„Свака сличност са“ било ким у овој сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:

Иза декоративних драперија налазе се приморавања да напише лажне дознаке, и једно експлицитна претња лекарском комором и писање у заглављу таквих дознака „по наређењу“, ослобађа др Наседдушу самодеструкције. Празни картони пацијената од доктора који су „задужили“ (отачество а и)  Дом Здравља, су разлог да се прича о унапређењу Доктора Који Нас је .Задужио када др Свекрва иде у пензију а др Цветић одлази на виши ниво, те се указују пар руководећих позиција.

Неваљалци броје да је само у протекле две године из Дома Здравља побегло ШЕСТ педијатра а због асиметричног начина рада: у Централи по два или три доктора замене један другог у току једне смене а у удаљеним амбулантама буде око 50- 60-70 пацијената по доктору у смени. Изгледа као дашак освежења да, на пример, др Свилени за десет сати своје смене прегледа цела два пацијента. Пошто су њему помагали, подестили су га на то да и он може да се реваншира. Наравно, није.. Не, није га начелница подсетила на то.

Сва имена, радње, догђаји – су фикција и немају реалне основе у стварном животу.

Да, да. Требам те три боје хаљине материјала Царево-ново-одело. Верујем да ће ми квалитет овог посебног материја остварити когнитивно побољшање. Јер желим да разумем.  Да. Да. Скоро па Еристичка дијалектикка, али- ипак,  није чак ни близу јер то је- у рукавицама. Ово је ипак само грубо вређање и понижавање др Наседдуше.

Сва имена, раднје, особе су фикција и немају реалне везе са евентуално постојећим људима, местима, догађајима.

 

„Свака сличност са“ било ким или чим у следећшј сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:

Докторка Чахура је изјавила да њу службено могу „да мењају само“ др Наседдуша или др Цмок! Даље, др Чахура се искључиво са ти обраћа свакој медицинској сестри са којима ради ( као оне су нижа раса?). О. Па она је већ са десне стране- драгог Господа. Нарцизам? И она је провела пуне три године у ковид амбуланти, за већ поменут,у плату већу за око 200 евра по месецу. Није лако исплатити стан од сто квадрата у 27- ог марта, шапућу неваљалци. И није лако радити паралелно и у приватном Дому Здравља, додају злочести. Није то лако. И тако она схвата да се Ковид амбуланта мора да затвори- макар у септембру јер месецима нема ни пар пацијената дневно. Обраћа се/ напада вербално др Наседдушу: Како то да ти имаш те “фине”школе у центру града? (Домови Здравља задужују специјалисте педијатре одређеним школама за које ови бивају наименовани- па тако и др Наседдуша. Како то да ти радиш  у Централи ( а ниси ја/ Свилени/ Снајка?). Она је решила да она мора да остане у Централи. Предоходно је направила радн договор- иницијацију: са др Цмок и др Нарциса, да оне -као њу посаветују како да “се докопа” школа и ординације од др Наседдуше.  У моменту када их затиче у Ковид амбуланти код др Чахуре, Наседдуша бива изненђена. Ни не помишља због чега нису и њу позвале. Др Цмок такође пуне три године ради у Ковид амбуланти са плату која је већа за 200 евра сваког месеца. Али ту постоји и куриозитет да је др Цмок пребачена из Амбуланте Аустроугарска Ливадица због због… Можда су зато тако једноумни. Након тог саветодавног интерног састанка, др Чахура два пута “фуриозно” улази код начелнице  др Свекрва Шуткић,  да захтева школе за које је др Наседдуша задужена и канцеларију у Централи у којој ради др Наседдуша. Тих дана је начелница др Свекрва Шуткић послала др Наседдушу три узастопна радна дана за посао од пар сати-  у школе а да не би присуствовала паради особа у Центали Дома Здравља, које су агитовале за др Чахура.

