Sva imena, događaji, mesta su fikcija i nemaju realne veze sa stvarnim likovima.

28.04.23. je bio izmišljeni nemili susret Stanarimupopravilimukrovića i Budalese a već10.05.23. je „vaša upravnica Zafić“ zakazala Kućni savet za 12.05.23.u 18 sati, sa Dnevnim redom: finansijski izveštaj, šta je prioritet da se uradi i razno. Skroz „fensi“. Pa neki od nas i rade i imaju i zakazane obaveze mesecima unapred. Umori se čovek. Budalesa je premorena. Ne samo što ima zakazano da radi u to vreme već ima i gušobolju upalu glsnih žica ( davno na klinici smo se šalili: izgubiti dobar glas), i na trenutak pomišlja da bi tu kapljičnu infekciju mogla da im (rado) preda u toku Kućnog saveta. Ali, pa Budalesa je nedeljama unapred imala zakazane obaveze.

I tako se Budalasta Budalesa priseća teča Stoleta i teča Vuleta. Teča Stole je bio bistri mladić sa srednjom školom iz seoca u okolini Niša ili Niške banje. Njegovu suprugu je Budalesin otac nazivao (tajno, i iza leđa) „Rođaka Beta“ prema istoimenom Balzakovom romanu. Teča Stole je imao tri omiljene teme: patrijarhalnost svojih roditelja- što se Budalesi oduvek svidelo, druga: kako su oni dugovečni i treća najomiljenija: kako teča Stole bira koga će da zaposli u SIV-u, mozda, za srpsku stranu Saveznog Izvršnog Veća, neke tamo sada umrle države. Nadugačko, naširoko i sa uživanjem je raspredao kako on bira kandidate koji će biti zapošljeni u SIV-u. Danas se Budalesa upita da je neko sa većim uvidom, i možda . prozorljivošću(?) bio na mestu teča Stoleta, da li bi za Srbiju i Srbe bio ovaj isti epilog? Jer drugi učesnici u tadašnjoj drzavi su slali ozbiljne i sposobne ljude koji su znali da razmišljaju decenijama unapred. Prisetila se Budalesa da je njen otac pričao da su učesnici  stručnog sastanka dobili prekrasno izdanje od, na primer, autora druga Kardi. Budalesin otac je zainteresovano prokomentarisao: kada je ovo ovako luksuzno izdanje na srpskom jeziku, kako li izgleda isto na na Vašem maternjem jeziku? I dobio odgvor: „drug Kardi je pisao samo za Srbe“. Možda vreme briše uspomene? Pamćenje za novije događaje i pamćenje za starije događaje, podsmeva se Budalesa- sebi i tihuje. Ponekada je znala da isprča kako su njeni roditelji pričali da Srbija nema cenu, i da bi je sagovornici tešili: „ Šta ćete, to su bila TAKVA vremena“.

Teča Vule je bio neko ko je bio jako štedljiv. Teta Milica je pričala: Vule neće da ide ni kod koga jer ne želi da mu neko dođe u posetu.

Priseća se kako su je roditelji vodili da obiđe par okolnih sela i prijatelje svojih roditelja koji su živeli u tim selima i da se igra i druži sa njihovom decom. I kako su ti ljidi dolazili sa svojom decom kod Budalesinih roditelja. Nekako je za Budalesu srpski seljak pametan, a kovanica „seljober“ je pokondireni „ ostavio opanke na mostu“.

I nekako je sve to strašno smorno. To krečenje neba- ljudi koji po ceo dan sede i osmatraju i prave strategije kako da zbace upravnika Bivšeg i dovedu upravnika Javno-Tajnog. Da. Dok neko ide na posao. Budalesa je ekstra premorena. Podesća sve na Sizifov skript.

Sva imena, događaji, mesta su fikcija i nemaju realne veze sa stvarnim likovima.

