TEKST: Zemaljski dani teku

„ Boja roze … sa previše roze gubimo mudrost, sve postaje sladunjavo, infantilno…“

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Nadnacionalnu Službu za Haj Nehaj

Infostan i 100 evrića mesečno račune za  redovna zimsko prolećna…

Da decu roditelji mogu da ispiškavaju na travnjaku u naselju:

 

1.Nadnacionalnu Službu za Haj Nehaj

Halo.

Halo.

Jel to Nadnacionalna Služba za Haj Nehaj?

Da.

Da li mogu da dobijem gospođu Radojlu Gordanović?

Evo.

Dobar dan. Jel to gospođa Radojla Gordanović?

Da.

Vi Ste meni juče prilikom redovnog javljanja u Službu rekli da se javim u skolu za dva ( i brojevima 2) časa nedeljno. Mene zanima da li ja prijavljivanjem kod njih za ta dva časa nedeljno, gubim status nezapošljenog lica?

Da,  gubite.

Ali zar po zakonu o tome ne traba da obavestite Nesrećnika o kome, kao, vodite evidenciju?

He, po zakonu- reče ona.

Znate, verujem da vi i vaše kolege upravo kod sebe treba da počnete da tražite zapošljenje- zbog načina na koji se ponašate. Znate postojala je u Nadnacioanoj Službi i psiholog Saka Mirić, ali verujem da je odutsala od donkihotizma.

2.Toplu vodu ljudi sa centralnim grejanjem plaćaju svakog meseca oko 100eu, a dva puta godišnje u proleće i u jesen nam stopiraju tu vodu i već decenijama oni to kao proveravavju ali ne umanjuju račune za oko 10 dna kada se kupamo srednjevekovno sa šerpama i loncima grejući vodu. Pa da. Prestonica je to.

3.Sinoć grupa roditelja i dece. Vraćam se i idem stazom i u neverici gledam gde otac sprema sina pa piški a majka sa klozet papirom u ruci svlači devojčicu. Zgranuto stojim i trpćem. Majka, shvata da zgranuto gledam čemu uče svoju decu,  oblači devojčicu i kaže: E svaka ti čast Žabice. Mama koja je u Ego stanju Prkosno Dete je u transferu sa nemom prolaznicom. U 21-om veku u prestonici koja je sa 100% pokrrivena y kamerama.

4.U šumarku Jutututu postavljeni pokretni klozeti čekaju bar već dve godine, da sami počnu da obaveštavaju da su prljavi.

Jutros u šetnji sretoh komšiju koji pita jel znate čiji je pas ovako ostavljen u kesama i kavezu na ulici i strašno laje? Da. To je pas od Marka iz zgrade 91 sa drugog sprata, to je mađarska vižla Tea. a pre nje je bio ptičar Reks koji je isto tako godinama živeo taj takav nikakav i nedostojan život jer Markova žena ima nameštaj koji čuva. Znam. Monogi su zvali Orke i ove i one, ali oni su “unutrašnja bezbednost”- šta god to značilo. Vidim, upoznati Ste. Na žalost, mnogi jesu, ali je nemogućnost da se pomogne tim bićima strašna. I svako ode na svoju stranu u toj jutarnjoj šetmji.

I tako zemaljski dani teku.

Posadih ruzmarine, ali ljudska destruktonost  je da čupaju. Ali ja da polijem. Ja ih polivam, možemo da razmenimo telefone pa da kada otputujem… ali neće da daju telefon, hoće navodno pelcer, ali pa nema razloga da  unište osnosvno stablo ruzmarina. ( Čemu li su takvi ljudi naučili svoju decu i unuke? ) Moram da im ostavim broj telefona da mi jave da im kupim iste takve na nama najbližoj pijaci- koštaju celih 2-300 din.

