Утрчавам на Службу, додиром руке поздравим мени драге другарице на Служби: колегиницу која је у пензији и Александрову маму која је, као и увеk, дама у одевању и манирима. Колегиници предајем „два зрна кафе“ које сам купила још око Божића, и таман да пођем, схватам да могу макар да понесем нафорицу… Неодлучно застајем а колегница ме саветује: ма само ти уђи у ред па пред (оца)Миодрага и узми нафору. Ал ред па… Ма хaјде каже она. Померам се али ипак бочно, не могу баш да прескочим вернике да би добила нафору. Отац Миодраг ме у бочном видном пољу види и једноставно ми пружа три нафоре. Е баш је било скроз топло и лепо. Разнежио ме је. Затим наилазим на Александрoву мам(у) која се осмехује и као пита: како то ја сам добила две нафоре а ти три? Не знам, можда мене више воле и намигујем.

”Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugi neko drugo, možda je istina na Tvojoj strani a možda nije.
Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugo dvoje drugačije, možda Si u pravu a možda nisi.
Ali, ako Ti imaš jedno mišljenje a svi ostali drugačije mišljenje, bez sumnje, istina je na Tvojoj strani, jer Vaseljena ne poznaje konsenzus mudraca”.
Ovakav odrasli i svesni izbor podrazmeva hrabrost, posvećenost i druge možda arhaične vrednosti. Pitanje je da li ostati u ”Park”-u ”iz doba Jure” ili abdejtovati sebe u ime samopoštovanja u ”osećanje lične vrednosti je temelj discipline, upravo zbog toga, što ćemo kada se osećamo vrednima, voditi računa o sebi na svaki mogući nacin. Samodisciplina je dokaz da pazimo na sebe”.

Причу ми шаље „самарићанин“ Марија. Мени непознати Кафка: Франц Кафка је једном, шетајући парком, срео девојчицу која је плакала зато што је изгубила лутку. Кафка ју је тешио речима: “Твоја лутка није изгубљена. Само је отишла, ја сам је видео и причао са њом и рекла је да ће се вратити.”
Договорили су се да се нађу на истом месту следећег дана. Oбзиром да није нашао лутку, саставио је писмо у луткино име и прочитао га девојчици.
“Молим те, не тугуј за мном. Отишла сам на пут око света. Писаћу ти о својим авантурама.”
Био је то почетак дружења девојчице и писца, у коме је сваки нови сусрет доносио извештаје о живописним луткиним пропутовањима.
При последњем сусрету, Кафка је поклонио девојчици лутку. Била је потпуно другачија од оне лутке коју је девојчица изгубила, али је носила у себи цедуљицу са поруком: “Путовања су ме променила.”
После много година, када је ова девојчица порасла, пронашла је скривену поруку унутар лутке:
“Неминовно је да ћеш све што волиш у животу у једном тренутку изгубити, али, на крају, љубав ће се вратити у неком новом облику.”
Остајем замишљена колико свима нама треба спокој, унутрашњи мир. И како нечија доброта може да премости тугу и бригу.