Nešto kao komentr-tutorijal: Funkcija pamćenje: Kratkoročna ili kratkotrajna memorija (ili “primarna” ili “aktivna memorija”) je sposobnost da zadrži, … malu količinu informacija … u aktivnom, lako dostupnom stanju u kratkom vremenskom periodu. neograničeno dugo. (Vikipedija). Dugoročno pamćenje, podrazumeva pamćenje za ranije doživljena iskusta i dogadjje. Sizifov skript: Uporno i besmisleno maladaptivno funkcionisanje koje podrazuma specificne miljokaze.

Sva imena, događaji, mesta su fikcija i nemaju realne veze sa stvarnim likovima.

Budalesa posle posla trči oko ruzmarina i lavandi koje je zasadila na zajedničkoj livadi, stavlja đubrivo, to isto i sa 3 malena ruzmarina koja je upravo posadila uz ogradu za stepenište i prolaz između zgrada. Usput hrani mace, obicno im sakrije/ da hranu oko točkova automobila ili tako nekako da ne mogu da im otmu hranu svrake- čavke ili psi, a da ne dodire ni delić automobila. Onda svrakama- čavkama otkotrlja po orah od onih koje je sakupila u jesen ispred zgrada. Smešna, smešna Budalesa.

Kad eto komšije Stanari-mu –popravili krov-ić i ničim izazvan: kako vi to hranite mačke, jel vi to bacate hranu odozgo ispred zgrade? Priča a očigledno da ga je neko nagnao da to tako prigovara Budalesi. Budalesa kaže: pa vi pojma nemate gde naši prozori gledaju. Ja samo kažem-reče Stanarimupopravilikrović i dodaje PRETEĆI : videćemo na Kućnom savetu. Da li to poziv na linč? On je VEĆ obavešten da će biti Kučni savet! On jedan miran i skoro nevidljiv čovek. Sva komunikacije je: Dobar dan. Dobar dan. Za sve te godine. Nikad ni reči više. Međutim, Budalesa ga podseća: onda kada je trebalo da vam se napravi krov o trosku stanara- bila sam ok, a sada… ma da niste napuštali svoje krajeve ne bi bilo toliko pasa i mačaka…. pobeže- on je miran čovek. Verujem da su Brkizam i Ilinkizam sklopili neki dil sa njime kao i kada su ranije dogovarali PREVRAT i zamenu upravnika. A i taj krov se nekako volšebn dešavao. Reći če Komšinica XX: „on tako deluje smušeno a nije uopšte“. Smešno. Zamislite da Brkizam ili Ilinkizam ili Bogdanizam posade nešto od svog novca/ nahrane neko ulično biće od svog novca. Tako je krov umeo da „izboksuje“- od bivšeg upravnika kome su smetali Budalesini usvojeni ulični psi. Onda mu je Budalesa rekla: čik da odeš Brki na vrata da mu kažeš da se stanari dvaju zgrada žale na danononoćni ( i zimi i leti) lavež njegovih razdraganog ptičara Reksa koji je, pričali su odrastao u dvorištu sa decom, (čiji su lavež dugo čuli iz brozovih bunkera u šumi- žaleći nesretno biće kako je skončao), pa mađarske vižle Tee koja je isto nestala, pa sada nekog trećeg psa čiji lavež zamenjuje tiho i rezignirano cviljenje. Kažu kučkari da tuče te pse. I danas komšinica priča kako ga je pitala „da li on nekada izvodi psa u šetnju?“ Obaveštavali su stanari i razni prolaznici i svedoci jezivih laveža- Orke i koga sve ne, ne b li spasili iste ali- Brkizam je nedodiriv- kažu da je „bio Državna Bezbednost“ i ima „jake veze“ u MUP-u i Komunalnoj. Bilo kako bilo, ta nesretna bića laju i sve nas uporno obaveštvaju da i ona postoje. A tamo neki Stanarimupopravilikrović smtra da mačke ne smeju da se hrane oko ulaza ali da brkini (malo b) psi smeju da laju danonoćno. Da. Kao da Budalesa isčekuje kap koja će prliti čašu, da se spakuje i napusti zemlju- ponovo.

