ТЕКСТ ПСИХОТЕРАПИЈА кроз приче ОДНОСА/ ДИЈДЕ (однос две особе исл.)/ ПАРТНЕРСТВА исл- други део

Не гледам телевизију годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о односу међу нама поређане редоследом, који је, сматрам, правилан.
Де Мелова прича: „Дамари“: „Pustinjak je meditirao u svojo pećini na Himalajima. Kada je otvorio oči, ugledao je neočekivanog posetioca kako sedi pred njim. To je bio poglavar čuvenog manastira. Šta hoćeš? Upitao ga je pustinjak. Poglavar mu je ispričao tužnu priču. Jedno vreme njegov manastir je bio čuven u čitavom svetu. Ćelije su bile prepune mladih iskušenika, i u hramu božijem neprekidno je odjekivla pesma monaha. Međutim, dosla su druga vrmenea, kod ljudi se ugasila želja za uzdizanjem, iskušenika je bilo sve manje I hram je utihnuo. Ostala je samo mala grupa monaha koji ispunjavaju svoje dužnosti, dok im je srce ispunjeno tugom. Na kraju, upitao je pustinjaka: ”Da li je neki naš greh razlog što je manastir u ovakvm stanju?”
”Da”- odgovorio je pustinjak, ”greh neznanja”.”O kakvom je grehu rec?”
”Jedan od vas je prerušeni Mesija, a vi to ne znate”. Pustinjak je zatim skopio oci i vratio se meditaciji.
Tokom čitavog naporonog puta natrag do manastira, srce svestenika je snažno kucalo na pomisao da se Mesija , Mesija u ljudskom obliku vratio na zemlju i to bas u njegov manastir. Kako ga nije prepoznao? Ko bi to mogao da bude- Brat Čuvar? Brat Ključar? Ne, imali su toliko mana. Ali pustinjak je rekao da je Mesija prerušen. Mozda su te mane bile sredstvo prerušavanja? Kada bolje razmisli niko u manastiru nije bio savršen, pa ipak, jedan od njih je Mesija!
Kada je stigao, okupio je monahe i obavestio ih o svom otkriću. S nevericom su gledali jedni druge. Mesija? Ovde? Nemoguće! Ali, izgleda da je ovde inkognito, krije se. Onda je možda…A možda je onaj tamo? Ili onaj drugi? Jedno je bilo sigurno- ako je Mesija prerušen, neće biti lako prepoznati ga. Zato je svako poceo prema svakom da se odnosi obzirno i sa poštovanjem. ”Nikada se ne zna”, mislili su, kada bi se sreli sa nekim od monaha. ”Zasto ne bi bo ovaj?”
Na kraju, atmosfera u manstiru je podrhtavala od radosti, i sve je vise ljudi dolazilo s molbom da ih prime u iskušenistvo, a božji hram je ponovo odjekivao od pesme mohaha, iz kojih je zračio duh Ljubavi.”

Da. To je ona, možda, već izvikana priča da dobijemo ono što damo. I da je korektno da se prema drugima ponašamo kako želimo da se ponašaju prema nama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*