Др Шуткић на дан свог рођендана у августу текуће године, одлази  у пензију па тако мора да збрине поменуте. Није лако. Лепо је да је ова прича фикција па би ту у фикцији, одговорна начелница, била можда чак и, кажњена губитком пензије за овакво руковођење ( у стварности би догађаји наставили даље и одговорни је уобичајено- само награђен). Поменуте амбулатне које нису Централа су далеко, некада и по цео или два сата путовања у једном смеру и градским превозом. Ови доктори сматрају да „сви су људи једнки али су неки једнакији од других“.  Па бирају- дозвољено им је да бирају-, нека др Наседдуша ( или неко други њима неважан) ради у “недођији” у амбуланти.Поменути доктори се нису ничег одрицали, њима је Министраство на захтев Дома Здравља, плаћало специјализацију јер су примогенитура, непотизам, “незаинтересованост” за пацијента, регионални лобији. За неког ко је одвајао од уста ( специјализација је коштала око 5000 еура), гладовао и сам плаћао себи специјализацију- ту нема места. Боље да нема таквог, јер онда нисмо једнаки, а боље је да и постоји мањи број „ дечјих педијатара“ него да постоји неко ко је сам себи плаћао специјализацију.

Када директорка  Дома Здравља, др Цветић пита начелницу др Свекрва да ли да нови анекс уговора изда др Наседдуши сада а за позицију „Амбуланта која никада није заживела“, др Свекрва одмахује руком и каже: ма нека буде у септембру (за 4 месеца). Др Наседдуши, дакле, сада дају још једно ново обећање али сада  да ће је поставити да ради у „Амбуланта која никада није заживела“, те да се не брине. Већ пола године они имају два педијатра за једно радно место. Куриозитет? Понижавање- кажу сестре у Дому Здавља у улици „ Шири шири шири везени пешкири, боса ја боса ти, ниси правоверна др Наседдушо ти“. Или „кад би људи сви , баш као деца сва, одлучила да …“.

„Свака сличност са“ било ким у овој текућој сторији је „случајна“ и нема „везе са“  „евентуално постојећим реалним особама“:

Интересантно је колико Норвежани улажу да је запосленима лепо на послу и имају чак и придевску именицу за то.

 

 

Пробам хаљиницу и питам јел то лан по саставу. Млада особа каже: Садржи лан, памук и еластин, лан и памук су по 50%.  Очарана сам. Ипак, не желим да повредим младу особу. Ћутим. То мора да је квалитет материјала-Царево-ново-одело. Очарано кажем: молим Вас спакујте ми три хаљине у све три боје, (за сваку могућу будућу прилику по једну).

„Свака сличност са“ било ким или чим у следећој сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама.

Дом Здравља у Аустро Угарскј се налази у „ Шири шири шири, везени пешкири, боса ја боса ти, зар верујеш др Наседдушо у обећано ти“- улици. Употреба радних ресурса се базира на примогенитури, непотизму, макијавелизму, надмености, нарцизму и – наводно, партијским премисама или једноставно грубом понижавању оног ко нема непотистичку заштиту или примогенитурни престо или, шапућу, партијску односно регионалну правоверност.

Примогенитура: доктор Добрица Свилени је примогенитурно наследио запошљење а тиме и изборне позиције у Централи или евентуално у Ковид амбуланти за плату која је већа за око 200 еура од осталих плата специјалиста, и тако Свилени ради пуне три године у Ковид амбуланти (Куриозитет је да су народне масе АПЛАУДИРАЛЕ храбрим „ Родољупцима“). А доктор Свилени преферира да лагано ради и да се лепо исприча са пацијентима односно родитељима малих пацијената. Јер никад се не зна када ко може да затреба.

Др Снајка је одговорна. Она има малу децу и мало мало је на боловању и негује СВОЈУ децу. Прво је тражила да ради са мајушним пацијентима. Онда је одлучила да хоће са школарцима да ради. Може драга наша надо и узданице, може, само ти реци шта желиш! – егзалтирано поручују.

Свака сличност са особама, адњама, местима је случајна и нема везе са реалним животом.

 

Из Википедије: „ Горски вијенац (у првом издању Горскıй вıенацъ) рефлексивно-херојска је поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. на српском народном језику …

Његош је, у „Горском вијенцу”, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу”, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу…“

 

Присећам се стихова из школског доба:

„ … Трагови су многи до пећине

За горске се госте не приправља

У њих сада друге мисли нема…“

 

„.. Коме закон лежи у топузу,

Трагови му смрде нечовјештвом…“

” Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане (!) – никад ни довека.

И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.

Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.

Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосјек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.

Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају”.

 

У шумарку Јутутуту

Надзорни је Балакаха

Обећао тримчекима  и нетримчекима

да ће запрашивати против комараца и крвпеља

сваког септембра- крајем септрмбра.

Услови су тада прави,

Уплаши се комарац и крпељ сваки.

