Sva imena, mesta, radnje su koincidencija i nemaju veze sa realnim svetom.

Budalesa je u  zoru 10.09.22. Našla u sandučetu pismo od Crkvene Opštine Šaprance i pečat Pošte Vranje 06.09.22. Na priznanici stoji ponovo datum 30.07.22. U petak je Budalesa nekome rekla da je morala da putuje u vezi roditeljskih grobova. I dobila odgovor- zar Vi ne znate, to je svojevrsna- ovo je citat- mafija. Da. Ta svetovna neukost.

I Budalesa se pita kako to? Kada pojedinac sam vodi službene knjige, uvek postoji mogućnost da ostavlja prazan prostor za nedorečenosti i sumnje. Jer kako to da službenik Ljuba Sašić nije stigao da od 30.07.22.- datuma navodnog pisanja priznanice, do 06.09.22. da pošalje priznanicu. To je skoro 40 dana. Možda je puno star i vreme je da dođe neko mlađi koji će obsluživati elektronski sistem koji ima i vremensku odrednicu. Kao što imaju EPS i Infostan, kao što računi od Yettela stižu elektronski na poštu.

I sada se Budalesa priseća da sveštenici upravo govore o Nebeskoj Pedagogiji a narod to kaže: „Sila Boga ne moli, al Bog silu ne voli“.

Sva imena, mesta, radnje su koincidencija i nemaju veze sa realnim svetom.

Savet: Igre na treći stepen su po svojoj prirodi toksične, i smrtniku kao što je Budalesa ostaje da bude ponizan i strpljiv jer nema nikakvih prava.

Sva imena, događaji i radnje su fikcija.

Budalesa je otputovala u Vranje.

Predala je žalbe i nakon toga otišla na Šapranačko groblje da nađe Ljubu Sašiča.

Opet beskrajno mnogo priče kao i u bezbrojnim predhodnim porukama od njjega, opet da je poslao i da ga- kao- čudi da nije stiglo, a nije posao- od toliko mnogo pošiljanja- valjda bi statistički jednom stiglo to slanje. Da li ovo Ljuba zajjjj Budalesu? Izgleda baš tako.

Napisa NAJZAD Budalesi priznanicu (uplatila i poslala mu” 4.7.22. a napisao mi je priznanicu 8.9.22.). Doduše, u zaglavlju je napisao “duplikat i”30.07”. kao tada je napsiao, ali Budalesa je sa Mokre gore poslala dve razglednice i obe su stigle u toku iste nedelje, kako ozbiljno pismo od Crkvene Opštine Šaprance, nije moglo da stigne više od dva meseca? Zato su, verujem, pisma slana navodno, običnom poštom da bi moglo da se nagađa o stizanju pošte. U svakom slučaju mogao je i Ljuba da slika napisanu potvrdu  i da je pošalje Viberom, kao što je Budalesa slikala uplatu, ali nije jer je potvrdu pisao prvi put dana 8.9.22). Sa preko 60 godina života, možda je vreme da preuzme lakše dužnosti. Ko je ovde lud?  Čak i neki ugovor. Znači da Budalesa nije otputovala u Vranje, ne bi dobila potvrdu.

Vranjanci oko kancelarija na Šapranačkom, pričaju da se ovima  može i bez fiskalnih kasa i da rade kako hoće, hajte molim dođite da mi ispričate šta vam je rekao zašto mu treba DVA MESECA za priznanicu. I najzad, ko zna zbog čega i novi žiro raču, ali Ljuba ništa ne obaveštava, (novi broj računa je zalepljen na nekom papircetu iznad Ljubinog kompjutera, a šta ako neko refleksno popuni priznanicu?),  smatra se da ljudi jedino moraju da rade i da ne smeju ništa ni da pitaju, ni da znaju.

Vratila se nazad, dopisala korekciju na predatu žalbu pa onda drugu drugoj instanci. Poslala obe. Ali ne olekuje ništa. U Vranju može samo ako Ste Vranjanac, prema Budalesinom iskustvu.