И друга легенда:
Postoji jedna legenda, niko ne zna gde i kako je nastala, niti da li je tačna, ali koja priča jednu priču, koja se negde tiče i dotiče svih nas…
U davna vremena, kada se jedna velika carevina prostirala na tri kontinenta, i na ta tri kontinenta је pokušavala da prenese svoju kulturu, civilizaciju, ideju dobrog i lošeg, vrednog i bezvrednog…
U samom srcu te civilizacije, u večnom gradu, kako su ga zavli, živeo je jedan čovek… Čovek, po retko čemu različit od ostalih žitelja večnog grada… Već u nekim godinama, udovac, sa dva sina, ali sa izuzetno dobrim srcem… Pomagao je svima i činio dobro, podigao je dva dobra sina i oba su mu bila za ponos… jedan je bio pesnik, izuzeto popularan u to vreme, a drugi…. običan vojnik. Otac se trudio da prenese svoje vrline na svoju decu, u mnogome je i uspeo – oba sina je krasilo dobro srce, obojica su se trudila da čine dobro i da pomažu svima… Otac se ponosio sa oba sina, ali sa jednim ipak više nego sa drugim, onako tajno, pokušavajući uvek da sakrije preterao zadovoljstvo kad bi neko pričao o pesmama i popularnosti njegovog sina…
I tako, kako je sudbina htela, jednog dana, hodajuću ulicom, ovaj čovek primeti kako kočija ide ka dečaku. Čovek potrča, gurnu dečaka ali sam bi pregažen. Dok je umirao, video je anđela kako stoji pored njega. Anđeo mu se obratio: Bio si dobar celog života, čak si i sad stradao spasavajući tuđ život. Reci koju želju želiš da ti se ispuni kao nagrada za tvoja dela? Čovek, koji više nije imao potrebu da krije svoje zadovoljstvo zbog uspeha svog sina, slično kako mnogi roditelji vide neku sopstvenu zaslugu u uspehu svoje dece, poželeo je da ga anđeo povede kroz vekove koji dolaze i da mu pokaže slavu njegovog sina. I tako, anđeo je uzeo ovog čoveka, vodio ga kroz vekove, po celoj kugli zemaljskoj, i svuda mu pokazivao kako ljudi različitih uzrasa, kultura, boja kože čitaj knjige. Čovekova sreća je sve više i više rasla. Kada je video sve, upitao je anđela: da li svi ovi ljudi čitaju pesme mog sina? Anđeo je zbunjen stao: Koje pesme? Čovek se našao u čudu: pa pesme mog sina pesnika… A, te pesme, nastavi anđeo, ne čitaju ih, tvoj sin je bio malo popularan u svoje vreme, ali ubrzo nakon njegove smrti ljudi su zaboravili i njega i njegove pesme. Čovek se zaprepastio: pa šta onda čitaju?
– Vidiš, onaj tvoj drugi sin, onaj koji je bio običan ivojnik, za koga narod nije znao i na koga niko nije obraća pažnju jer je bio suviše običan…On se dobro pokazao u vojsci i postao je kapetan. Poslali su ga u daleku zemlju. Jednom se našao u životnoj opasnosti i sluga mu je spasao život. Budući da je bio dobrog srca, on je osećao neizmernu zahvalnost prema tom slugi i prirastao mu je za srce. I slugu i sluginu porodicu je doživljavao kao najrođeije, govorio je da nikad ne može da se oduži sa ono što mu je uradio. Jednom se sluga razbole. Tvoj sin je dovodio lekare ali niko ije mogao da pomogne…a onda…onda je čuo da Božiji Sin hodi tom dalekom zemljom, i odlučio je da nađe Božijeg Sina i da od Njega zatraži da mu izleči slugu. I pronašao ga je, i u svojoj dobroti i poniznosti, on Mu je rekao da nije dostojan da mu Sin Božiji uđe u kuću, i zamolio Ga da samo kaže i da će sluga njegov ozdraviti… I tako, vekovima, po celom svetu, ljudi čitaju o tvom sinu…
Ko što rekoh, ne zna se odakle potiče legenda, ko ju je napisao… možda je ovo samo još jedna ”fusnota” na Hristovo kazivanje da će mnogi poslednji postati prvi, a mnogi prvi poslednji… A možda je i fusnota na Hristovo kazivanje Marti da se trudi oko mnogo stvari, a da je njena sestra Marija izabrala da se trudi oko onog što je važno…
Bilo kako bilo, vremenom sam naučio da uvek ima istine u legendama…

Драго ми је да захваљујући колеги Стеви и уз његово одобрење, делим ово са Вама.
Христос се роди! Заиста се роди! Желим Вам свако добро од Богомајке и од људи.

У току завршне године едукације из трансакционе анализе-
психотерапеутски уговор са ЕвропскаАсоцијацијаТА, на некој
радионици група различитог нивоа едукације, упознајем колегу
Стеву С., који је теолог по основном образовању, и који ми је
послао ове ванвременске приче/ легенде. Сматрам да су
ппримерене овом великом празнику, и уз дозволу млађег колеге,
делим их са Вама.
Postoji jedna legenda – govori o monahu koji je imao viđenje…
Išao je kroz pustinju, sunce je bilo jakо, vode nigde, nigde ničeg na
vidiku, osećao se teško, iznemoglo, taman tolko da pomisli kako mu je
taj hod kroz pustinju nešto najteže što je ikad doživeo do tada…
Najednom, okrenuo se iza sebe i video dva para tragova, jedan iza sebe
i jedan pored svog. To ga je začudilo, naglo se okrenuo u stranu i video
Hrista kako hoda pored njega… Monah se oduševio, odjednom, osećaj
iznemoglosti i teskobe je nestao, na njegovom licu se pojavio osmeh,
dobio je neku neočekivano snagu i nastavo da hoda brže i odlučnije
nego ranije…. Hodao je i hodao, bivao je sve više i više žedan, sunce ga
je sve više peklo, pustinji nije bilo kraja, koraci su postajali sve sporiji,
disanje sve teže, očaj i teskoba su ponovo došli, ali, čini se, mnogo jači
nego ranije… Monahu je polako počela da dolazi misao da ne može
više, da je kraj, da mu ostaje samo da padne i da čeka neizbežu smrt.
Okrenuo se još jednom oko sebe, ali ovaj put, video je samo jedan par
korako kako ostaje za njim. Pogledao je ka nebu i skoro nečujnim,
očajnim glasom rekao: Eto Bože, nema tvojh koraka pored mojih, kad
mi je nateže ti si me ostavio…

Odmah je začuo glas: Koraci koje vidiš iza sebe su moji, ja te nosim…
Vremenom sam naučio da u svakoj legendi ima istine…

Можда би могли погледати филмић Сkруџов Божић.
Или прочитати књижицу норвешког аутора: Нага пред
вољеним, Ј. Висе; о љубави, вери, невери, о нама ситним малим са
великим жељама.
Онима који славе, честитам и желим унутрашњи мир, добро
здравље, радост, срећу, блискост, парице, успех…свако добро од
Богомајке и од људи.