До следећег пролећа се запрашени више и

Не јави.

 

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da će zaprašivati protiv krpelja i komaraca/ ica

Svakog septembra- krajem septembra,

Vremenski uslovi su tada pravi

Za junaka komarca/ krpelja da se

Odjavi.

 

SAVET: Do  септембра ne ulaziti у šume. Затврати prozore. Облачити se антикомарично i slično.

( Лепо је да наши мозгови могу истовремено да користе наша оба писма а да и не схвате да то раде. Lepo je da naši mozgovi mogu da koriste oba pisma istovremeno, a da o tome i ne razmišljamo).

 

„ Ptičar iz Alkatraza je bio osuđen na doživotnu robiju bez mogućnost pomilovanja.Bio je potpuno odsečen od sveta i tmurni dani su se smenjivali jedan za drugim. Gledao je jata prica kako proleću kraj njegovog zatvorskog prozora. Jednog jutra mu je povređeni vrabac uleteo u ćeliju i ptičar ga je negovao i vratio u život. Ptica više nije bila samo ptica, za njega je to bila posebna ptica. Drugi zatvorenici, čuvari i drugi su počeli da mu daruju ptice i on je sve više učio o njima.Uskoro je imao pravi aviarium u ćeliji. Postao je uvaženi autoritet za ptičje bolesti, uočavajući sve više o ovim stvorenjima i usavršavajući svoje znanje.Bio je samouk i sve što je radio bilo je originalno“.

Pogledati na svakidašnjicu ili na neprijatnost na neki drugi način, može da bude isceljujuće, nadahnjujuće i hranljivo, razmišljm- filozoviram od jutros ja.

„О државницима:

Питали су чувеног кинеског мудраца Конфуција: Шта је најзначајније за добру државу? Храна, оружје и поверење народа. А када би држава морала нечег да се лиши, шта би било прво? Оружје.А затим? Храна. Али народ може почети да умире без хране! Смрт је одувек неизбежна судбина људских бића, али народ који више нема поверења у своје државнике, заиста је изгубљен“.

Микрокосмос и доследност родитеља.

---

 

 

Данес око 18 сати сам чула да је 8 рудара и словина ОСАМ РУДАРА погинуло у руднику Соко у Алексинцу. Они су погинули спашавајући својих 21-ог друга од којих је већина у болницама. Несрећа се десила 01.04. 22 у 04 сата,  у руднику када је дошло до  акцидента урушавањем угља и са метаном. Погинули рудари су из Алексинца, Трговишта и Бајине Баште. И САМО те општине су имале тродневну жалост. И јутрос нисам чула да су споменути на Литургији, верујем да јесу а да ја због кашњења то нисам чула. Хтедосмо да упалимо свеће, али црква има –  радно време до 18! То остаде за сутра. Баш тужно. Страшно. Где је та емпатија?

Осморица рудара је оставило 12-оро и опет словима ДВАНАЕСТОРО малолетне деце. Једно дете је бебица од четрдесет дана. Најмлађи рудар је имао 31 годину. Сахрањени су данас. И свештеник који је служио службу се заплакао.

Било би људски да те породице наставе да добијају редовне ПРОСЕЧНЕ СРПСКЕ плате за моменат давања,  уместо плата својих очева који су на радном месту изгубили животе- у наредних бар 30 година, да им се изграде куће, да та деца добију стабилно вођење и бригу.

Даље пише да је рудник често подложан акцидентима и да често људи гину. Јел то могуће у XXI веку? Јел могуће да нема информација о томе? И да Срби, по дифолту, тугују за другима? Негде прочитах: Не спашавај свет, већ прво погледај своје двориште. Недостатк емпатије почиње да бива нешто на шта се на жалост људи навикавају. Окрећу главе.. И као да ништа више не може да нас изненади, забрине или чак освести. Тужно. Тужно.

Родитељи на ову књигу реагују неверицом, проверавајући, читајући реакције других. Нису спремни да постану ауторитет и родитељи. Они преферирају да буду “другови” са својом децом. Међутим, са истим понашањем, добијају се исти резултати.

Родитељи нису спремни да се мењају али би да се њихова деца промене: почну да уче, дозволе да и родитељи имају право на свој живот, да деца имају обавезе прма простору у коме одрастају и обавезе према родитељима. Или да уче. Или да понекад буду одговорни. Можда у перспективи и самостални.