TEKST: Dva starca, dve vlastohlepne ćerke i puno i morija- prvi deo, Književnost i čitanje- sedmi deo

Sva lica, događjaji i lokacije su fikcija i nemaju veze sa realnim svetom:

Postojanje mogućnosti za iznajmljivanje poslovnog prostora uz ugovorom garantovani parking prostor i stalni internet, deluje moćno, pogotovo kada imate dobar gradski saobraćaj.

Ali, ali. Da. Dva starca, penzionera ali i dve vlastohlepne kćeri i prostor Najviše ekoeko škole i 84-oro godišnji profesor Naslović koji je i danas elokventan, i piše čak i knjige koje uopšte nisu njegov domen, ali da, to je dalje priča o „ nekritičan, neuviđavan“- kako to moja struka opisuje aktuelni (ovde hronični) status. Knjiga tipa „Srpski nacionalni interes“- prelistala sam jer je autor profesor Naslović rekao da Patrijaršija nije htela njegove knjige ni na poklon. Zavirih unutra, sem početnog da Srbija nema nacionalni interes, nađoh da su Crnogorci i Makedonci- u stvari Srbi. Ne. Ne. Ne bi ja ni primislila to. Meni to liči na psihoorganski i na malopre pomenuto “neuviđavan, nekritičan“.

84-o godišnji profesor se smesti u dvoriste Najviše Ekoeko škole, zasedne uz stakleni sto postavljen  u dvorištu, i krene da savatava nefokusirane ili samo usputno ljubazne prolaznike, kao pauk sa mrežom. Nedužni ljudi koji prolaze kroz dvorište, jer je drugi starac sa plastičnom džinovskom belom skalamerijom zatvorio drugi vidljivi prilaz, neoprezno sednu jer ovaj Naslović kao drži računar i kao nešto ubada u dirke, misleći da će biti ostavljeni na miru. I tu Naslović započinje svoju retoriku iz ovoga i onoga. Njegov glas i glas, nesretnog upecanog, sagovornika se čuju i na sprati i dole u prizemlju, vlastohlepni i nekritični starac svakodevno glumata svoju pozu. Ta njegiva retorika deluje nepoznatom zavodljivo, ali to su ista isprazna naklapanja. On smatra da se razume u svašta, …. i o svemu tome objavljuje svoje knjige.

Lepo je to kada čovek doživi duboku strost, izdaje lokale i ima novaca. I ima veliku penziju. Ali svo to smaranje ljudi koji rade i zarađuju, svo to skribomanisanje i navalentno poklanjanje tih knjiga – pa on ima više izdatih dela nego tzv. gospodin Broz, svojevremeno. „ Nekritičan i neuviđavan“. U dvorište Najviše ekoeko škole ( koja možda i iznajmljuje prostore: i Tekvondo školi, Fitnes centru i nekih drugih iznamljivačima)  ne mozete da se parkirate, iako ima puno puno slobodnog parking mesta; oni imaju i portira, ali Naslović- kći to ne dozvoljava.

TEKST: Kako davati – Seneka, književnost i čitanje- šesti deo

„ /2.17.3/ Iskoristiću primer preuzet od Hrisipa. A tiče se igre sa loptom. Ako lopta padne na zemlju, jasno je da je krivica ili do bacača ili do hvatača. Ostaje na svom putu kada je prolazeći kroz ruku obojice vešto bačena i uhvaćena. Ali dobar igrač mora različito bacati zavisno od toga da li je saigrač visok ili nizak. Isto je i sa darovima i dobrim delima.Ukoliko ne pašu i onome ko daje i onome ko prima, neće napustiti ruke jednog niti ući u ruke drugog onako kako bi trebalo.Ako imamo razmenu sa veštim i obučenim saigračem, odvažnije ćemo bacati loptu- kako god da putuje, vešta i neopterećena ruka će je vratiti. No ako je saigrač nov u igri i neobučen, nećemo bacati tako kruto i jako već nežnije, trčrći napred da na opušten način usmerimo loptu baš u njegovu ruku. Isto se mora činiti u slučaju darova i dobrih dela. Trebalo bi neko vreme da budemo učitelji i smatramo dovoljnim ako se naši učenici samo potrude, pokušaju li ili pokažu dobru volju. Umesto toga mi druge činimo nezahvalnim ili ih ohrabrujemo kada su takvi, kao da binaši pokloni bili veliki samo kada prikladna zahvalnost ne bi bila moguća.“

U psihoterapiji često koristimo izraz: kokreacija, koji upućuje da u svakom odnosu postoje dve strane. Važno je istaći da osoba koja započinje komunikaciju nosi veću mogućnost za oblikovanjem komunikacije. Opet, svesnost je važna u svakom trenutku, jer je na makronivou sve u sklopu razmene.

