TEKST: „Really, said a surprised tourist in …“

Sva pomeuta lica/ radnje/ mesta su  fikcija i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama/ mestima/ događajima:

Klijent nakon šestomesečnog odvikavanja od heroina, odbija i dalje da sledi zadatke, poziva se na Boga- sve nešto od spolja da uradi umesto njega, i zaklinje se da nije da traži izgovore da ne dođe na terapiju. Pričam mu, meni dragu, priču, u smislu darazmišljam da njemu- klijentu ličim na turistu u priči:

„Turista u Kairu, gde su trgovci veoma vispreni ( „prodaće papi bračni krevet“, „ prodaće Eskimima frižider“), ulazi u dućan gde ga vlasnik dočeka sa tvrdnjom da je u njegovoj prodavnici suvenira sve verodostojno. Oh- poradova se turista. Onda nakon kraćeg razgledanja, upita: Jelte, kakva je ona lobanja tamo?- To je lobanja od kraljice Kleopatre. Oo- izgovori, sada lako sumnjičavi, turista. Pa opet pita: a ona mala lobanja?- To je lobanja kada je Kleopatra bila devojčica. Oh- izgovori zapanjeni turista“.

Nasmejaše se i klijent i klijentov saradnik. Koliko je razumljiv i jak otpor promeni. I kod ljudi sa manje kompleksnim tegobama. A benefit je njemu nepoznat i svakako, na žalost i razumljivo, dikutabilan. Radila sam … i nekako pomislih da … dobro je da ne odustajem. Verujem i da vredi sistemske stvari- možda i sistemski- makar razmatrati??

TEKST: Počupani ruzmarin iz centralnog stabla ili „… Neka je prokleta zemlja u kojoj su / Paščad puštena, a kamenje svezano!“

 

Sva pomenuta lica, mesta i radnje su fikcija.

  1. na proleće htedoh da posadim ruzmarine ispred zgrade jer je bilo praznog prostora. Komšija XY savetovaše da to ne bude ispred zgrade. Poslušah i posadih, dva ruzmarina na livadi ispred zgrada i šume. Gajila, zalivala, kupovala gredice da ih ušuškam od pasa, razmažene dečurlije i još koječega, vezivala za centralne nosače da lepo rastu i imaju oslonac, povremeno ljubila biljke, pred zimu ušuškavala ruzmaine suvim lišćem- rekoše tako valja da biljka ne ozebe. Ove zime (2020) negde oko 12.12. kada je komšiji preko puta,, bio rođendan i kada mu je kći doputovala iz Italije, nekome je zasmetalo što ispred naših vrata stoje dve crne kese. Poslaše mi upravnika na vrata. Upravnik nije želeo da kaže ko je „tužibaba“. Pitala i Dijagonaliće, pa zamolih da prenesu familiji, da Diverzantkinja proredi  dolaske u stan preko puta nas, jer su naši psi uznemireni (a i prijavila nas je policiji). Tada je neka Zla Ručerda očerupala ruzmarin koji sam posadila malo dalje od centralne staze, na livadi. Oko 15 cm prvog dana a zatim oko 20 cm centralnog drvenastog dela. Zla Ručerda je čupala biljku iz centralnog stabla- Rekoše mi da je reč “entitelment” odnosno pravo koje neko sebi daje, da se ponaša na određeni način. Znači nije to radilo neobavešteno dete, bila je to Odrasla Samosvena Samouverena Odgovorna Zla Ručerda. Mogla sam samo da uvijem oba ruzmarila celofanom. Sklanjajući celofan sa oba ruzmarina u proleće, i gledajući koliko je Zla Ručerda osakatila nedužni ružmarin, a u sred vaskršnjeg posta, rekoh u sebi: Molim Te, neka budu počupane radosti Zle Ručerde koja sakati nemoćnu biljku. Na isti način, neka Zloj Ručerdi bude dato čupanje vitalne radosti.                                        Danas na Službi, parafrazirao je činodejstvujući sveštenik: „Gospode osvetli tamu moju“ – i osetih suze i bol.Teoretski prepoznata priča o nadkompenzacijama, da su siledžije kukavice, o narcističkim povredama- ne teši.

Savet: Ne sadite ruzmarin. Gajite korov. Možda će manje boleti.

