Sva lica, događjaji i lokacije su fikcija i nemaju veze sa realnim svetom:

Mirivši se sa time da strani studenti tu žive, nekada miriše spremanje hrane, bučne žurke u kao izolovanom prostoru, Budalesa je bezbroj puta, svakog meseca tokom 2-3 godine koliko su strani studenti tu živeli, išla kod Kneža da ga podseća da joj prostor gde strani studenti žive treba za ordincuju. I svaki put bi Knež reko da su oni dobri kirajdžije a žalbe o galami bi prečuo.

Pre tri dana, Budalesa je otišla da reguliše troškove, i pita Kneža da li je istina da se firma Eko-Trola-minus-vis iseljava jer on- Knež prodaje građevinarima taj prostor. Ne, reče Knež, to oni hoće da im proda kvadratne are a on im prodaje kvadratne metre prostora. Oduševila je genijalnost tog vrlo starog gospodina. Ispod fasade nežnog i brižnog i neporočnog stračića, krio se fantastičan um. Ne, neće se firma Eko- Trola-Minus-vis seliti, ta „Austrijanci su tu 15-20 godina“, i stvarno imaju ceo donji sprat: pola od Kneža a pola od Naslovića zbog čega oni i imaju parking, dve velike sale, sa 2-3-4 manje sobe, kuhinjicu, toalete…

U sledećem danu, vidi Budalesa da se Austrijanac Aleks i Ran Vu, penju stepeništem i usmeravaju se prema prostoru gde su živeli strani studenti, kancelarija broj 66. I Budalesa je pošla za njima. Oh, jel to prostor za izdavanje, pita Budalesa. Da, Aleks ga sada iznajmljuje- odgovara naprasito Ran Vu. Ali ja taj prostor tražim i čekam već godinama- izgovori Budalesa. Ma „neće valjda da“ Aleks Austrijanac „licitira sa vama taj prostor“- zašišta Ran Vu. Budalesa je pomislila: wau kako je protektivno neprijatan ovaj Vu Ran, mora da je Aleksov v.d. direktor u firmi Eko-Trola-Minus-vis. Ali, i kao da je Aleks nesposobno detence. Onda se Ran Vu okreće prema kancelariji broj 65 i pita: a ko tu živi? Kao da bi hteo i tu kanc za svog štićenika(?). Navodno će tu prespavljivati „njihovi poslovni partneri“. Veruje Budalesa da će Aleks tu živeti od sada. Ponovo stranci spavaju u radnom prostoru.

Sva lica, događjaji i lokacije su fikcija i nemaju veze sa realnim svetom:

Budalesa je otišla kod Kneža. Kaže da se ona svo to vreme raspitivala o tom prostoru. Ovaj se, uobičajeno, iznenađuje. Ali kaže da Austrijanci- tj. taj jedan jedini-gazda, „su tu 15-20 godina“(?). Ma zašto si pravio budalu od Budalese, da li te to usrećuje, te igrice, kao saslušaš.

Dok se ovamo plaćaju računi za struju sa nekakvim nejasnim proračunima koji se dostavljaju uz račune za struju. To grejanje na radijatore je samo radnim danima pre podne, ostalim danima se svako dogreva u količini vremena koje provodi u prostoru, one kanc koje imaju svoja kupatila sa tuš kabinama i bojlerima, imaju dodatne energetske zahteve, i naravno, da celodnevna zagrevanja prostora su takođe na struju).

Tu je i Tetka koja kao čistačica ulazi u cenu radnog prostora, a koja povremeno izbaci smeće i to se zove čistačica. Tu je takođe i debeli zadrgli razbarušeni Teča koji se bahati i galami. Apsolutno porodična firma. Kakva porodica!

Sledećeg dana je neko krenuo da pravi galamu na zajedničkom zidu. Budalesa je pitala: na šta to liči, ovde ne moze da se radi, zašto to ne raditi uveče? Idi ti pa radi noću, odrezao je Teča. Ti- sada i Budačesa prelazi na „ti“, ne možeš tako da razgovaraš sa mnom, i vraća se u kanc. Teča dolazi, otvara vrata od kanc i galami, a osoba sa kojom Budalesa razgovara pita: da li Vam taj neko pravi problem? Onda Budalesa pita: jel hoćete da zovem policiju? „Zovi MILICIJU DA TE POČISTIM ODAVDE“. Zna Teča da ima apsolutnu podršku od Kneža. On povremeno dovede stručne manufakturce.