Sva imena, događaji i radnje su fikcija.  Sva imena, događaji i radnje su fikcija.. Sva imena, događaji i radnje su fikcija..

Savet: Verujem da je najmanje energetski problematično da Budalesa pusti da iskopaju roditelje i prodaju grobna mesta. Tako bizarno. Tako neprofesionalno Tako ponižavajuće.

Netraženi savet: Infostan i EPS imaju svoja e-sandučad za potrošaće koji su tako odabrali. Ostali mogu čak i u menjačnici da plate sa računa koji im se dostavlja na kućnu ili elektronsku adresu i taj račun isto elektronski bude istovremeno uplaćen na poslati račun. Jer čak i Yettel šalje račune elektronski na poslate adrese. Tako bi moglo i od strane Šapranačkog groblja: imamo svoje sanduce gde proveravamo da li smo i kada uplatili, gde u atačmentu dostavimo eventualno tražene dokumente, imamo na primer i opciju da li hoćemo da plaćamo svake godine, na dve-tri- pet godina, i da ti racuni budu i bez potpisa validni, kao što je sa na primer Yettel računima. Tako bi svako mogao da proverava svoj status. Dakle, gde ima volje, ima i načina.

Sva imena, mesta, osobe su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.

2019. u Bergenu upoznah ženu koja je bila u prolazu. Reče da traži mesto gde neće biti rata- za svoje sinove.

Ne, nije delovala psihotično, ni najmanje. Stabilno i mirno je pričala da je Dankinja, da ima sinove… Slušala sam je. Želela sam da je utešim, ali istinom, ne nekom ispraznom koještarijom. Onda smo se pozdravile, rekla je da ide da doručkuje pa nastavlja put.

I u tom momentu sam se setila odgovora, za koji verujem da je pravi. Odoh da pronađem Dankinju i da joj kažem svoje razmišljanje.

Sva imena, mesta, osobe su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.

Kada naučimo da slušamo i čujemo, počinjemo da shvatamo da smo svi isti i da u svima nama teče krv i da svi mi imamo meso i kosti, i da nas samo međusobno poštovanje i razumevanje, može učiniti drugačijima- pod uslovom da mi to želimo.

„ Ili ćemo umeti da izgradimo u ovom veku jednu zajedničku civilizaciju sa kojom će svako moći da se poistoveti, zavarenu istim univerzalnim vrednostima, vođenu snažnom verom u ljudsku avanturu, i obogaćenu svim našim kulturnim raznolikostima, ili ćemo skupa potonuti u zajedničko varvarstvo“. Amin Maluf, Dezorjentisani u knjizi  „Ubilački identiteti, nasilje i potreba za pripadanjem (Laguna, Beograd, 2016.)

Gospodin Maluf govori o grupama ljudi i prisećam se Pekove knjige „Ljudi zla“ ili „Ljudi laži“ koja počinje sa pojedincem i tim nekim nesretnim-  možda paradoksom, da bi u nastavku  govorio o grupama ljudi. Sa mikroplana  na makroplan,  jer sve je povezano. Hrišćanstvo beleži priču o Kainu i Avelju i o Marti i Mariji- duboko verujem da baš sve religije imaju ove ovakve bazične priče. I šta je dovelo da se dva rođena brata i dve rođene sestre tako odnose jedno prema drugom. Šta su ti roditelji “prevideli”? Možda: čemu nas uče ove parabole?- razmišlja verski laik u meni. Jer duboko verujem da je sve to s planom stavljeno u “najprodavaniju knjigu na svetu”. Nekada smo učili da je porodica osnovna ćelija društva, sada- sada je- izgleda- individua postala ta neka osnova, a svakako bez jasnih i tzv. starovremskih vrednosti. Šta sve donosimo iz naših nuklearnih porodica i koje sve nadkompenzacije/ kreativne adaptacije osmislimo kada smo toliko maleni da naš vokabular ni ne sadrži takve pojmove. Ta neka potreba da se kontroliše, nameće i nadmeće postaje nešto što se svakodnevno vidi u gradskom prevozu i u redu pred kasom. Kao da zaboravljamo da „po svaku cenu čuvajte svoj unutrašnji mir“. Pre mnogo godina knjiga „Buđenje Ofelije“ je govorila o vršnjačkoj netolerntnosti u okviru iste dobne grupe i razreda. Da. Nije lako. Zabrinuta majka koje  veruje da je njena majka promašila kao žena, vodi računa da bude supruga, ali deca ostaju u tom međuprostoru i razvijaju doslovce vršnjačku netoleranciju. Mati ovo ne želi da prihvati, ona misli da se zlostavljano dete žalilo. Međutim, neko drugi je preneo/ doneo tu info. Čemu učimo našu decu? I najzad šta svakodnevno govorimo sebi u samogovoru, repeptitivno se samokažnjavajući … itd. Da li se ponekada zaustavimo da sebe upitamo gde, zašto, s kojim planom i potrebom hodamo kroz dan- ćesto nesvesni da život upravo nepovratno prolazi dok ostajemo u introjektima i transgeneracijskim neabdejtovanim vođenjima. I opet: svesnost. I opet: sada i ovde, savet je.