 

ТЕКСТ: Из Политике од 11.07.22.: У 2021 години 26.686 случајева насиља у породици

… а изречено више од 19.700 хитних полицијских мера. Говоре подаци из најновијег „Десетог извештаја о независном праћењу примене Закона о спречавању насиља у породици у Србији за период јануар- фебруар 2021. године“…… повећана је стопа КРШЕЊА ИЗРЕЧЕНИХ ХИТНИХ МЕРА ЗАШТИТЕ ЖРТВЕ, као што су… њих је 1.520 више у односу на 2021. годину. … то указује да су догађаји насиља били опаснији, односно да су ресурси система исцрпљени на превентивни заштити жртве, због чега недостају мере заштите на дужи рок…

Па ипак, питам се шта су то праве превентивне мере? Ја некако верујем да је то едукација још од вртића, озбиљнија едукација у основним школама, најозбиљније дебате на нивоу ученика средњих школа.

Јер бес је наша витална, а тако лоше каналисана и разумевана, емоција. О томе се мало или нимало говори. Шта све показује то понашање, шта значи та потреба јединке да има безпоговорну власт над другим бићима. никада не причамо о особама које из својих страхова или кукавичлука или надкомплекса- бирају, на аутоматизмима,  понашања која су често виђана као преферирани модел понашања у властитој нуклеарној породици. Дакле, не ретко срећем жене које јако добро знају шта не ваља да кажу партнеру- па то управо и кажу, јер су оне, у стврати и предсвесно, љуте на себе јер су својевољно изабране таквог партнера и такав однос, који – опет подсећа на њену нуклеарну породицу. Сећам се неких насловних страна новина како је супруга пријавила чувеног спортисту јер ју је физички напао а живели су око пуно година. Гледала сам наслове и питала се шта је то ту госпу навело да тек сада то насиље, ко зна које по реду, реферише медијима и пеналним установама? Јер такав однос је био од самог почетка али се она/ он заваравао да ће бити другачије или је то било осећаја мање вредости и много тога још. Некада су то имплицитни уговори и опет, још много многа чега. Трансгенерацијски. Можда чак и транскултурални став?

Дакле, шта је ту превентива?

Како једну корисну емоцију, каналисати на паметан и учинквит начи?

Јер то није тешко.

 

ТЕКСТ: „ Реците Жофики“Магда Сабо,- књижевност и читање- пети део

Наслов наведен у наслову овог текста сам прочитала давно. Реч је о девојчици чија је мајка сарадник у врхунској установи која развија план за равој деце, али та мама не разуме своје дете… и управо сам се тога сетила када… Изгуглах да пронађем књигу, а оно Магда Сабо је преведена још у три наслова, и овде са табу темама.

Дакле, “Реците Жофики“ је шлгворт за једну другу мајку и једну другу измишљену, несрећну причу.

Сва лица, имена, догађаји су измишљени и немају никакве везе с реалношћу.

Био једном један, на пример, Пилот, и позајмио је новац, на пример, Кувару. Кувар није имао да му врати, па је Пилот испесничио Куваревог Оца и са крвавим рукама отишао да се похвали рођеној сестри Учитељици. Онда је Пилот обавестио Кувара да ће му узети ауто на име дуга. Затим је Пилот са братом и отишао по поменути ауто. Кувар, описиван као мирно и сталожено 19-о годишнје дете, је испалио метке у Пилота који је имао 35 година. Верујем због свог претученог оца? Онда се Кувар предао полицији. Сахранили су Пилота, али верујем да су требали и Мајку Пилота да сахране, и то живу, јер свога сина није научила да свака пара није да се узме, да није ко ће брже већ ко ће дуже. Мајка, сада покојног, Пилота има обичај да „преконосира“ друге. Не, никако не правдам убиство. На страну сва њихова богатства и некретнине. Кажу да су на схрану сви отишли. А у ствари сахранили су (и) несретног Кувара- за сва времена. И целу целцијату породицу Кувара. И будућност Кувара. Најстрашније.

Тако ми из нечега што назовемно родитељство или љубав- некритички радимо. Јер када кажем: Љубав није стихија већ планска активност- погледају ме изненађено, сваки пут. Баш сваки пут.

Књига“Реците Жофики“ говори о мами која је другима кроз свој ресор. делила лекције о васпитању деце, док са својим дететом , ето, нија имала то што је другима саветовала.