Молим замислите сцену: Пре много година, професор нпр. Вирус је у уводу свог предавања за специјализанте психијатрије, тражио да специјализанти устану и минутом ћутања одају пошту преминулој докторки стоматологије из нпр. затворске болнице. Пацијент који је извршио тај чин је психијатријски пацијент, и „своје лекове је редовно пио“. “Био је у ремисији“. Дуго сам носила грч, јер је акт носио имплицитне информације. Онда сам тражећи посао отишла тамо на интервју. Питала сам о поменутом дешавању…
Заболела ме је скорашња информација, варила сам је два дана. Мени драга колегиница, хуманистичког факултетског базичног образовања, је искуствено повезивала страх са пројективном идентификацијом. Па то је опасно јер пацијенти … , помислих. Престала сам да причам. Окренем главу.
Често сусретнем школоване терапеуте из психотерапија, али и не о медицини или човеку, који се хвале како они „Скајпом лечим пацијента која има депресију и биполарни поремећај“ „долази ми на сеансе шизофрени…“, или „homocidne pulzije“, и онда се позову на психијатрицу код које иду на интервизију. Чак и факултети са хуманистичком орјентацијом, не дају ни праксу ни развој односа са људима са менталним поремећајима. На жалост, често се у име материјалног благостања фаворизују овакве недоследности. Све док се не понови да је психијатријски пацијент „у побољшању“ и са „терапијом коју редовно узима“ а све идући на разговоре са својим психотерапеутом, ушао у recidiv и онда ће (опет) бити „све печурке су јестиве, неке само једном“.
Оно што је лепо да сви имамо способност одлучивања. И да радећи на туђим его границама, макар пронађемо неког ко ће то за нас психотерапеуте (рад на себи је континуум, сматрам) и нама. Већина ће негирати такво „огранчење“ за себе. За себе ће задржати позицију моћи/експерта, недодирљивости и брижљиво ће избегавати све ситуације које то могу да демаскирају. Лепо је да су то, верујем, свесни избори (који имају своје последице).

Пре осам година сам се пожалила љубазној и насмејаној комшиници да моје одрасло дете каже да је њена усвојена улична керушица Мица Паметница боља мати. У следећем сусрету, осмехнуто пита:“Како Вам је Тутор?“ Када сам сретала чланове њене породице, реферисала бих јој: Срела сам Тутор супруга или срела сам Тутор јуниора исл. Онда је кошиница нас прозвала у Менторима. Тако је она сретала Менторче. Итд. Толико дуго нисам знала како се зове, ни чиме се бави. Неки људи имају ту лепу и једноставну комуникацију постојања. Увек се обрадујем када их видим и пожелим да будем таква.
У претрчавању ливадице да стигнем на Акатист сусрећем комшиниу како шета њихове псе Сениора и Јуниора. Размењујемо пар речи о деци и свакидашњици. Нпр. Александар (мислим да је пасторак) је паметан, вредан, за кратко време је постао директорова десна рука и заменик (да ли је баш то рекла?), пева у певници, све постиже, али тражи да му се принесе нешто сићушно. Е! Е! Е! Да, не љути се, „него шта ће му та мана“. Шта рећи на то? Можда то деца траже начин да кажу да смо им важни. Некако постајемо изгубљени у свакодневном трчању и заборављамо како да вербализујемо да поштујемо и да нам је тај други важан и потребан. Верујем да та комуникација има лековито деловање.
Малопре истрчава комшија са торбама, лаптпом и гитаром. Нестварно шта тај човек у 24 сата постигне. Једном недељно екипа из школских дана игра фудбар и направили су свој бенд па он свира гитару. Постајем љубоморна. Како он све то тако лако и брзо постигне. Нема седења на ловорикама, дремки и телевизорисања. Фасцинантно колико је полетан.
Дивно је да око нас постоје уникатни хвале вредни примерци. Само треба застати, и уочити драгоценост у мору свакодневних аутоматских рутина.

