TEKST Комарци, крпељи и остали/ Komarci, krpelji I ostali

У шумарку Јутутуту

Надзорни је Балакаха

Обећао тримчекима  и нетримчекима

да ће запрашивати против комараца и крвпеља

сваког септембра- крајем септрмбра.

Услови су тада прави,

Уплаши се комарац и крпељ сваки.

До следећег пролећа се запрашени више и

Не јави.

 

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da će zaprašivati protiv krpelja i komaraca/ ica

Svakog septembra- krajem septembra,

Vremenski uslovi su tada pravi

Za junaka komarca/ krpelja da se

Odjavi.

 

SAVET: Do  септембра ne ulaziti у šume. Затврати prozore. Облачити se антикомарично i slično.

( Лепо је да наши мозгови могу истовремено да користе наша оба писма а да и не схвате да то раде. Lepo je da naši mozgovi mogu da koriste oba pisma istovremeno, a da o tome i ne razmišljamo).

 

ТЕКСТ: Некад земља радника и сељака а сада земља књигивођа, адвоката, таксиста, свештеника и других мистификованих делатности или фискална каса- део четврти

Сва лица, места и друго поменуто су фикција:

До обуке и инсталирања касе  се долази ПРЕКО „Орао зове сокола“, дође оператер и 2 пута по 15 минута проведе уз тражење подршке, што је онемогућава да смртник инсталира касу, али и да вежба или да пита. Књиговођа ничему није служила, ” то није посао књиговође”- схатам тек сад,”играча игре Ухвати ме ако можеш“. (Боже драги да ли је могуће да сам тако на смрт преплашена?) Каже оператер/ сервисер/учитељ: укључите видео  да снимите, али ни то нема везе јер ЈА НЕМАМ ПОЈМА ДА РАДИМ СА КАСОМ сем да убацујем тзв. производе. Наплату преко рачуна коју хоћу да укуцам, нисам  успела да остварим ни после ПОЛА САТА притискања разних тастера и ја одустајем и упсујем да сам добила новац, што није истина, новац је уплаћен на рачун. Најједноставније избацивање рачуна ми одузима између 20 минута и пола сата, и људи моле: молим пустите ме, мени не траба рачун.

Даље, у уговору са нпр. Телетели пише да када „Корисник“ исплати касу, може да раскинем са њима али да уређај „не може функционисати без“ њихове „лиценце“… „што значи да у случају раскида овог уговора, без обзира што ће Корисник исплатити уређај, исти неће више бити функционалан уколико Корисник не настави да користи“ Телетели. Моја потреба да пешке побегнем за Норвешку је тако јака да једва дишем. Осећам се тако неспособно да ми је лоше.

ТЕКСТ: Некад земља радника и сељака а сада земља књигивођа, адвоката, таксиста, свештеника и других мистификованих делатности или фискална каса- део трећи

Сва лица, места и друго поменуто су фикција:

И ето. Рачуновођа је тражила верифкациони код и каже да ће ми послати на мејл. Међутим друга књиговођа каже да инфо о приспећу кода стиже у е сандуче књиговође. (Већ сам јој рекла да је њен посао био да ме обавести о свему а не да ја истражујем и њу обавештавам). Онда да идем по ту инфо онамо па овамо. И све то страшно премара. Ја радим и свој посао и књиговођин посао, и преморена сам па  багујем од 31.01.22. Најстрашније багујем : људи који су ми се обратили с поверењем- заборављам их, људи који су потка мог живота- као да све радим да их одбацим. Не спавам. Не живим. Мој живот је постао фискална каса. Нема радости, само стрес, уплашеност, брига. Од кога пронаћи функционалну информацију. Страшно. Најстрашније.Једноставне радости као што је јутарња шетња са псима су умрле и ја псе шетам око зграде у размишљању где набавити валидну информацију. Ноћу се будим на 2-3 сата. Ова књиговођа, названа на пример анђелка Л. је служила да ме освести на моју немарност према себи. Јер моји колеге, познаници и други са касама су имали ПРОФЕСИОНАЛНЕ књиговође па су фискалне касе КУПОВАЛИ ДИРЕКТНО од произвођача. КУПОВАЛИ СУ ЈЕДНОСТВНЕ КАСЕ УЗ ПИСМЕНА ОБАВЕШТЕЊА КАКО РАДИТИ СА ФИСКАЛНОМ КАСОМ.

Моје техничко незнање је велико: картица уз касу коју су ми дали уз угвоор о каси је у ствари нешто што је лиценца. Питајући и истражујући, схватих да та лиценца има протективни, лековити и гаранцијси значај. Нешто као ако неко помисли да попреко погледа фискалну или мене док радим са фискалном, неће моћи то да ради. Ако се фискална разболи, имаћемо покривено лечење. Наравно то има своју месечну цену. Тако су људи који су куповали касе директно од произвођача, бирали да немају лиценцу, ако сам разумела или ако је то могуће. Други су изабрали лиценцу која је на месечном нивоу око 5- 600 динара и плаћа се два пута годишње и на шест месеци. Људи су збуњени, преплашени. Трећи причају да је у ствари реч о не знам чему. Све ми је мање јасно. Ни у шта се од свега тога не разумем. Тужна сам. Преплашена.