U popodnevnoj šetnji videh da su se gredice oko ruzmarina razlabavile ali moram da sačekam da se Plavuša koja vodi kolmovanog psa Maksa skloni jer Maks laje redovno na mene i moje pse. Počelo je pre nekog vremena kada je Plavuša ogovarala Budalesu kod Vesne koja ima Boleta. Ali Vesnu ili ne zanima spika ili vidi da smo skroz dosadni i obični- kao i Vesna, njena mama i Bole. I tako u nekom ekstra lajanju na mene od strane Maksa, rekoh  Plavuši da i ja i moji psi imamo isto mišljenje o njoj i o Maksu ali da nemamo potrebu da to bučno manifestujemo. Plavuša danas opet drži puštenog Maksa- bez povodca, koji bi nasrnuo, ali ona nas vidi i hvata Maksa za ogrlicu a onda se okreće i priča u telefon: ona luja što je Maks ne voli, neće da se skloni i ode jer vidi da ja ne mogu Maksa da zakačim za ogrlicu jer PRIČAM TELEFONOM SA TOBOM. Valjda je da one strane bio neko razuman te je prekinuta veza a ona je upertlala svog psa sve na glas se čudeći se i , verujem, projektujući i danas. Pa čemu taj mobilni? Može i između uha i ramena. Može i gazda koji , meni isto deluje kolmovano da nauči psa, jer i moji su to radili, a kako ja ne mislim da je to ok, prestali su da laju na ljude. Tek odoše. Pričršćivala sam gredice i ostala zabrinuta šta se desilo sa gredicama oko ruzmarina.

Sva lica, događaji, mesta – su izmišljenji i nemaju veze sa eventualnim realnim likovma u realnom životu.

I tako zemaljski dani teku. I čovek, verujem da je najok, da okrene glavu, jer i „ to će proći“.

TEKST: Književnost: Ničija zemlja i vlasničko selo- Lični stav

Sva imena, mesta, radnje su fikcija i nemaju veze sa realnim mestima, osobama, događajima.

Dete je Budalesu poslalo da se odmori na Suvu dolinu i platilo je za 10 dana 330 eura u dinarskoj protivvrednosti. Broj sunčanih dana i jačina Sunca je jaka. Ne postavljanje klime i mrežica protiv insekata na prozorima,  u kompleksu brvnara Matemate, su predstavljali veliki izazov. Danas verujem, da gazda nije hteo da postavi klimu da ne bi plaćao veće račune za struju. Prilikom dolaska me je iznenadilo sto su me sačekale 3 rolne različitog tolalet papira različite količine neupotrebljenog ostatka, kada mi je nestalo papira provela sam TRI DANA ČEKAJUĆI dok gazda nije došao i doneo papir. Naime, on je navikao da toalet papir kupuju turisti- otud i tri različite vrste papira, gazda se doslovce posvetio uštedi, stranci to nose stoički/ filozofski/ i SBZ kako već misle o andergraundičnim dvonošcima. Pa sva ta jara u brvnari od čistih borovih stabala. Joj, drago drago drveće koje je ubijeno zbog lošeg smeštaja Era, razmišlja Budalesa.

Kako je bilo pretoplo i noću, počela sam da spavam u kuhinji na donjem spratu, ali tu sam slušala kamione koji su pod okriljem mraka prevozili borova stablja za druge brvnare- u izgradnji. Kažu, ima tu brdo koje su do pola posekli.

Tu je i granica, pa izadje granična policija, ali ne i saobraćajna, a ljudi voze kao da nisu u naseljenom mestu. Tako je lik sa beogradskim tablama i podužom sedom kosicom UBIO životinju. ( Drugarica koja u Norveškoj sprema vozački, reče da je ubistvo životinjice ozbiljan prestup za vozača koji to napravi.) Meštani su prolazili pored tela koje je ležano da drumu. I nastavljali su da prolaze. Strašno. Pitali su me zbog čega sakupljam smeće u njihovom kraju. Rekoh da je grehota. A neki mladi poče da savetuje  kako eto u Beogradu ima najviše smeća a ja eto gledam Suvu Dolinu. Smešno. Pa to je njihov turizam a možda i budućnost. Preskupo. Dopremaju povrće, voće i drugo, verujem iz Užica. Šargarepe ostave u najlonskim kesama da se poduspare i da istrule na 38 stepeni za dva dana. Čudno. Čudno.