 

ТЕКСТ: Понека прича из књиге „Несвети а свети и друге приче“- књижевност и читање- четврти део

Књигу „Несвети а свети и друге приче“, препоручује ми моја другарица из Цркве- Биља. Ја не знам ништа о њој- и не питам, до да јој је одрасло дете вероучитељ па се она уз дете а и својом природном радизналошћу и љубављу  за веру – занима. Купих на њен савет ову књигу.

Интересантна је прича о црквеном великодостојнику који није поштовао своју браћу и подчињене му. Тај је прво опомињан, па је остао без хлеба- јер нико није са десне стране Оца, у овој димензији, и нико не може да „глагоља“ а да није под једнаким правилима. На крају је службено послат на Далеки Исток.

Друга, мени, интересантна прича је о начину исхране односно о владању: „ Ако се човек осами у молитви и при том колико год може ограничи себе у јелу, спавању и контакту с људима, ако у свој ум не пушта испразне мисли а у срце страсна осећања, зачуђујуће је како ће брзо открити да је осим њега и осталих људи, у свету још Неко присутан. Тај Неко стрпљиво чека да на Њег обратимо пажњу усред непрекидне јураве кроз живот…Ако човек настави да се правилно моли( овде треба обавезно истаћи – правилно, то јест не на своју руку  него под духовним руковођењем искусног старца…“

И још пуно лепих, једноставних прича.

Лепа, лагана, емотивно топла књига. Лепо се осећам када је читам.

Сматрам да треба да свесно бирам шта читам.

 

 

ТЕКСТ: Хаљина од материјала-Царево-ново-одело, осми део- Пишу нам из Аусто Угарске књижевност и читање трећи део

Когнитвна дисторзија је посебан начин посматрања нечега: Или, „каже“ Википедија: „Когнитивне дисторзије или грешке у мишљењу су поремећаји у којима ум неке особе ставља „спин” на догађаје које види и приписује их необјективној интерпретацији онога што доживљава – или се догађа стално. Нарочито су честе код особа са депресијом и другим поремећајима расположења. Ове грешке у мишљењу (когнитивне дисторзије) сматрају се узроком емоционалних поремећаја (нпр депресија, анксиозни поремећај) или правцем којим се нека особа креће ка ирационалним уверењима која те поремећаје поткрепљу. Човек често ових грешака уопште није свестан и ако успе да их открије и схвати као погрешне, он може да их промени. А то се може постићи само ако доживљаје реалистички сагледамао како би чак иако нису пријатни били употребљени у нашу корсист, а не против нас. У том смислу један од корака, као откривању и превенцији конгнитивних досторзија је освешћивање грешака које у мишљењу правимо“.

Према трансакционој, постоје различити начини структурисања времена. То су играње игара, практиковање ритуала, повлачења, разоноде и активности. Насупрот овоме су интимност/ блискост. Игре предсављају најопснији и најдеструктивнији начин структурисања времена. Могу да буду на три степена, при чему се Игра на трећи степен завршава трагично. Једини начин да се изађе из играња Игара је да се не игра. То свакако има своју цену. Зависно шта преферирате или шта свесно бирате. Али сваки избор је избор и има своју цену јер „Неко плати на мосту а неко на ћуприји“, каже народна мудрост.

Гештал психотерапија негује постојање хоризонталних али и вертиклних поља, што упућује на добар исход за невољника и наплату за агресоре.

 

ТЕКСТ: Хаљина од материјала-Царево-ново-одело, седми део- Пишу нам из Аусто Угарске књижевност и читање трећи део

„Свака сличност са“ било ким у овој причици је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:

Кад год се нека Снјка тако узнесе ( уместо да почне да ради у 8, она почне у 10 па  мора и на паузу од сат времена да ПРОМЕША РУЧАК), присетим се назовимо је мира Денда. Њој је свекрва Зага простирала веш, кувала ручак а свекар Ђорђе редовно куповао хлеб. И чим би мира дошла са административног посла, свекрва и свекар су одлазили.  Снајка мира је редовно пљувкала мужа, па је тако сматрала за добру праксу да уз породични недељни ручак изгрди мужа пред децом, да је ето он имао љубавницу. Ах. Невоља је да деца порасту и схвате све маневре мајке- снајке, тако је кћи Милица, из те измишљене приче, изговорила у том посебнм моменту: „Наравно, тражиће то што нема у кући“- препричао је Снајкин Муж бодро. Свекрва је брзо заборављена. Тако ће и др Свекрва. Закуцаће је управо они које је канонизовала. Међутим, то је већ друга прича.