ТЕКСТ:Верујем да би миленијанци ово назвали “компилација ретро и” небитног или да ми у ствари често дајемо оно што нама треба

„Иди кући и воли ти њу!- био је то наводни одговор једног свештеника, вернику који се жалио како га жена не воли.  Али не разумете оче, рекао је на крају тај супружник како ја да волим њу када она мене не воли? Иди кући и воли ти њу, отац понови. И имао је право.

Тамо где нема љубави , морамо дометнути и мало своје , па ћемо је наћи.

Често се мужеви жале да их жена не воли. Тада свештеник открије да муж не ходи својим путем пружања љубљви, он једноставно седи и тражи да буде вољен, отприлике као неки идол који чека да му служе и обожавају га. Такав муж мора да спозна да једини начин примања трајне љубави у браку, јесте и њено давање. У животу обично примамо оно што дајемо: ако мрзимо- примамо мржњу, али ако пружимо љубав, заузврат и ми добијемо љубав.

Тако предлажу да мужеви  морају више волети али и поштовати своје жене али и жене своје мужеве, јер нема већег успеха од среће у дому, и ниједан успех који у животу остваримо, неће ништа значити ако оманемо у свом дому. Наше породице зслужују најбоље“.

Пре много много времена је постојала песма”Он ме воли на мој начи”.

Ипак, све је много сложеније. Јер ако не волимо посао који радимо- нећемо бити срећни. Или бар неки од нас.

Данас миленијанци одабиру даље школовање према месту где је највећа  статистичка заступљеност особа супротног пола. Или према сазнањима како највише новца зардитити, а не како с радошћу али и поштовањем обављати  своја опредељења.

Има и података да су жене излагане непријатностима ако не би после рада на послу, рада кући, решавања дечјих дилема и проблема- аку нису желел да будуи – заводнице.

Скроз на скроз интересантно.

А оно из књиге Сапијенс- Ј. Н. Харари о томе да бити мушкарац али и жена нису само …

 

TEKST: Priča

„ Ptičar iz Alkatraza je bio osuđen na doživotnu robiju bez mogućnost pomilovanja.Bio je potpuno odsečen od sveta i tmurni dani su se smenjivali jedan za drugim. Gledao je jata prica kako proleću kraj njegovog zatvorskog prozora. Jednog jutra mu je povređeni vrabac uleteo u ćeliju i ptičar ga je negovao i vratio u život. Ptica više nije bila samo ptica, za njega je to bila posebna ptica. Drugi zatvorenici, čuvari i drugi su počeli da mu daruju ptice i on je sve više učio o njima.Uskoro je imao pravi aviarium u ćeliji. Postao je uvaženi autoritet za ptičje bolesti, uočavajući sve više o ovim stvorenjima i usavršavajući svoje znanje.Bio je samouk i sve što je radio bilo je originalno“.

Pogledati na svakidašnjicu ili na neprijatnost na neki drugi način, može da bude isceljujuće, nadahnjujuće i hranljivo, razmišljm- filozoviram od jutros ja.

TEKST: Glumatanje i guranje u tuđ život pod maskom brige za sredinu Diverzantkinje ilinke Zafić ili Pretužno pismo Gradinom prvencu N..i- ili Šadenfrojde deo četvrti

Sva lica, događaji i slično su- naravno fikcija.

Iskustveno znam da će Diverzantkinja , i ovog puta, da sačeka da se slegne prašina i da Prvenac zaboravi na nemili incident. Onda če Diverzantkinja opet da podbode, izčerupa, isprovocira ili nešto slično što ona iz svog Malog Profesora zna da će mene i moju porodicu da zaboli.

To se zove igično ponašanje. Postoje Igre i one se razvrstavaju na tri stepena, i treći stepen Igara završava fatalno. Jer ovo igrično ponašanje Diverzantkinje je repetitivno: Diverzantkinja napravi to nešto što Mali Proofesor zna da će da zaboli, ja napišem o tome, onda je Prvorođeni, verujem, zamoli majku da me ostavi na miru. I čim se Prvorođeni vrati svom životu i zaboravi na incdent Divezantkinje, ponovo napadne.

Zato ne mogu da zavolim u srcu to bahato Šadenfrojde derište. I zato ću, verujem, da molim da sinovi i unuci dobiju ono što je ona davala. Tužno.