Helikopteri koji non stop nadleću nad Suvom Dolinom. Pomislih da je bombardovanje.

Kažu meštani da će ih Pridošlica spasiti i da se tu mogu da grade ISKLJUČIVO BRVNARE od borovih stabala. I da su brdo, zaboravih ime, do pola sasekli borove i četinare. A šta kad tlo pogodno klizanju, ponovo proradi? Zar te seljane ili turističke aktivizere niko nije naucio da od cigala naprave brvnaru i spolja je oblože daskama. Strašno. Najstrašnije.

Vozić Šagranska osmica i muzika koja je mene podsetila na film Andergraund, rekoše mi da je to neka grupa Izvorni Izvor. Ma ljudi, zar Srbija nema Mokranjca, pa Hristića- Norvežani nisu hteli da Munkova slika Krik bude nešto po čemu će ih stranci normirati, ali to se eto dešava u vozu Šagranska osmica, smatra Budalesa. Neljubazno manevrisanje sa turistima, koje neljbazna činovnica neće da smesti u vozić jer navodno nema mesta dok istovremeno drugima proda karte. Ružno. Najružnije. Šta li ti Nemci, Englezi i drugi, misle o tim ljudima koji nisu motivisani ni jezik sporazumevanja da nauče.

Interesanto je to: neće meštani baš  da budu kao na Zlatizlatismreka, ali nisam to tako sagledala, verujem da je greška do mene. Neću nikada više tamo.

Savet: Čovek želi da svesno bira. Svi ti poimence navedeni borci u svetskim ratovima, na spomenicima, kao da zaslužuju, samo zaborav. Tužno. Pretužno.

TEKST: Književnost: San

Sva mesta, imena, odrednice, događaji su fikcija i nemaju veze sa realnim mestima, ljudima, događajima:

Spava Budalesa i sanja da upoznaje korektnu, dragu i ljubaznu ženu čije ime i ne zna da izgovori. Žena je turska državljanka, na primer i radeći i živeći, mislim, na Baš čaršiji, naučila je solidno jezik i sporazumeva se lepo. Draga je. Ljubazna. Poziva Budalesu da ode kod nje na Baš Čaršiju u goste, o njenom trošku. Budalesa smatra da je to velika čast, dobiti takav poziv. Draga, žena, civilizovana i ljubazna, za razliku od Budalese, poziva Budalesu da zajedno večeraju, pešače. Sramotno je da je Budalesa samo jedna divljakuša, ćutalica, knjiški moljac. Draga, draga žena se napatila sa Budalesom, smatra ona.

Budalesa voli da misli da može da nauči tu toplu, jednostavnu i tako dragocenu ljubaznost. Hodaju. Pričaju. Draga, draga žena bira teme kojima će iskazati da voli ljude ovog podneblja, da je naučila istoriju i da ima korene i rođake u ovim sredinama. Govori o svojem pametnom i samostalnom detetu, o poslu, kako je poželela da se okuša u drugoj vrsti zanimanja. Draga, draga, hrabra, pametna i moćna žena, razmišlja Budalesa.

Kaže da su njenog rođaka u Crnoj Gori uznemiravali, reče, „ćetnici“. Tu se Budalesa zamisli, pa zar Četnici nisu vojska od „Oslobodioca“ i „Ujedinitelja“? I čije je pobede on darivao onima koji nisu želeli da budu oslobođeni niti ujedinjeni. Budalesa se priseća putopisa Rebeke Vest: Crno jagnje i sivi soko, i priča o „razbijenim izlozima“ u recimo nekoj 1914. godini. Tja, zna Budalesa da je draga strankinja ljubazna, ali pa neko je tu  ženu lagao? Obaveštavao  iz neke svoje čitanke?

Onda draga, draga ljubazna žena kaže da ona voli Jugoslovene i da je Tito …  Ali ta glupa, glupa Budalesa bubnu: ali Srbi ne znaju ko je bio Broz. Onda draga, draga, pametna i vrlo suptilna žena reče da joj to niko nije rekao u gradu zvanom Baš čaršija, gde nekretninu iznajmljenu na neko određeno vreme, ne sme ni tačku da stavi a da ne pita.