TEKST: Zašto verujem norveškoj policiji a ne…(treći deo)

Sva pominjana lica i događaji su fikcija:

Moja pretpostavljena je jednog jutra došla na posao nekako delujući neispvano i neuobičajeno nenegovano. Primetila sam ali nisam znala šta sa time. Bilo bi mi previše intimno da je pitam šta ju je uznemirilo.

Posle jutarnjeg sastanka, naredila je da odem i da preselim stvari u stan koji sam iznajmila. Pozvala sam taksi. I dok me taksista sa stvarima vozi u novi stan, zvoni mi mobilni i moja pretpostavljena počinje da jako glasno govori u telefon: zar još nisam stigla nazad i još puno nekih prebacivanja. Taksista mi iznosi stvari, kaže želim ti lep život u novom stani jer od tog posla, gde radiš, nema ništa. Pretpostavljena je bila glasna pa se sve čulo u toku vožnje.

Na poslu dobijam otkaz nakon jednog meseca rada a sa mesecom otkaznog roka. Šefica, po imenu, na primer Tone T., odlazi na iznendani odmor, pacijente ostavlja drugom odeljenju. Ja pokušavam da pronađem glavnu šeficu Gro. Odbija da me primi. Govorim joj da ništa nisam uradila, i ništa drugačije od kada sam zapošljena kod njih u  npr. DIPS B. Pričam joj da sam majka i kći lekara, da moji nikada ništa nisu nikada loše uradili. Ali, reče da će me preporučiti, ako je imenujem kao referncu, za neki drugi posao.

Narednih mesec dana sam tražila posao preko berze za posao, kao i ranije, ali nekako smlaćena, bez da mogu da razumemšta se desilo ili koga da pitam za pomoć.

Onda je istekao i taj mesec. Morala sam nazad. Nisam imala novi posao. I nisam razumela šta sam to uradila. Skroz zbunjena i pretužna, pomislih da makar uzmem novac sa racuna ako sam imala. Putovala sam nazad.

Narednih deset godina sam trčala, radila, tražila posao u Norveškoj ali sa sve manje nade da ću razumeti/ uspeti/ shvatiti/ dobiti … , povremeno kontaktirala Gro da je pitam zašto ne uspevam da dobijem drugi posao. Ona mi je pričala da sam ja kod njih bila na zameni na tri meseca i da je eto to prošlo. Ali zašto bi se javila na tromesečni posao kada su bili poslovi za stalno? Mora da je to bilo kao probni period? Nikakvog odgovora. U međuvremenu se zakoni menjaju. Norveška sada traži polaganja za B2, pa državni sa zakonima – što mi se i danas sviđa, ali i nešto malo matematike (Moj introjekt/ koštica breskve, suvereno tvrdi da sam glupa za matematiku i da neću uspeti).

TEKST: Zašto verujem norveškoj policiji a ne…(drugi deo)

Sva pominjana lica, mesta i događaji su fikcija.

