Из Википедије: „ Горски вијенац (у првом издању Горскıй вıенацъ) рефлексивно-херојска је поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. на српском народном језику …
Његош је, у „Горском вијенцу”, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу”, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу…“
Присећам се стихова из школског доба:
„ … Трагови су многи до пећине
За горске се госте не приправља
У њих сада друге мисли нема…“
„.. Коме закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјештвом…“