I tu se Budalesa budi, ljuta na sebe, jer to nije njen posao da priča strancima, ima ko zarađuje platu za to. Glupa, glupa Budalesa. Budi se Budalesa ljuta, ljuta na sebe i sa prezirom gleda na sebe.

Sva mesta, imena, odrednice, događaji su fikcija i nemaju veze sa realnim mestima, ljudima, događajima.

San predstavlja dragocen način da se sa klijentom poradi na klijentovim sadržajima ali na jedan mnogo drugačiji način. Često ima ozdravljujuću konotaciju za klijenta, u psihoterapeutskom setingu.

ТЕКСТ: Јаки синови- тја, тја

Синоћ приметих: комшија паркира ауто, мислим да је довезап сина са тренинга, али нема патика. Па како то, каже отац, скоро смо ти купили патике. Дечак ћути. Пролазим и кажем: можда да га пустите да следећи трнинг ради бос па ће научити да брине о својим стварима. Међутим, отац већ зове тренера да пита да ли су патике остале тамо.

И ето, уместо да 7-о годишњи дечак учи да брине о својим стварима, то се не дешава.

И – тај Одрасли у оцу , као да само постоји Родитељ, који вратоломно жури да било како реши проблем. Макар у датом тренутку.

Савет: Уморни и ужурбани не доносимо одлуке које ће нашој деци помоћи да буду одговорни, већ пролонгирамо и отписујемо способност своје деце да решавају и буду одговорни. Тја. Тја. Свако ради своје изборе, неко свесно, неко на аутоматском пилоту.

TEKST: Umri Bože da Ti vidim pratnju/ Srpsko ime Porfirije/ Grobljanska posla- deo treći

Sva imena, mesta, radnje su koincidencija i nemaju veze sa realnim svetom.

Budalesa je u  zoru 10.09.22. Našla u sandučetu pismo od Crkvene Opštine Šaprance i pečat Pošte Vranje 06.09.22. Na priznanici stoji ponovo datum 30.07.22. U petak je Budalesa nekome rekla da je morala da putuje u vezi roditeljskih grobova. I dobila odgovor- zar Vi ne znate, to je svojevrsna- ovo je citat- mafija. Da. Ta svetovna neukost.

I Budalesa se pita kako to? Kada pojedinac sam vodi službene knjige, uvek postoji mogućnost da ostavlja prazan prostor za nedorečenosti i sumnje. Jer kako to da službenik Ljuba Sašić nije stigao da od 30.07.22.- datuma navodnog pisanja priznanice, do 06.09.22. da pošalje priznanicu. To je skoro 40 dana. Možda je puno star i vreme je da dođe neko mlađi koji će obsluživati elektronski sistem koji ima i vremensku odrednicu. Kao što imaju EPS i Infostan, kao što računi od Yettela stižu elektronski na poštu.

I sada se Budalesa priseća da sveštenici upravo govore o Nebeskoj Pedagogiji a narod to kaže: „Sila Boga ne moli, al Bog silu ne voli“.

Sva imena, mesta, radnje su koincidencija i nemaju veze sa realnim svetom.

Savet: Igre na treći stepen su po svojoj prirodi toksične, i smrtniku kao što je Budalesa ostaje da bude ponizan i strpljiv jer nema nikakvih prava.

TEKST: Umri Bože da Ti vidim pratnju/ Srpsko ime Porfirije/ Grobljanska posla- deo drugi

Sva imena, događaji i radnje su fikcija.

Budalesa je otputovala u Vranje.

Predala je žalbe i nakon toga otišla na Šapranačko groblje da nađe Ljubu Sašiča.

Opet beskrajno mnogo priče kao i u bezbrojnim predhodnim porukama od njjega, opet da je poslao i da ga- kao- čudi da nije stiglo, a nije posao- od toliko mnogo pošiljanja- valjda bi statistički jednom stiglo to slanje. Da li ovo Ljuba zajjjj Budalesu? Izgleda baš tako.

