je pomenuti suprug poginuo od granate u prvom svetskom ratu. Lafica je ta Juliette Binoche, kako je odglumila ovu informaciju u mestu nazvanom Spokoj.
Ili npr. poslati mladi čovek koji shvata da devojke ipak žele muškarca koji se raduje svom poslu. I da se ne pecaju na parice. Izgovaram da za domaći pogleda film „Sve o dečaku“ i lika koji se zove Vil (Hugh Grant). U momentu dok izgovaram, vidim ljutnju u njegovim očima. On zna. On razume. Ali je komformista i pristaje na to.
Ili npr. duhovno lep ovozemaljski mlad čovek koji inatom odgovara na nerazumevanje domestikalnog miljea. Njegov film je „Društvo mrtvih pesnika“. I da, hvata poentu u letu. Teško je kada si pametan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*