Sva imena, mesta, radnje su- naravno fikcija.

Odluku majke da bude sahranjena u Vranju, nisam razumela. Odavno je otišla iz Vranja i nije imala šta tamo, ali, hvala Bogu, roditelji ne pitaju.

Tako sam redovno plaćala za parcelu na Šapranačkom groblju. U neko doba setih se da je vreme da ponovo platim roditeljima groblje, pokrenuh sve živo da pronađem nedostupnog Ljubu Sašića koji je SBZ ( sam-Bog-zna) u kojoj funkciji na Šapranačkom groblju. Ovaj mi je  izdiktirao račun jer ne znam, možda su promenili račun. Od 04.07.22. do 2.9.22. nisam dobila priznanicu o uplati, uz bezbroj poruka i telefonskih poziva da eto stiže potvrda o uplačivanju. U međuvrmenu je tražio dokumet o ostavinskom, poslala sam mu istog dana na Viber i  istog tog dana i Brzom Poštom Srbije, nije ni odgovorio na sliku odnosno pošiljku. Onda je prokomentarisao “e moj profesore zarastao si u travu” ( Šta li ovo znači ?)- taj profesor je bio ( jedan od) njegov predhodni/h predpostavljeni/h. Ljuba Sasic je slao različite izgovore kao treba da se proknjiži pa kao krajem meseca ali evo već tri meseca a on nije proknjižio. Pa ne knjiži on, već posebno lice – kao baba za dedu- deda za repu… Poslao mi je broj telefona nadležnog sveštenika oca Škare Dejanića- koji je u stvari telefonski broj nekog njegovog prezimenjaka kome je Ljuba Sašić prodao nečija grobna mesta. Da li je reč o Gogoljevim Mrtvim Dušama ili o čemu, ne znam. Čak sam ponudila da uplatim i za naredne godine ali Ljuba Sašić je bio nem.Zašto? Kako mu se to može? Zar Šapranačko groblje nema nekog provesionalnog? Ovako izgleda da mu starešina otac Skara Dejanic- dopušta ovakvu komunikaciju. Sa kojim pravom? Sa Bozjim pravom?

I najzad danas (petak 02.09.22.) ponovo zovem Ljubu Sašića, a on kaže da će kao danas da pošalje OBIČNOM poštom, pa da mu javim ako stigne do utorka a ako ne onda će da POŠALJE PREPORUČENO. Ko je ovde lud? Ma šta ovaj lik izvodi? Ko mu je omogućio da se tako ponaša? Jel to on već sa desne strane Stvoritelja?