Tako da sam se zadesila u Oslu kada je stari pasoš istekao. I tamo tražila novi/ zamenu pasoš u srpskom nadleštvu. Vrativši se u zemlju, na kratko, čuh da se sada moguće dobiti pasoš sa čipom koji olakšavaju svima. Odoh da promenim, u dokument koji olakšava. U policijskoj stanici u Beogradu, službenica drži u rukama moj validni ali nečipovani pasoš i pita gde mi je izdat predhodni pasoš. U Oslu, odgovaram. Ona meni: a gde je to? Asertivno progovaram: u Norveškoj. Službenica radi proceduru i za kraće vreme dobijam biometrijski pasoš u Beogradu u policiji. Zatim sa takvim dokumentom letim nazad. Volim norveški sneg. Volim norveše pejzaže. Čarobno je da mi poslodavac pomaže da se preselim iz Osla u Bergen. I fascinirana sam tolikom pažnjom i brigom, koju nikada ni u jednom obliku nisam dobila u Srbiji. Uredno se. kao i pre, javljam policiji za strance. Posle nekog vremena odlazim kod njih i neki meni nejasni stav da će ako uđem sa ovim pasošem oni…šta… mislim da nisam razumela. Ali ja sam već živela u Norveškoj, znam da su ok, i da ja nisam problematična. I da će se sve na dobro razrešiti. Rekli su mi da dugo vremena zima kao te 2009/2010 u Bergenu, nije bila sa toliko snega koji se zadržavao. Sneg je škripao pod nogama. Pešačila sam od iznajmljenog stana, za mene, do posla. I tražila da ja iznajmim stan. Ali nekako mi nije išlo. Bilo je to za mene skroz novo iskustvo. Depozit nisam imala pa sam molila pozajmicu iz banke. I dobila sam. Tada sam išla na posao u DIPS B. i radila. Nije bilo teško a ja volim svoj posao. I ostali zapošljeni su bili ok sa mnom, prisećam se. U DIPS B –u je novoprimljeni i stacionirani alkoholičar, koji je napravio faul jer je uneo alkohol, prisećam se da sam  bila njegov lekar, pa sam dobila zadatak da mu saopštim da je otpušten jer je prekršio pravila DIPS-a. Onda, migrant iz eu unije koji nije govorio norveški jer: kada budem imao kancelariju kao ti učiću jezik- bio je opisan kao dobrog izgleda iako se žalio na depresiju …, pa je bila jedna starija gospa koje se/ je bila/navukla/čena na hipnotike ili sedative… Šefica, na primer sa imenom, Tone T. me je učila da hvalim sestre. Pa kako, ja sam strankinja. Da, ali si ti doktor. Norvežani imaju lepe jutranje sastanke i običaje, pa je bilo marcipan torti da proslave advent dane i sličnog. Bilo je tu zapošljenih iz drugih bivših republika. Norvežani vole da pomognu osobi koja dolazi, moža neće znati jezik dobro, tek da tu budu i oni koji mogu da pomognu i smanje eventualni nesporazum. Meni su i dalje svi žuti/ plavi/ narandžasti- ok. Ja sam najzad pronašla stan. I onda sve odjednom promenilo, a bez da sam mogla da razumem kako i zašto.

TEKST: Zašto verujem norveškoj policiji a ne…(prvi deo)

Sva pomenuta lica, mesta i događaji su fikcija:Tri godine sam živela i radila u Norveškoj. Volim tu zemlju. Volim i jer je kraljevina. Pokojna baka Nadežda, popadija iz vremena neke usahle kraljevine, je pričala da je tada postojao korektan i uređen život. Verujem da me je boravak u Norveškoj usmerio da rastem i razvijam se. Ministarstvo zdravlja je imalo zahtev za moju nostrifikaciju. I tako je počelo sa željom da budem još bolja i da mogu da doprinesem. Svaku zarađenu paru sam davala za kurseve jezika. Ustajala sam rano i pešačila sa jednog na drugi kraj grada za tramvajskim šinama, čak i ne razmišljajući da na mapi mogu da napravim prečice. I nekako sam verovala da sve mogu. Radovala sam se kada bi se neki novi proizvod reklamirao i delilio prolaznicima, sav novac sam davala za neophodne potrepštine. Čeznula za detetom koje je studiralo. Obožavala sam norveški knajp hleb. Ako bi poranila mogla bih da kupim dva, tada je ovaj hleb koštao 20 kruna. Učila sam, radila i tako do prvih papira kada sam mogla malo lakše da dišem. Čak i da pošaljem paket iz Kivija gde se nalazila i priručna pošta. I td i td. Danas smatram da nisam bila dovoljno pripremljena, nisam čak ni razmišljala o kreditu i sličnim olakšicama. Neobaveštenost mi se osvećivala. Ipak Norvežani su voleli Srbe. Tako i mene. Nisam pravila probleme, jer zašto bi. Verujem da sam dosadna i predvidljiva osoba. Kada je došlo vreme da platim porez, platila sam. Kada je trebalo da produžim dozvolu, jako bih poranila, u policiju za strance, da budem prva u redu, i produžavala sam dozvolu. Nije nikada hladno. Golfska struja zaista „radi“. Imala sam svoj omiljeni market Rema 2000 uz stadion, gde sam mogla da „krstarim“ i uglavnom razgledam rafove, dok pijem kafu kojom su potrošači Reme mogli da se osveže. Nekako je to ostala najlepša kafa koju sam pila u Norveškoj. Iako bi jagode za koje piše da su norveške bile skuplje, prodavale su se, i meni je bilo simpa. Da li bi Srbi kupovali jabuke/ jagode koje bi bile obeležene pridevom: srpske?

TEKST: Zašto Kraljevina Norveška ne neguje razvoj uličnih pasa

 

Moj boravak u Norveškoj je bio i fasciniran načinom sagledavanja i reagovanja. Kultura, gde se ljudi ne opterećuju bajatim sukobima: ko je koga (u Uniji). Znaju. Pamte. Ali nema manifestne ljutnje. Nema mržnje.