Када видим ове- Дом Здравље у Аустро Угарској- кланове и групне обавезе,  присетим се др Неср Кисмет-а: „Знаш ови моји продају за велике паре и интересе а ови твоји за смешну ситнину“ –за напуњену  фијоку, за ситну малу ситносопственичку- ипак којештарију.

Пробам хаљиницу и питам јел то лан по саставу. Млада особа каже: Садржи лан, памук и еластин, лан и памук су по 50%.  Очарана сам. Ипак не желим да повредим младу особу. Ћутим. То мора да је квалитет материјала-Царево-ново-одело. Очарано кажем: молим Вас спакујте ми три хаљине у све три боје, (за сваку могућу будућу прилику по једну). Верујем да само тако може да се разуме когнитива дисторзија, описана у овој причи.

Свака сличност са било ким у овој поменутој сторији је случајна и нема везе са везом/ са евентуално постојећим реалним особама.

ТЕКСТ: Хаљина од материјала-Царево-ново-одело, шести део- Пишу нам из Аусто Угарске књижевност и читање трећи део

„Свака сличност са“ било ким у овој сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:

Иза декоративних драперија налазе се приморавања да напише лажне дознаке, и једно експлицитна претња лекарском комором и писање у заглављу таквих дознака „по наређењу“, ослобађа др Наседдушу самодеструкције. Празни картони пацијената од доктора који су „задужили“ (отачество а и)  Дом Здравља, су разлог да се прича о унапређењу Доктора Који Нас је .Задужио када др Свекрва иде у пензију а др Цветић одлази на виши ниво, те се указују пар руководећих позиција.

Неваљалци броје да је само у протекле две године из Дома Здравља побегло ШЕСТ педијатра а због асиметричног начина рада: у Централи по два или три доктора замене један другог у току једне смене а у удаљеним амбулантама буде око 50- 60-70 пацијената по доктору у смени. Изгледа као дашак освежења да, на пример, др Свилени за десет сати своје смене прегледа цела два пацијента. Пошто су њему помагали, подестили су га на то да и он може да се реваншира. Наравно, није.. Не, није га начелница подсетила на то.

Сва имена, радње, догђаји – су фикција и немају реалне основе у стварном животу.

Да, да. Требам те три боје хаљине материјала Царево-ново-одело. Верујем да ће ми квалитет овог посебног материја остварити когнитивно побољшање. Јер желим да разумем.  Да. Да. Скоро па Еристичка дијалектикка, али- ипак,  није чак ни близу јер то је- у рукавицама. Ово је ипак само грубо вређање и понижавање др Наседдуше.

Сва имена, раднје, особе су фикција и немају реалне везе са евентуално постојећим људима, местима, догађајима.

 

ТЕКСТ: Хаљина од материјала-Царево-ново-одело, пети део- Пишу нам из Аусто Угарске- књижевност и читање трећи део

„Свака сличност са“ било ким или чим у следећшј сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:

Докторка Чахура је изјавила да њу службено могу „да мењају само“ др Наседдуша или др Цмок! Даље, др Чахура се искључиво са ти обраћа свакој медицинској сестри са којима ради ( као оне су нижа раса?). О. Па она је већ са десне стране- драгог Господа. Нарцизам? И она је провела пуне три године у ковид амбуланти, за већ поменут,у плату већу за око 200 евра по месецу. Није лако исплатити стан од сто квадрата у 27- ог марта, шапућу неваљалци. И није лако радити паралелно и у приватном Дому Здравља, додају злочести. Није то лако. И тако она схвата да се Ковид амбуланта мора да затвори- макар у септембру јер месецима нема ни пар пацијената дневно. Обраћа се/ напада вербално др Наседдушу: Како то да ти имаш те “фине”школе у центру града? (Домови Здравља задужују специјалисте педијатре одређеним школама за које ови бивају наименовани- па тако и др Наседдуша. Како то да ти радиш  у Централи ( а ниси ја/ Свилени/ Снајка?). Она је решила да она мора да остане у Централи. Предоходно је направила радн договор- иницијацију: са др Цмок и др Нарциса, да оне -као њу посаветују како да “се докопа” школа и ординације од др Наседдуше.  У моменту када их затиче у Ковид амбуланти код др Чахуре, Наседдуша бива изненђена. Ни не помишља због чега нису и њу позвале. Др Цмок такође пуне три године ради у Ковид амбуланти са плату која је већа за 200 евра сваког месеца. Али ту постоји и куриозитет да је др Цмок пребачена из Амбуланте Аустроугарска Ливадица због због… Можда су зато тако једноумни. Након тог саветодавног интерног састанка, др Чахура два пута “фуриозно” улази код начелнице  др Свекрва Шуткић,  да захтева школе за које је др Наседдуша задужена и канцеларију у Централи у којој ради др Наседдуша. Тих дана је начелница др Свекрва Шуткић послала др Наседдушу три узастопна радна дана за посао од пар сати-  у школе а да не би присуствовала паради особа у Центали Дома Здравља, које су агитовале за др Чахура.