Napisa NAJZAD Budalesi priznanicu (uplatila i poslala mu” 4.7.22. a napisao mi je priznanicu 8.9.22.). Doduše, u zaglavlju je napisao “duplikat i”30.07”. kao tada je napsiao, ali Budalesa je sa Mokre gore poslala dve razglednice i obe su stigle u toku iste nedelje, kako ozbiljno pismo od Crkvene Opštine Šaprance, nije moglo da stigne više od dva meseca? Zato su, verujem, pisma slana navodno, običnom poštom da bi moglo da se nagađa o stizanju pošte. U svakom slučaju mogao je i Ljuba da slika napisanu potvrdu  i da je pošalje Viberom, kao što je Budalesa slikala uplatu, ali nije jer je potvrdu pisao prvi put dana 8.9.22). Sa preko 60 godina života, možda je vreme da preuzme lakše dužnosti. Ko je ovde lud?  Čak i neki ugovor. Znači da Budalesa nije otputovala u Vranje, ne bi dobila potvrdu.

Vranjanci oko kancelarija na Šapranačkom, pričaju da se ovima  može i bez fiskalnih kasa i da rade kako hoće, hajte molim dođite da mi ispričate šta vam je rekao zašto mu treba DVA MESECA za priznanicu. I najzad, ko zna zbog čega i novi žiro raču, ali Ljuba ništa ne obaveštava, (novi broj računa je zalepljen na nekom papircetu iznad Ljubinog kompjutera, a šta ako neko refleksno popuni priznanicu?),  smatra se da ljudi jedino moraju da rade i da ne smeju ništa ni da pitaju, ni da znaju.

Vratila se nazad, dopisala korekciju na predatu žalbu pa onda drugu drugoj instanci. Poslala obe. Ali ne olekuje ništa. U Vranju može samo ako Ste Vranjanac, prema Budalesinom iskustvu.

Sva imena, događaji i radnje su fikcija.  Sva imena, događaji i radnje su fikcija.. Sva imena, događaji i radnje su fikcija..

Savet: Verujem da je najmanje energetski problematično da Budalesa pusti da iskopaju roditelje i prodaju grobna mesta. Tako bizarno. Tako neprofesionalno Tako ponižavajuće.

Netraženi savet: Infostan i EPS imaju svoja e-sandučad za potrošaće koji su tako odabrali. Ostali mogu čak i u menjačnici da plate sa računa koji im se dostavlja na kućnu ili elektronsku adresu i taj račun isto elektronski bude istovremeno uplaćen na poslati račun. Jer čak i Yettel šalje račune elektronski na poslate adrese. Tako bi moglo i od strane Šapranačkog groblja: imamo svoje sanduce gde proveravamo da li smo i kada uplatili, gde u atačmentu dostavimo eventualno tražene dokumente, imamo na primer i opciju da li hoćemo da plaćamo svake godine, na dve-tri- pet godina, i da ti racuni budu i bez potpisa validni, kao što je sa na primer Yettel računima. Tako bi svako mogao da proverava svoj status. Dakle, gde ima volje, ima i načina.

TEKST: Rat

Sva imena, mesta, osobe su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.

  1. u Bergenu upoznah ženu koja je bila u prolazu. Reče da traži mesto gde neće biti rata- za svoje sinove.

Ne, nije delovala psihotično, ni najmanje. Stabilno i mirno je pričala da je Dankinja, da ima sinove… Slušala sam je. Želela sam da je utešim, ali istinom, ne nekom ispraznom koještarijom. Onda smo se pozdravile, rekla je da ide da doručkuje pa nastavlja put.

I u tom momentu sam se setila odgovora, za koji verujem da je pravi. Odoh da pronađem Dankinju i da joj kažem svoje razmišljanje.

Sva imena, mesta, osobe su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.

Kada naučimo da slušamo i čujemo, počinjemo da shvatamo da smo svi isti i da u svima nama teče krv i da svi mi imamo meso i kosti, i da nas samo međusobno poštovanje i razumevanje, može učiniti drugačijima- pod uslovom da mi to želimo.