A psi su sterilisani. Vrlo mladi. I sem par mačaka na ulici, nema toga da „muškarčine“ puste svoje pse mužjake da jure ženke koje su na povocima ili,  jednostavno, nesretna bića ulice, koja su ranije iznedrena iz hirova nekih vlasnika rasnih mužjaka.

Vraćam se iz šetnje i uz samu šumu nalazim žuto štene puno krpelja. „Kupim“ štene slobodnom rukom, dok našu usvojenu uličnu kerušu vodim na povocu nazad. Kažu komšije: bilo 5 štenadi koje je gazda šetao. Neki Pamatnjakovići Roditelji su, da bi svojoj deci uslišili želju za životinjom, vikendima uzimali štene od keruše i malenog čopora. Na kraju, keruša- majka nije htela štene da primi k sebi, iako bi Roditelji Pametnjakovići vraćali štene majci- keruši radnim danom.

Da. Da. „Neka igre počnu“ ili „Hleba i igara“ ili „Dajte im kolače ako nemaju hleba“!

I opet, u Norveškoj, smo imali knjige za učenje jezika ali i sa informativnim i edukativnim crticama, tipa: mladi čovek kaže majci da kada je prvi put počinio krivično delo, ona ga nije ni upozorila, a eto sada, kada je stigao do strašnog kažnjavanja, ona tuguje. Ma, sećanje je varljivo. I ponekada se sebi narugam i podsetim na vic „Čitaš li ti nešto“?

Savet: Ne šetajte uz rub šume. Ne slušajte veterinare i sterilišite svoje ženke pse jer manje gubite energije, a ne komentarišite jer “nikada ne dozvoli sebi da upadneš u prepirku , učeni postaju neznalice kada …“.

TEKST: Barnemat ili zašto jedemo grickalice

Sva lica i događaji su fikacija: Pa ipak i dan danas osećam bol zbog svega što se desilo. Kada sam išla na ispit jezika u Begren 2019, otišla sam da vidim da li možda nešto trebam u skat kontur da dodam ili da li sam nešto pogrešila, da popravim/ razjasnim/ da pomognem i sebi. Službenica je bila hm hm , nešto kao: ako se ikada zaposlim kod njih oni će tada… ali šta? Veoma tužna sam izašla. Više nisam znala kome da se obratim i saznam šta se dešavalo od mog zapošljavanja u DIPS B. Vodili  su me i u besplatnu pravnu službu gde rade studenti prava, ali nije bilo nikakvog pomaka. Moja mudra azijatska poznanica  je videla da jedem čips. Pitala je: zašto jedeš tu dečju hranu- čips. Ćutala sam. Ali da,  jedem čips, jer je dete u meni povređeno.

Ego stanje Dete u nama čezne da dobija validaciju. I utehu. Međutim, to je već priča o drugim stvarima.

TEKST: Zašto verujem norveškoj policiji a ne…(četvrti deo)

Sva pominjala lica i događaji su fikcija.

Moj introjekt je da ne znam matematiku. Polažem zakone, ali ne i matematiku. Dobijam da mi je licenca produžena kao i svima do tog nekog datuma. I da nastavim sa radom na nostrifikaciji.

U jednom od odlazaka na polaganje ispita u Oslo, neka Litvanka ili Estonka kaže da je bila u norveškoj državnoj berzi za posao. E odlična ideja, pomislih, pa ja tamo imam i nalog od pre. Legitimišem se na pultu i otvaram računar. Službenici su zabezeknuti, ja ne shvatam ništa. Devojka za pultom kaže da idem u Skatkontur, što pre. Ali, pomislih sada je skoro 15 sati. Ja se više i ne mogu da setim ni gde je, niti kako se hoda do Skatkontur-a. I pomislih, nema veze, večeras ću videti tu neku poznanicu od pre, pa sutra letim nazad za Bg. Sledećeg puta ću imati dovoljno vremena da potražim Skatkontur.