Šta raditi? Da li se to dešavaju preprodaje grobnih mesta? Ko je Ljuba Sašić? Ko je sveštenik sa kojim se tako ponaša Ljuba Sašić? Da li otac Škara Dejanić zna šta radi ovaj njegov službenik?  Šta raditi? Bezveze, ne može čovek jednostavnu uplatu da završi. Neprofesionalno. Sramno neprofesionalno. Smešno kako Vas za neki maleni posao kinje, mrcvare. Pa u kom veku se to proknjizavanje dešava! Sramno!

Mislim da je vreme da zovem finansijsku policiju ili tržišnu iinspekciju.

” Okruženo planinskim vrhovima, ušuškano u njihovo okrilje, smješteno je selo mog djeda. Ono je onakvo kakvi su i ljudi koji žive u njemu. Ponosno, prkosno, kameno. Stoji gordo i pušta vrijeme da ide dalje. Ono ne treba nebodere i parkove da ga krase. Ono je bilo predivno kada je stvoreno. Takvo je i ostalo.

Ljudi ga nisu ukrotili s vremenom. Naprotiv, ono je krotilo njih. Ljudi su se morali povinovati njegovim pravilima, da bi opstali. Kuće koje su gradili stapale su se sa ljepotom prirode. Zidane su od kamena kao i ograde koje se prostiru duž sela. One vijugaju prateći makadamski put na kojem se tek ponekad može čuti zvuk automobila. Tu čujem ptice, pčele, cvrčke dok leptiri prelijeću s cvijeta na cvijet. Iza kamenih ograda pružaju se prostrane zelene livade. Tek poneka staza koju ugledam na njima, podsjeti me da je i neko prije mene trčao ovuda i uživao u ljepoti koju ovo selo pruža. Planinski vrhovi koji se pružaju oko sela stoje kao hrabri stražari nad njim. Ponekad pomislim da samo onima čistog srca puste da pronađu ovo mjesto. A kada neko takav dođe, ovo selo ga prigrli i pusti ga da u hladnom kamenu napravi topli dom. Moj djed živi ovdje. Teško je reći da li je ovo mjesto njegovo srce ili je on srce ovog mjesta. Znam samo da između njih postoji neraskidiva veza i da se jedno drugom uvijek vraćaju. Sada razumijem i zašto”.

Smatrm da je dragoceno kada je u dete ulagano, pa ono piše ovakve sastave. Verujem da su ovo dete, učili da čita, i bude u kontaktu sa sobom. Verujem da je to nešto što svi treba da negujemo.

„ Ima jedna poučna anegdota iz rimske istorije koju prenosi Plutarh u „ Paralelnim životima“. Tokom jedne bitke, slavni konzul Gaj Marije beše se opšanćio u utvrđenom položaju, a komandant  suprotstavljenih trupa mu je doviknuo: „Ako si veliki vojskovođa, izađi i dođi da se boriš!“ Marije mu je na to odvratio: „Ako si ti veliki vojskovođa, onda me nateraj da se borim kad ja to neću!“

Ne prepustiti drugima da umesto“ Vas „ odaberu dan i mesto bitke“…

(Brodolom civilizacija-A. Maluf)

Uvek imamo moć izbora. Za sve. I onda zbog toga, nema opravdanja.

Готово стално се жалим, јер сматрам за грех, моју брзину/ брзоплетост/ немање времена- из које често проистичу неспоразуми, гафови, нешто што ме не чини задовољну саму са собом.

Данас у брзини умало да направим куршлус: Литургија је почела, касним, свеће се упале пре или после Литургије- тако су ме учили у предходној Цркви. Молим жену која лагано сваку свећу пали о кандило да ме пусти да ја запалим само прву, она ме игнорише и наставља. Улази жена из Црквене продавнице и главом ми показује да постоји и друго кандило. Смешна ја, у свом трчању, никада нисам ни видела да постоји још једно кандило. Крећем ка другом кандилу са свећама, а жена која је онако лагано палила свеће са кандила се окреће према мени и почиње јаким тоном да сам неваспитана, да ја њу реметим, зинух да одговорих , али изабрах : Извините. Она је настављала још гласније. Поново се извиних. И умало да јој се реванширам и кажем да се у Цркву не улази у хеланкама нити у утегнутој одећи, али, хвала Богу, све време некако сам у контакту са собом, прећутах и пустих је да исприча како се сви ми знамо из Цркве и да сви ми знамо…