Sada je doveo lika da zameni sijalice i valjda je rešio da i on nešto, najzad i ipak, uradi: da oguli zidove sa pseudo zvučnom izolacijom u kanc broj 66 koju Teča naziva „apartman“. I zato je udarao u zid, i galamio i psovao, i tražio ključ od kanc broj 66 koji se nije nalazio ni kod portira.

Dragi dragi gazda Knež sa svojim Igrama. Knjigovođu A.L. je oterao tako što joj je dostavljao velike račine za struju. Ženu koja je pre Budalese iznajmljivla prostor-manipulacijama, koje su se i Budalesi dešavale. Jednostavno, Knež ima repertor zastrašivanja, ponižavanja, maltretirnja da izbaci zakupce koje bi da imaju ono što su pazarili.

U početku Budalesa je imala (prednji) prostor i „plus magacin“ za koji je plaćla 1 eu(za magacin). Onda je Budalesa besplatno radila sa ljudima koji su rekli da nemaju novaca, a za uzvrat su napravili tri ploče koje su zalepili na rupe koje su taj magacin povezivale sa ulicom.Onda je Budalesa zatvorila i sve ostale rupe u zidovima- možda se to zove gletovanje, i okrečila. Jer prvobino je taj zadnji prostor je bio tolika ruina da su A.L., Z.O., K.M., I.P., D.L. pitali Budalesu: kako je mogla da zakupi tako hladnu i promajnu rupu. U prvu prostoriju je Budalesa postavila lavabo sa protočnom vodom. U toku tog rada na tzv. magacin i kancelarija prostoru,

Budalesa je odlazila da obavesti i pita Kneža za dozvolu, da pita da li će možda da umanji neku kiriju? Ne, neće umanjiti kiriju ali je dozvoljeno da radi sve što hoće u smislu poboljšanja tog prostora. I da, rekao je Budalesi da joj neće dodati kvadrate magacina u cenu iznajmljivanja prostora jer je Budalesa od tog magacina napravila radni prostor- svojim sredstvima. Puno puta kasnije će se Budalesa pitati, da li to Knež, nju hoće da izbaci da bi sada taj prostor mogao da izda kao dve radne prostorije.

Dragi, dragi vremešni starčić, naivnog lica, koji bi zbog alkoholemije danju i noću, mogao odjednom da dobije svih 18 bodova i društveno koristan rad, ali ga tako sićušnog i naivnog lica, niko i ne smatra za opasnog.

I najzad, kako je to interesantno, Norveska ima stav prema unijama u kojima se nalazila, vodi računa o integraciji migranata. Kao i Švedska. Kako je to interesantno.

Tako pre neki dan priča  koleginica da napušta zemlju i ide u Norvešku, kaže, hoće tamo da počne kao useljenik, ovde će uvek biti građanin drugog reda. Interesantno. Skroz interesantno.

 

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,

Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: “Истрај!”

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

• Превео Иво Андрић

 

Стара добра истина, као да „долази“ из неког давно заборављеног времена. Па ипак, драгоцена истина.

 

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja čuvao, ljudi, ovce

💦💦💦

tamo negde na kraj sveta,

mojoj deci kajmak smeta,

luk im smeta…

Sve im smeta.

💭💭💭

Ja do škole pešačio

i po kiši i po snegu,

moje kćeri k’o knjeginje,

k’o da se u svili legu:

jednom šmrknu,

dvaput kinu

i beže u limuzinu.

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja krčio s ocem šumu.

Plik do plika dlan mi ospe.

Mome sinu-gospodinu

teško i da đubre prospe.

Kad mu mati nešto reži

mislim: žensko pa nek’ reži.

A on: odmah kupi stvari

i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma

oproštajna,

puna bola.

Ispadnemo pred njim krivi

mi i škola.

Traži novac, kuka, moli

– nema čime stan da plati,

a ja šašav

pa ga pustim

da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem

samo – sebe ne razumem.

Sve sam ovo za njih stek’o.

Niko hvala nije rek’o.

K’o da moram da se zboram

i da leđa večno krivim

zbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.