Da, pričala je, sada pokojna, komšinica Prekoputić: kada su došli partizani i sve to: oporezovali su i psa u svakom seoskom domaćinstvu a nesretni seljani su terali svoje pse od svojih kuća i stada, jer nisu imali para za toliki porez. Tako su ta nesretna bića: seoski psi i mačke- stigli i gradove, a u vreme komunistilkih potreba i ruralni likovi podno Zlatibora/ oko Ivanjice- itd i nastanili se u varošima i prestonici. I naravno, mrze sve što ih podseća na njihovu prošlost. Pse. Mačke. Kako bi bilo da na primer neki Brkizam/ Ilinkizam/ Bogdanizam posade sadnicu koju su kupili vlastitim novcem- na nekoj zajedničkoj livadi?

Da. Priseća se Budalesa neke davne 2008. u školi U Oslu. Neki lik je uporo bukirao/ ometao druge jer je časove koristio nekorektno prema ostalima- samo je on hteo da vežba govorni jezik. Bio je- pa iritantan. U pauzi je nadmeno prekinuo koleginicu sa Kube sa nekakvim komentarom o Kastru, a ona- jedna vrlo suptilna, taktična, tiha i odmerena osoba mu je rekla: Kastro nije dozvoljavao da seljak napusti selo i dođe u grad sve dok jedan stanovnik grada ne ode umesto njega da živi u selu. Da, Kastro je bio bolji od tita(malo t) i njegovih pionira.

Sva mesta, imena, događaji su fikcija i nemaju realne veze sa stvarnim likovima.

SAVET: Šutnite ulične životinje. Ne dajte im hranu ni vodu. Nemojte slučajno da ih pomazite ili kažete neku lepu reč. Neko je pričao Budalesi da npr. u Grčkoj postoje mesta na kojima državni i gradski organi ostavljaju hranu i vodu za malobrojne, obeležene i sterilisane ulične životinjice. Sa druge strane, benefičirani dugogodišnji penzioneri- pa takvu strast za MUČENJEM pasa- retko je videti. Ubijanje divljih životinja u šumi- kakav polet/ kakva strast! Nestvarno. I umobolno. U XXI veku u prestonici.

Sva mesta, imena, događaji su fikcija i nemaju realne veze sa stvarnim likovima.

Ponovo puno krpelja u koji i uz svu zaštitu preplavljuju. I ponovo- nema interesa za pravovremeno prskanje protiv isih. Uvek neke kiše i slično. Umori se čovek od redovnoh iznenađenja. Baš je sve to smorno.

U kakvoj je vezi prskanje protiv krpelja  sa mentalnim zdravljem?- Pa u direktnoj. Kako da šetete bezbedno ako Ste okuženi i preplavljeni krpeljima. Smorna jutra bez radosti… smorno smorno..

Recept:

Sastojci: krompir/zamrznuti pomfirt. Beli luk u prahu. Slatka začinska paprika.Ulje-So.Vegeta.Biber. Limun/limeta. Majonez.

Priprema: dobro oprati i naseckati krompir na štanglice, staviti u posudu naliti malo ulja, dodati sve ostale začine osim limuna/limete, po ukusu, i dobro promesati. Na pleh staviti papir za pečenje i zagrejati rernu. Postaviti krompir na pleh i staviti u zagrejanu pećnicu i peći na 200°(ako se dobro sećam da smo tako rekli) i peći dok krompir ne pozlatni. Nakom toga nakapti malo soka od limuna ili limete i dodati majoneza. Uživajte!

Napomena: Kada je zamrznuti pomfrit, njega prvo treba ispržiti u ulju u fritezi i nakon svega toga dodati zacine, malo soka od limuna/limete i majoneza!