Др Шуткић на дан свог рођендана у августу текуће године, одлази  у пензију па тако мора да збрине поменуте. Није лако. Лепо је да је ова прича фикција па би ту у фикцији, одговорна начелница, била можда чак и, кажњена губитком пензије за овакво руковођење ( у стварности би догађаји наставили даље и одговорни је уобичајено- само награђен). Поменуте амбулатне које нису Централа су далеко, некада и по цео или два сата путовања у једном смеру и градским превозом. Ови доктори сматрају да „сви су људи једнки али су неки једнакији од других“.  Па бирају- дозвољено им је да бирају-, нека др Наседдуша ( или неко други њима неважан) ради у “недођији” у амбуланти.Поменути доктори се нису ничег одрицали, њима је Министраство на захтев Дома Здравља, плаћало специјализацију јер су примогенитура, непотизам, “незаинтересованост” за пацијента, регионални лобији. За неког ко је одвајао од уста ( специјализација је коштала око 5000 еура), гладовао и сам плаћао себи специјализацију- ту нема места. Боље да нема таквог, јер онда нисмо једнаки, а боље је да и постоји мањи број „ дечјих педијатара“ него да постоји неко ко је сам себи плаћао специјализацију.

Када директорка  Дома Здравља, др Цветић пита начелницу др Свекрва да ли да нови анекс уговора изда др Наседдуши сада а за позицију „Амбуланта која никада није заживела“, др Свекрва одмахује руком и каже: ма нека буде у септембру (за 4 месеца). Др Наседдуши, дакле, сада дају још једно ново обећање али сада  да ће је поставити да ради у „Амбуланта која никада није заживела“, те да се не брине. Већ пола године они имају два педијатра за једно радно место. Куриозитет? Понижавање- кажу сестре у Дому Здавља у улици „ Шири шири шири везени пешкири, боса ја боса ти, ниси правоверна др Наседдушо ти“. Или „кад би људи сви , баш као деца сва, одлучила да …“.

„Свака сличност са“ било ким у овој текућој сторији је „случајна“ и нема „везе са“  „евентуално постојећим реалним особама“:

Интересантно је колико Норвежани улажу да је запосленима лепо на послу и имају чак и придевску именицу за то.

 

 

ТЕКСТ: Хаљина од материјала-Царево-ново-одело, четврти део- Пишу нам из Аусто Угарске- – књижевност и читање трећи део

Пробам хаљиницу и питам јел то лан по саставу. Млада особа каже: Садржи лан, памук и еластин, лан и памук су по 50%.  Очарана сам. Ипак, не желим да повредим младу особу. Ћутим. То мора да је квалитет материјала-Царево-ново-одело. Очарано кажем: молим Вас спакујте ми три хаљине у све три боје, (за сваку могућу будућу прилику по једну).

„Свака сличност са“ било ким или чим у следећој сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама.

Дом Здравља у Аустро Угарскј се налази у „ Шири шири шири, везени пешкири, боса ја боса ти, зар верујеш др Наседдушо у обећано ти“- улици. Употреба радних ресурса се базира на примогенитури, непотизму, макијавелизму, надмености, нарцизму и – наводно, партијским премисама или једноставно грубом понижавању оног ко нема непотистичку заштиту или примогенитурни престо или, шапућу, партијску односно регионалну правоверност.

Примогенитура: доктор Добрица Свилени је примогенитурно наследио запошљење а тиме и изборне позиције у Централи или евентуално у Ковид амбуланти за плату која је већа за око 200 еура од осталих плата специјалиста, и тако Свилени ради пуне три године у Ковид амбуланти (Куриозитет је да су народне масе АПЛАУДИРАЛЕ храбрим „ Родољупцима“). А доктор Свилени преферира да лагано ради и да се лепо исприча са пацијентима односно родитељима малих пацијената. Јер никад се не зна када ко може да затреба.

Др Снајка је одговорна. Она има малу децу и мало мало је на боловању и негује СВОЈУ децу. Прво је тражила да ради са мајушним пацијентима. Онда је одлучила да хоће са школарцима да ради. Може драга наша надо и узданице, може, само ти реци шта желиш! – егзалтирано поручују.

Свака сличност са особама, адњама, местима је случајна и нема везе са реалним животом.