Savet: morate neizostavno da hitno izađete iz Igre jer sve miriše na fatalni ishod, a ja/ mi ne želimo da imamo posla sa Sajdenfrojde i ni sa jednim igricnim pobašanjem i ni sa jednom Igrom. Možda bi bilo lepo da Ona ima neki svoj Krčedin ili Vranić ili … gde bi mogla jutrom da ode i bavi se cvetićima i biljčicama. I predveče se vrati u svoj stani, na primer. Tamo ima gospa koje imaju te neke godine i koje orezuju lozu, kaleme lozu i ruže i drveće, i sa kojim bi se puno toga moglo razmeniti jer je i ona inventivna i uporna osoba. Mozda i da razgovara sa prof Marinom Banić, sa Bojanom Tepvčević, sa Mirom Sakić, sa Filipom Stefanovićem, ili sa Snežanom Volić. Sinovi koji žive na Zapadu pošalju svoje majke na ovakve razgovore jer su svesni da su majke usamljene a da oni nemaju vremena.. One su ne retko štedljive i vladarice, ali možda bude prijalo ako bi se plaćalo na račun a da ona taj detalj ne zna. Na primer. Bilo bi manje dosadno, razmišljam.

Sva lica, događaji i slično su- naravno fikcija.

ТЕКСТ: Некад земља радника и сељака а сада земља књигивођа, адвоката, таксиста, свештеника и других мистификованих делатности или фискална каса- део други

Сва лица места и дрго су фикција.

Познаница ми је писала да су за касу потребни штампач и рачунар. Ја сам нешто слично налазила али нисам разумела чему место за папир из касе? Јел и за то треба још нешто? Али нисам имала кога да питам.

Књиговође које сам контактирала ради истраживања како нахватати податке за рад фискалне касе, су мене мени- описали као нејасну за њихов аналитични ум. Ја сам са друге стране имала интројект- кошчица од брескве- да сам неинвемтивна за математику, чак и када предвач говори да је ту логигка важна. Била са и још сам премрла од страха. Зашто од основне нисмо учили примењиву математику? Зашто на студијама предмети Одбрана 1 и 2?  И још много чега а не рачуноводство? Страшно. И шта сада да ли требам тај неки посебан штампач или неки посебан рачунар? Тек када сам „потписала“ завршни рачун, наручих сигурности и добих на цедуљи и оне друге податке. Фасцинантно. Зашто ми то није речено 31.1.22.? Можда је процес нов и усаглашава се?

Савет: Можда је најбоље да пустим, па како буде. Немам више шта. Што више тражим, све се више  ствари одмичу од мене. И да се сетим свог унутрашњег душевног мира.Јер ћу тако бити функционалнија. Па како буде.

ТЕКСТ: Прича

„О државницима:

Питали су чувеног кинеског мудраца Конфуција: Шта је најзначајније за добру државу? Храна, оружје и поверење народа. А када би држава морала нечег да се лиши, шта би било прво? Оружје.А затим? Храна. Али народ може почети да умире без хране! Смрт је одувек неизбежна судбина људских бића, али народ који више нема поверења у своје државнике, заиста је изгубљен“.

Микрокосмос и доследност родитеља.


 

ТЕКСТ:Јаки синови и њихова деца без њих, и некакви другачији- па синови

 

Данес око 18 сати сам чула да је 8 рудара и словина ОСАМ РУДАРА погинуло у руднику Соко у Алексинцу. Они су погинули спашавајући својих 21-ог друга од којих је већина у болницама. Несрећа се десила 01.04. 22 у 04 сата,  у руднику када је дошло до  акцидента урушавањем угља и са метаном. Погинули рудари су из Алексинца, Трговишта и Бајине Баште. И САМО те општине су имале тродневну жалост. И јутрос нисам чула да су споменути на Литургији, верујем да јесу а да ја због кашњења то нисам чула. Хтедосмо да упалимо свеће, али црква има –  радно време до 18! То остаде за сутра. Баш тужно. Страшно. Где је та емпатија?

Осморица рудара је оставило 12-оро и опет словима ДВАНАЕСТОРО малолетне деце. Једно дете је бебица од четрдесет дана. Најмлађи рудар је имао 31 годину. Сахрањени су данас. И свештеник који је служио службу се заплакао.

Било би људски да те породице наставе да добијају редовне ПРОСЕЧНЕ СРПСКЕ плате за моменат давања,  уместо плата својих очева који су на радном месту изгубили животе- у наредних бар 30 година, да им се изграде куће, да та деца добију стабилно вођење и бригу.

Даље пише да је рудник често подложан акцидентима и да често људи гину. Јел то могуће у XXI веку? Јел могуће да нема информација о томе? И да Срби, по дифолту, тугују за другима? Негде прочитах: Не спашавај свет, већ прво погледај своје двориште. Недостатк емпатије почиње да бива нешто на шта се на жалост људи навикавају. Окрећу главе.. И као да ништа више не може да нас изненади, забрине или чак освести. Тужно. Тужно.

ТЕКСТ: Јаки синови- књига „Епидемија попустљивог васпитања“

Родитељи на ову књигу реагују неверицом, проверавајући, читајући реакције других. Нису спремни да постану ауторитет и родитељи. Они преферирају да буду “другови” са својом децом. Међутим, са истим понашањем, добијају се исти резултати.

Родитељи нису спремни да се мењају али би да се њихова деца промене: почну да уче, дозволе да и родитељи имају право на свој живот, да деца имају обавезе прма простору у коме одрастају и обавезе према родитељима. Или да уче. Или да понекад буду одговорни. Можда у перспективи и самостални.