Nakon sto je mladi pripadnik starosedelačkog plemena Severne Amerike izgubio svog brata u borbi sa medvedom kojeg na kraju i ubija, pretvara se u istog. Tu upoznaje mladunče medvedva, Kodu, koji sa njim kreće u avanturu. Ubrzo, pričajući jedno drugome svoje životne priče, shvataju da je to mladunčne dete medvedice koja je samo pokušavala da odbrani svoju porodicu, i da je toj brobi izgubila svoj život zajedno sa bratom mladića iz plemena. Njih dvojica donose odluku da podju u potragu za planinom, na čijem se najvišem vrhu polarna svetlost, autrora borealis, sudara sa istom. To je jedini način da se ponovo susretnu sa izgubljenim članovima svoje porodice. Na putu do tog čuvenog vrha zajedno nailaze na puno izazova i na taj način postaju sve bliži jedno drugome, i shvataju svoju povezanost i to da porodica nije samo krvno srodstvo, i značenje totema koji je dodljen mladiću na početku filma.( Diznijev crtani Brat Medved i Lilo i…)

Najzad, svi smo mi povezani. Bilo bi lepo kada bi smo makar poštovali jedni druge.

Sva imena, likovi, radnje ili  prostori su slučajni i nemaju nikakve veze sa realnošću.

Neki dan vode Budalesu u Restoran, kad tamo- sedi Aleksandar Austrijski sa puno nekih mladih i drugih. Mora da je to partnerkina familija, razmišla Budalesa gledajući šarolik skup i njega koji je tu samo kao dekoracija na šlagu. Oni dođu u goste i zaborave da odu. U Austriji bi gosti morali sebi da plate hotel, ali Aleksanderova partnerka nije Austrijanka. Oh, znači zbog toga Aleksanderu treba soba za spavanje koju Budalesa ne može da dobije za ordinaciju. Jer Vu Ran se takođe udao a Knež rado štiti- istu družinu. I sada je- jasno. Vidi ko se sa kim druži, pričao je stric u Podgorici. Onda ćeš znati o čemu se radi. U međuvremenu je istaknut novi natpis gde je kao Vu Ran- „direktor“.

Sva imena, likovi, radnje ili  prostori su slučajni i nemaju nikakve veze sa realnošću.

Knjiga „Naga pred voljenim“- norveškog pisca Jan Vise-a između ostalog govori o nemuškarcima. Kad god neki nemuškarac ne može da uredi poredak u svojoj kući ili u svom životu ili najzad da poseduje ženu koju smatra da zaslužuje, on „potkači“ nedužne, ili zarati kao u ratu u Troji (- kako kaže Broj Jedan u stipu Alan Ford: onda kada smo išli da prosimo Helenu Trojansku). Takvih primera ima u pričama u pomenutoj knjizi. Primer mreže Lice Knjiga je čedan i lep primer o jednom mladom i zaljubljenom čoveku. Da. Ali primeri kada nesretno zaljubljeni nemuškarci naprave dobro drugima/ čovečansrvu/ komšijama je, na žalost, jako malo- filozofira Budalesa u sebi. Češće su tu ratovi, mućke, velikih razmera infekcije, krahovi bezi, inflacije… – opet Budalesa filozofira u sebi.

Radeći preglede za zapošljenje, nailazi Budalesa na lika koji je bio sveštenik ali se razveo i sada želi drugom da se oženi, što Crkva ne odobrava. Zato mora da počne da radi nešto drugo. Budalesa odlazi u Crkvu, sreće studenta Teologije i pita: jel moguće da vas u toj tamo tako posebnoj školi ne nauče da konrtolišete tako moćnu energiju? Student je izbegao odgovor.

Da li zbog toga nežene postanu Bogomoljke? Svakao je bez smisla.

Strašno. Besmisleno. Filozofira Budalesa.

У шуми се, на жалост често се појави тај седи лик са или без качкета и води на кратком поводцу пса који је црно- жут, крзна као да му је исплетена мустра клот-фркет. И Будалеса склони своје псе и помоли се да и тај пас буде заштићен макар од Богомајке. Остали кучкари се са зазором склањају од лика који води пса са теговима и са посебно направљеном корпом за њушку.