Joooj. Dolazeći na aerodrom sutra ujutru, bivam sprovedena na mesto koje je izdignuto u odnosu na pod  aerodroma. Pored tog pulta, gde kažu da preuzmem karte za nazad, se nalazi čovek sa, verujem, oružjem u velikoj futroli na transporteru sa psom. Uzimam karte. Prenosim kofer do šalterske službenice. Pretežak je. I ona stepenica je previsoka. Uzimam karte. Pogledam u transporter i vidim vučjaka. Pokojni otac, dečji lekar, je doveo vučjaka Cigu nakon regulisanja vojne obaveze. I kao da se deo svesti podelio: Shvatam da se nešto strašno dešava. I da moram da budem mnogo mirna i strašno spora, jer „ovi“ izgleda meni ne veruju. Znam da nisam kriva. Volim vučjake i izgovaram par reči vučjaku, znajući da ako bi me vučjak „video“ kao kucoljubca , da bi bio penzionisan, trenutno. Zato i odlazim od psa u transporteru. Smešno je da bol i dalje postoji, dok ovo kucam, iako je mnogo prošlo od tada. Prebacuju me sa norveškog dela aerodroma na međunarodni. Lufthansina stjuardesa je jako neprijatna i izvaja me u zadnji deo aviona. Zašto? Sa kojim pravom? Stižem u Bg skroz kontuzovana i bez razumevanja šta i čime sam isto zaslužila. Jer ja sam sa tog aerodroma bezbroj puta poletala i doletala. Nije bilo ničeg drugačijeg ni tog puta- u mom ponašanju/ razmišljanju/ osećanju.

TEKST: Zašto verujem norveškoj policiji a ne…(peti deo)

Sva pomenuta lica i događaji su fikcija.

Beograd. Aerodrom. Kuća. Dok sleđena sedim i pričam šta mi se desilo, ne plačem. Sada zaleđena nepravdom, nerazumevanjem. Da li se to meni (samo) loše dešava u Norveškoj?

Šta sada? Kažu ignoriši, zaboravi Norvešku. Oni te očigledno neće.

Kome mogu da se u Beogradu obratim u vezi akcidenta koji mi se desio? To je ipak pasoš iz onog dela: Gde se nalazi Oslo. Ne poznajem više ni jednog aktivnog pandura. Oni imaju beneficirani i svi su penzionisani.

Smatram da treba da se obratim nekome u Norveškoj. Ali kome?

Prisećam se da u Norveškoj postoji klage nivo o kome se posebno brine. Znam da ni u mislima nisam povredila ništa, nikoga. Pišem u policiju za strance i u „običnu“policiju. Sve o nemilom događaju na aerodromu, sve o mojim prethodnim boravcima u Norveškoj, sve o sebi, prilažem  sva dokumenta koja smatram validnim itd. Itd. Nema odgovora, te ja letim nazad  za Oslo na popravni deo državnog ispita, iz matematike. Stižem lepo. Smeštam se. Učim i nemam vremena za drugo. Dolaze mlađi muškarac i žena i kažu da ispituju sve koji su doputovali u Norvešku. Dajem pasoš, kažem datum kada sam položila deo norveških zakona za državni ispit. Dragi su. On pita kako to da govorim tako dobro jezik, kažem da sam živela tu. Traže me medju državljanima, kažem da nisam bila toliko dugo da bih mogla da … Onda kažem, verujem inspektorki u civilu koja je našminkana, da ranije nisam viđala da se Norvežanke šminkaju. Ona nehajno i drago kaže da ona izgleda tipično norveški. Ja opet u nekom zbunu izgovaram: šta je to tipično norveški izgled? Mladi inspektor to potvrđuje, vidi da sam zbunjena, smušena.. Ona odlazi sa strane da telefonira, a ja kažem mladom inspektoru da sam se pismeno obratila norveškoj policiji tada i tada i da imam u računaru isto to, pa ako želi da vidi … Odmahuje rukom. Reče: Pročitaću. Tako i bi. Alejuja! I Bog stvori dragog, pametnog dečaka- inspektora. Meni je izgledao mladoliko.

Od tada pa nadalje, kada bi se vraćala u Norvešku, kao i uvek sam nosila dokumenta radi čega idem, i uvek sam iste nudila službeniku u pasoškoj kontroli. Od tada, nikada više ništa nisu tražili od mene, odgovarali bi da ne treba- dokument kojim svedočim zbog čega sam došla u Norvešku.

Eto, zbog čega verujem norveškoj policiji a ne…

Savet- ideja: Smatram da je neprocenjivo važno ostati u miru sa sobom i proveravati ličnu Mapu Tertorije, bar jednom nedeljno, i sebe korigovati u skladu sa spoljnim promenama.