„ Život je kao vožnja vozom, sa svim stanicama, obilascima i nesrećama. Ulazimo u voz, upoznajemo svoje roditelje i mislimo da će zauvek s nama putovati, ipak oni će na nekoj stanici izaći, a mi nastavljamo putovanje bez njih. U voz će ući mnogi putnici, naša braća i sestre, prijatelji. Mnogi će izaći iz voza i za sobom ostaviti veliku prazninu. Za neke nećemo ni primetiti da su izašli. To je putovanje puno radosti, tuge, pozdrava na sastanku i na rastanku. Uspeh se sastoji u tome da uspostavimo dobar i iskren odnos. Velika zagonetka je: Ne znamo na kojoj stanici moramo izaći. Zbog toga živimo, volimo, opraštamo i dajemo najbolje, jer kada dođe taj trenutak kada moramo sići s voza i naše mesto ostane prazno, želimo da iza nas ostanu lepa sećanja, koja će nastaviti u vozu života. Želim da tvoje putovanje svakim danom bude sve lepše i da u prtljagu imaš vere, ljubavi, zdravlja, uspeha i novaca. Hvala svim putnicima u vozu mog života! Snažni ljudi znaju kako da svoj život drže u redu. Čak i sa suzama u očima mogu sa smeškom reći: Dobro sam.“
Лепота једноставног прихватања и бивања. И базична нит живота: имати „са собом“ праве вредности и велику уметност праштања људских и, пре свега, властитих несавршенстава.

Upravo videh našeg sveštenika, ide sa sveti vodicu za slavu. Ljubazno se pozdravismo. Dve godine nije dolazio da sveti vodicu. Pisala mu poruku da ga podsetim. Žalila se zbog drugog. Navikla sam se. Danas sam u miru sa time da smo mi jako različiti. Sa sigurne daljine mu na viber pošaljem lepe tekstove o veri, ljubavi, nadi. Nikada ništa nije odgovorio. (Činjenica je da vernici/e prepičavaju svoja slična iskustva, ali se pametno ne žale). Ako su visine priloga jedino važne, onda Bog deli pozicije/milost prema veličini priloga/ davanja? Naravno, postoje Božiji službenici i Bog. Već vidim koleginicu koja me grdi: ”Tako nevernici …”. U suštini sve je u redu. U Crkvu idem sebe radi i moje porodice. Na Službu odem, opet sebično, sebe i svojih radi, na Akatistu uvek, opet sebično, pored mojih važnih, upišem ime ponekog vozača GSPa koji putnike sačuva, neke kasirice sa osmehom, bolesne dece iz Tiršove koju … i nekih slučajnih osoba koji me dodirnu svojom emotivno toplom jednostavnošću postojanja. Volim da posle Službe ostanem u miru sa sobom u crkvenom dvorištu. Ne, ne ljutim se ni na sveštenika ni na sebe. Svi smo mi samo ljudi и svako sebe predstavlja svojim izborima. Ipak, to je komunikacija u kojoj se ne osećam lepo, pa sa pristojne distance postojim.
Kada se pomeri ugao posmatranja, neka ponašanja se mogu drugačije i u miru sagledati. To je ono što smatram važnim.

Na ulazu restorana, meni, prelepo drvo ruzmarina. Volim da ga vidim, za mene je živo u smislu dragog i odanog prijatelja. Molim ljude iz restorana da ga podignu i ponovo vežu za oslonac jer ga je nevreme oborilo. I oni kažu da, hoće. Moj odnos sa moji nečujnim prijateljem je da ga pozdravim ili očistim od vetrom donetih listova drugih biljaka, osetim prelepi miris. I tada obično prokomentarišem prolaznicima da sam (licencirani) psihijatar (i licencirani psihoterapeut).
Trećeg jutra, spremno sa klupkom kanapa i kućnim makazama, idem u uobičajenu jutarnju šetnju. I dalje je drvo na zemlji. Juče sam odnela kući i zasadila slomljenu granu. ”Parkiram” pse za ogradu. I lagano odmeravam, sečem kanap, vezujem drvo za pritku. Več zalomljena grana pada na zemlju. I dalje uvezujm drvo. Ne, nisam baš to znalački uradila, ali sam zaštitila drvo koje volim. Pomalo liči na kanap sa ruzmarinom, šalim se. Granu koja se odlomolia, pobodoh u zemlju, i dve manje grančice. Tako pričaju da sade ruzmarin, improvizacija na delu i na terenu. Skroz sam se unela u to. Sasvim u uvezivanje, da nisam čula glasove iz restorana, koji su me verovatno videli, ali nisu hteli da me obrukaju i kazu da nisam baš lepo uvezana ruzmarin drvo. Ili da idem i gledam npr. svoja posla.
Osećaj mira i ispunjenosti me drži dugo. Zahvalna sam jer sam mogla nekome da pomognem. To je tako lepo. Osećam se smireno. I zahvaljujem za datu mi mogućnost da pomognem, da imam novaca za klupko kanapa, da sam se setila i makazica. Tako je lepo učiniti nešto za svog prijatelja.