Зато газда сматра да треба да се понаша- насило, фотографише Будалесу, иако му Будалеса каже да је забрањено фотогафисати људе без њихове дозволе. Седокоси наставља да фотографише, ваљда је закон и законодавац за све различит. И онда прети да ће он то да „окачи“- на Фејс? На Инстаграм? На ТикТок? Не неку Интернет страницу за борбе паса?( Јер мнго је Нет страница које су опасне за децу а које су присутне у свакодневном животу).Страшно. У Београду који је 1000% покривен камерама. Пре 2-3 јутара је са њим био још један такав шетач са још једним таквим псом. Данас га хвала Богу није било.

Коментар: нека коментара. Орке и слично. Па и Бркин, сада трећи, пас на улици лаје- овај трећи, после Рекса и Тее само тули, и лаје односно поздрави када чује кораке керуша. Људи мисле да борбе паса не постоје. Људи окрећу главе да се не би излагали непријатностима, вређањима, тугама.

Сунце је била керуша из азила за псе. Из целе групе „истрешених“ паса испред Ресторана једино је остала она. Неко Будалесин ју је првобитно називао Пријатељ. Где си Пријатељу. Била је жута, средње висока са репом у круг. Била је јако паметна, дружила се са онима који су је волели и склањала се од опасних и проблематичних паса и газди. Газда Ресторана јој је дао име Сунце. Сунце је волела да нас прати, да се игра са разиграном Бибом, да се поздрави да Дуњом, да нас допрати до улаза. Позивала сам је да дође али никада није улазила. Када би бацила орах свраки, узимала га је, дробила зубима и јела. Као да је, у неком ранијем животу на улици, навикла да свашта може да одржи ситост. Причали су да није улазила ни у кућицу коју јој је Газда Ресторана купио, док кућицу нису изнели из унутрашњег дворишта. Весело је трчкала. У једном дрвету се сакупљала кишница Сунце је волела да пије ту воду. И да весело трчкара уз нас и игра се и радује се. Сви смо је волели. Не могу да поверујем да ју је неко убио. Кажу да је пратила куварице а ове нису хтеле бочном стазом, која није била уз аутопут, јер је као било блато- сељобери увек о разлогу бежања са села. И тако је пратећи неку од њих, Сунце некако била изложена Дебилу Возачу. Кажу, пре 15 дана неки Болесник Возач ју је ранио а пре два дана Ментални Болесник Возач ју је убио. Био је 03.04.2023., понедељак вече и био је дан. Прошли су младић и девојка са псом и зачуо се страшан ударац. Окренули су се и видели да је возач брзином од 200 км/ сат улазио у насељени део и ту убио Сунце. Једина добра ствар је да је Сунце умрла на рукама те девојке и да није била сама. У цивилизованом свету за то се одузима дозвола. Овде не. Важно је само да се што више заради на лекарским уверењима за- стварне и праве и најзад једине-менталне болеснике који од почетка возе аутоматски и неприлагођеном брзином. На тој деоници и испред цркве стално гину и људи. И уместо да ту има безброј семафора, гину недужна бића. Јер ДОЗВОЉЕНА БРЗИНА  је она на којој возач може да заустави или да маневрише воланом, размишља Будалеса. Подразумева да је САДА И ОВДЕ и да није на психоактивним супстанцама: бензодијазепинима, алкохолу и сличном.

Не могу да поверујем да је нема. Мој велики пријатељ је отишла у другу димензију и никако не могу да поверујем да је разигрна, весела, лепа, драга, паметна- особа у телу керуше Сунце/ Пријатељ. отишла и да је то непроменљива чињеница. Скроз сам тужна. Оставила сам пар наградица на трем њене кућице- за душу драгој Божјој души. Бађ без везе. Баш страшно. Претужно да се неко игра возача. И да ето тако одузме живот. Јер је у својим мислима и на аутоматском пилоту. И баш га/ је брига за друга бића. Нестварно. Ружно. У Београду који је 100% покривен камерама. Никакав осећај одговорности ни према другима. Куда све ово иде. Драга драга Сунце. Није више ту да нас радује, воли, игра се са нама. И даље не могу да поверујем. О чему ли сви ти такви возачи уче у ауто школама?