Одох на исповест. То јесте мој проблем јер стално журим  и у тој журби не видех да постоји још једно кандило или да ће та особа баш тако да одреагује. Да нисам журила не би се десило. До свештеника да се исповедим сам дотрчала, на шта ме је он подсетио, рекох да је иза мене жена са штапом која није хтела да стане испред мене, па да сам због тога потрчала. Испричала сам му како у журби постанем и горда и површна и не видим и свашта још. Свештеник је започео са одећом и својом мантијом и не знам како се зове онај део црквене одежде коју свештеник обуче преко мантије, када служи. И док га слушам пажљиво, јер отац Љуба  дивно (беседи и) саветује, схватам да смо учили о – да одећа ипак чини човека. И у моменту сетих се како је директорка болнице за унутрашње болести тражила да особље или носи одело испод мантила или униформу. И сетих се како се ми, у ствари, облачећи се прпремамо да уђемо у ту неку нову улогу. И одлучих да спојим тај улазак односно облачење и свесну одлуку: нећу журити.

И била сам одушевљена оцем Љубом. Најзад је то што ми је требало „кликнуло“. Разумела сам шта ћу радити у будуће док не формирам нову навику.

Као и много пре, код оца Радомира на исповести, који је говорио о разлици бића особе и радње које особа обавља. Тако сам и тада разумела да све то нешто одлучујемо шта и докле је важно.

И данас са миром у души, уђох у Цркву после исповести,  а после кући.

Свесност себе, свог  понашања, својих мисли, својих осећања као и могућности избора сваког од побројаног- сматрам да је важно, и да ме је данас отац Љуба подсетио на то. Дивно. Хвала му за то. Хвала. Хвала.

« Kažu da je jedan samarkandski kralj hteo da ostvari san svakog ljudskog bića: da izbegne smrt. Uveren da ova stiže s neba, i ne želeći da ikad dopre do njega, on izgradi sebi podzemnu palatu, golemu palatu od gvožđa, i zatvori sve ulaze u nju. Basnoslovno bogat, dade da mu se iskuje veštačko sunce koje se dizalo izjutra i zalazilo uvece, da ga greje i da mu označava proticanje dana. Avaj! Bog Smrti uspeo je da zavara monarhovu budnost, i uvukao se u palatu da obavi svoj posao. Morao je da dokaže svim ljudskim bićima da ni jedno stvorenje, ma koliko moćno i bogato, spretno ili osiono bilo, ne može umaći smrti. Samarkand je tako postao simbol neizbežnog susreta čoveka i njegove sudbine». (Samarkand, A. Maluf, Laguna, Beogad, 2021.).

Zgodna priča da ukaže šta sve mi Zemljani radimo da ostanemo u vastitom Referentnom Okviru. Umesto da rastemo, menjamo se, darivamo makar vodu ptici ili ulicnoj maci/ kuci/ biljki.

Priča komšija o natpisu na ulaznim vratima, a onda u kontekstu istog, mislim, implicira  priču: kako je neki neprofesionalni vlastodržac u neko pradavno vreme bio omrznut i skoro svi su ga kleli. Jedna baka ne. Kada je taj umro, na njegovo mesto je došao njegov sin koji je bio još manje profesionalan. I za tog drugog je baka molila- za zdravlje. Na pitanje zašto? Rekla je da ne želi da se pojavi sledeći potomak koji može da bude još manje profesionalan.

Tu pomislih da Komšija možda misli na moju lenjost, da bi ja kao Kućni savet isl. bila još lošija. Verujem da da. Meni se sviđa kako Brkizam korektno završava popravke, rekoše mi da postoji pridev: majstoričav. I to je sve čega mogu da se setim. Za mene je to težak posao, a ja sam lenjivica, smatram.