TEKST: Malufijeva poruka tolerancije

„ Ili ćemo umeti da izgradimo u ovom veku jednu zajedničku civilizaciju sa kojom će svako moći da se poistoveti, zavarenu istim univerzalnim vrednostima, vođenu snažnom verom u ljudsku avanturu, i obogaćenu svim našim kulturnim raznolikostima, ili ćemo skupa potonuti u zajedničko varvarstvo“. Amin Maluf, Dezorjentisani u knjizi  „Ubilački identiteti, nasilje i potreba za pripadanjem (Laguna, Beograd, 2016.)

Gospodin Maluf govori o grupama ljudi i prisećam se Pekove knjige „Ljudi zla“ ili „Ljudi laži“ koja počinje sa pojedincem i tim nekim nesretnim-  možda paradoksom, da bi u nastavku  govorio o grupama ljudi. Sa mikroplana  na makroplan,  jer sve je povezano. Hrišćanstvo beleži priču o Kainu i Avelju i o Marti i Mariji- duboko verujem da baš sve religije imaju ove ovakve bazične priče. I šta je dovelo da se dva rođena brata i dve rođene sestre tako odnose jedno prema drugom. Šta su ti roditelji “prevideli”? Možda: čemu nas uče ove parabole?- razmišlja verski laik u meni. Jer duboko verujem da je sve to s planom stavljeno u “najprodavaniju knjigu na svetu”. Nekada smo učili da je porodica osnovna ćelija društva, sada- sada je- izgleda- individua postala ta neka osnova, a svakako bez jasnih i tzv. starovremskih vrednosti. Šta sve donosimo iz naših nuklearnih porodica i koje sve nadkompenzacije/ kreativne adaptacije osmislimo kada smo toliko maleni da naš vokabular ni ne sadrži takve pojmove. Ta neka potreba da se kontroliše, nameće i nadmeće postaje nešto što se svakodnevno vidi u gradskom prevozu i u redu pred kasom. Kao da zaboravljamo da „po svaku cenu čuvajte svoj unutrašnji mir“. Pre mnogo godina knjiga „Buđenje Ofelije“ je govorila o vršnjačkoj netolerntnosti u okviru iste dobne grupe i razreda. Da. Nije lako. Zabrinuta majka koje  veruje da je njena majka promašila kao žena, vodi računa da bude supruga, ali deca ostaju u tom međuprostoru i razvijaju doslovce vršnjačku netoleranciju. Mati ovo ne želi da prihvati, ona misli da se zlostavljano dete žalilo. Međutim, neko drugi je preneo/ doneo tu info. Čemu učimo našu decu? I najzad šta svakodnevno govorimo sebi u samogovoru, repeptitivno se samokažnjavajući … itd. Da li se ponekada zaustavimo da sebe upitamo gde, zašto, s kojim planom i potrebom hodamo kroz dan- ćesto nesvesni da život upravo nepovratno prolazi dok ostajemo u introjektima i transgeneracijskim neabdejtovanim vođenjima. I opet: svesnost. I opet: sada i ovde, savet je.

TEKST: Umri Bože da Ti vidim pratnju/ Srpsko ime Porfirije/ Grobljanska posla

Sva imena, mesta, radnje su- naravno fikcija.

Odluku majke da bude sahranjena u Vranju, nisam razumela. Odavno je otišla iz Vranja i nije imala šta tamo, ali, hvala Bogu, roditelji ne pitaju.