Онда Будалеса среће комшницу Тутор и каже јој за своју пријтељицу Сунце. И ту се Будалеса расплакала: немојте комшинице, – теши је/ говори јој комшиница Тутор- сад Сте као мала девојчица, па Ви Сте имали да су Ваше псе убијали возачи. Да- јазавичара Срећка и мешанца Константина де Систог. Дете у Будалеси плаче и тугује за Пријатељем. Али сваки од тих паса је био посебно биће и од сваког од њих сам нешто учила и добијала: радост, разиграност, прихватање, дружење, љубљв, инат, жељу да буде заштићен и ррихваћен какав јесте… и то, надам се, исто давала, или сам схватала касно. Тек када се неко изгуби.

Свест је функција психе. У међузависности је да осталим функцијама. Може бити измењена кванинативно и квалитативно. На жалост, људи су често на аутоматским пилотима, и тек када се и ако њима/ њиховима нешто овако деси- онда тугују.

Sva imena, mesta, radnje su fikcija.

Budalesa pali svetlo u kupatilu i shvata da nema svetla ni u kuhinji. Podiže osigurač i shvata da mora da zove električara. Na netu ima Zlatko koji je u nedelju zauzet i Nikola sa mobilnim 064-250-19-67, koji je slobodan i koji i dolazi. Nije ni izašao a osiguač je ispadao i ispadao. I sledeceg dana isto. Najzad je kao sistemom eliminacije uzvrdio da je problem u sobnom svetlu i ta popravka je držala ravno 10 sati. Posle 8 dana u stanu je ponovo zavladao mrak. Svetla opet nije bilo u kuhinji, kupatilu i sobi. A ni 10 000 i slovim deset hiljada dinara koje je kobajagi elektricar nikola Milić i naplatio, naravno bez računa, Budalesa nije ni tražila, a ko bi jos tražio račun u takvoj prilici. Reče da radi za državnu firmu tu i tu fasadna osvetljenja. Naravno, više ga nije bilo miguće pronaći jer se nikola nije vše odazivao na mobilni. Reče žena mu je ostala bez posla po mora da… uzima novac za neurađeno. I, naravno, da se ne javlja na mobilni.

Imao je nikola finu „žvaku“ kao mnogo je neok električara. Naravno. Kada za doktora treba licenca a za električara samo da se nazove električarom. Strašno.

Kome se žaliti? U predhodnom danu Budalesa je odvela kerušu kod veterinara, otišla kod zubara, ali električar nikola nije odgovarao na telefoske pozive. Kao da su samo vet i zubar dostupni i rade. I setila se Budalesa Slovenačkog sajma za zapošljavanje- pitao je rekruer zašto doktor razmišlja o mesećnoj plati od 1000eu a bagerista o mesecnoj plati od 4-5000eu. Skroz nestvarno. Zadnje ili sudnje doba. Lekara je moguće izabrati. Sveštenika ne. Elektricar moze da bude i samozvanac. Strašno.  Komora električara? Veruje Budalesa da to ne postoji.

Sva imena, mesta, radnje su fikcija.

Bilo bi lepo kada se ne bi tako puno udubljivali u problematiku. Kada bi sebi mogli da kažemo da će i to proći. Umesto toga Budalesa to doživljava kao Nedovšeni Posao i brine da se ne desi neko zlo sa instalacijama. Tako se nekako puno energije gubi. Ne bi moralo, kada bi svi birane poslove radili s ljubavlju i sa poštovanjem prema onima koji nam se obrate za pomoć.