Tako sam redovno plaćala za parcelu na Šapranačkom groblju. U neko doba setih se da je vreme da ponovo platim roditeljima groblje, pokrenuh sve živo da pronađem nedostupnog Ljubu Sašića koji je SBZ ( sam-Bog-zna) u kojoj funkciji na Šapranačkom groblju. Ovaj mi je  izdiktirao račun jer ne znam, možda su promenili račun. Od 04.07.22. do 2.9.22. nisam dobila priznanicu o uplati, uz bezbroj poruka i telefonskih poziva da eto stiže potvrda o uplačivanju. U međuvrmenu je tražio dokumet o ostavinskom, poslala sam mu istog dana na Viber i  istog tog dana i Brzom Poštom Srbije, nije ni odgovorio na sliku odnosno pošiljku. Onda je prokomentarisao “e moj profesore zarastao si u travu” ( Šta li ovo znači ?)- taj profesor je bio ( jedan od) njegov predhodni/h predpostavljeni/h. Ljuba Sasic je slao različite izgovore kao treba da se proknjiži pa kao krajem meseca ali evo već tri meseca a on nije proknjižio. Pa ne knjiži on, već posebno lice – kao baba za dedu- deda za repu… Poslao mi je broj telefona nadležnog sveštenika oca Škare Dejanića- koji je u stvari telefonski broj nekog njegovog prezimenjaka kome je Ljuba Sašić prodao nečija grobna mesta. Da li je reč o Gogoljevim Mrtvim Dušama ili o čemu, ne znam. Čak sam ponudila da uplatim i za naredne godine ali Ljuba Sašić je bio nem.Zašto? Kako mu se to može? Zar Šapranačko groblje nema nekog provesionalnog? Ovako izgleda da mu starešina otac Skara Dejanic- dopušta ovakvu komunikaciju. Sa kojim pravom? Sa Bozjim pravom?

I najzad danas (petak 02.09.22.) ponovo zovem Ljubu Sašića, a on kaže da će kao danas da pošalje OBIČNOM poštom, pa da mu javim ako stigne do utorka a ako ne onda će da POŠALJE PREPORUČENO. Ko je ovde lud? Ma šta ovaj lik izvodi? Ko mu je omogućio da se tako ponaša? Jel to on već sa desne strane Stvoritelja?

Šta raditi? Da li se to dešavaju preprodaje grobnih mesta? Ko je Ljuba Sašić? Ko je sveštenik sa kojim se tako ponaša Ljuba Sašić? Da li otac Škara Dejanić zna šta radi ovaj njegov službenik?  Šta raditi? Bezveze, ne može čovek jednostavnu uplatu da završi. Neprofesionalno. Sramno neprofesionalno. Smešno kako Vas za neki maleni posao kinje, mrcvare. Pa u kom veku se to proknjizavanje dešava! Sramno!

Mislim da je vreme da zovem finansijsku policiju ili tržišnu iinspekciju.

TEKST: Đački sastav

” Okruženo planinskim vrhovima, ušuškano u njihovo okrilje, smješteno je selo mog djeda. Ono je onakvo kakvi su i ljudi koji žive u njemu. Ponosno, prkosno, kameno. Stoji gordo i pušta vrijeme da ide dalje. Ono ne treba nebodere i parkove da ga krase. Ono je bilo predivno kada je stvoreno. Takvo je i ostalo.

Ljudi ga nisu ukrotili s vremenom. Naprotiv, ono je krotilo njih. Ljudi su se morali povinovati njegovim pravilima, da bi opstali. Kuće koje su gradili stapale su se sa ljepotom prirode. Zidane su od kamena kao i ograde koje se prostiru duž sela. One vijugaju prateći makadamski put na kojem se tek ponekad može čuti zvuk automobila. Tu čujem ptice, pčele, cvrčke dok leptiri prelijeću s cvijeta na cvijet. Iza kamenih ograda pružaju se prostrane zelene livade. Tek poneka staza koju ugledam na njima, podsjeti me da je i neko prije mene trčao ovuda i uživao u ljepoti koju ovo selo pruža. Planinski vrhovi koji se pružaju oko sela stoje kao hrabri stražari nad njim. Ponekad pomislim da samo onima čistog srca puste da pronađu ovo mjesto. A kada neko takav dođe, ovo selo ga prigrli i pusti ga da u hladnom kamenu napravi topli dom. Moj djed živi ovdje. Teško je reći da li je ovo mjesto njegovo srce ili je on srce ovog mjesta. Znam samo da između njih postoji neraskidiva veza i da se jedno drugom uvijek vraćaju. Sada razumijem i zašto”.

Smatrm da je dragoceno kada je u dete ulagano, pa ono piše ovakve sastave. Verujem da su ovo dete, učili da čita, i bude u kontaktu sa sobom. Verujem da je to nešto što svi treba da negujemo.