A ja živim jer se nadam

da me i sad negde čeka

jedna šuma iz detinjstva

i vedrica vrućeg mleka,

i tišina ispod brega,

i plav lepet ptičjih krila,

i ogromne žute zvezde

kao što je moja bila.

Al’ putevi zatravljeni.

Nad njima se magle tope.

Odavno su zatrpane

moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet

bez režanja,

bez bežanja.

Išao sam da odrastem.

Sad sve mogu.

Sad sve umem.

Ali šta mi sve to vredi

kad sam sebe ne razumem.

Mika Antić

Preporuka: Naučiti pesmu napamet i ispisvati je bar jednom nedeljno, na primer.

„ Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу”. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ”рат” са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца, не слободе у оном јуридичком смислу, оне коју Орвел једноставно означава у својом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ слободе схваћене унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ”потенције” слободе… Склон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиште је била једна интуитивна реакциа изазвана ”подсећањем” на једну много већу истину, много већу појаву онтолошке слобде и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно… у дубини душе… И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ”куцајте и отвриће вам се, ових дана сам наишао на неке друге исказе – исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање… исказе и гледишта светог Иринеја Лионског… на његово величанствено и Богом дано виђење човека… на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека – да гледа на себе и из будућности – увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. Срећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!!“

„Само они који се плаше да заузму неки став у животу прихватају на себе улогу добре душе. Увек је неупоредиво лакше веровати у сопствену доброту, него се сукобити са другима и борити се за своја права“.

Коељо- Ђаво и госпођца Прим

Напомена: и овде је важна одговорности и свесност.

„ У село је дошла чувена плесачица и људи су се ројили улицама да је виде. У исто време, осуђени  злочинац био је обавезан да прође кроз читаво село носећи чинију до врха напуњену уљем. Морао је да пази да се посуда не заљуља, јер ако само једна кап падне на земљу, војник који је ишао иза њега имао је наређеље да замахне мачем и одруби му главу“. … „Шта мислите, да ли је наш затвореник могао да посвети толику пажњу чинији уља а да му поглед не одлута ка играчици у селу? Да ли је издржао да не подигне очи ка мештанима који су направили гужву на улици, а у сваком тренутку неко је могао да налети на њега“.

Да. Све је „(било) у избору и у самодисциплини“, као што је Куељо написао у „Ђаво и госпођица Прим“.

U jutarnjim šetnjama sretosmo prelepu, veoma mršavu mešanku. Kako uvek, po dzepovima imam hranu za buća koja su na ulici, dadoh joj paštetu. Međutim, naši razmaženi psi traže da im se komanda ponovi puno puta, i naljute me, tako je drago biće počelo da me se plaši. Tada još nisam znala da su je šutirali, udarali… verovali su da je u teranju. Bili su tu neki mladi i ne tako mladi, i odgovorni i spretni Kučkari, pa devojka fizioterapeut, pa Hranioc Uličnih Mauova… Mnogo nekog dobronamernog sveta, tako ih je Budalesa posmatrala. Kao dobronamerne, obaveštene.

Budalesa je ponekada, ali sve ređe, viđala tu tako gracilnu Kerušu. Jednog jutra je videla da se Keruša krije ispod stola za stoni tenis a da debeo crni pas sa belom njuskom, mužjak, je saleće. Budalesa je podigla neki kamenčič, i pas se malo udaljio od Nesrećne Keruše. Onda je prošla starija gospoja sa svojim Mazom i povikala Budalesi: nemojte da ga gađate, postaće nasilan. Ma jel si ti draga ženo u svesti ili si u nekom vlastitom prosvetljenju­? To je ona vrsta kučkara koja ima sensa samo za svog psa i svi ostali psi su nasilnici. Pa ipak keruša se sklanjala od Budalese i njenih pasa. Hrarnioc meuova je rekao da je viđeno  da je Nesretna Keruša skotna tj da „nije“ bilo „moguće odvojiti je“ od mužjaka iz naselja, i da ako se ne steriliše, naselje će imati štence. Bukvalno baš tako. Da će naselje imati štence.

Onda je Budalesa poslala porukice da traži pomoć da uvede Kerušu. I istog tog dana nakon povratka sa posla a šetajući odavno usvojene ulične kerušem videla je Nesretnu Prelepu i tako nežnu Kerušu. Zamolila je dva mlada čoveka da budu kraj nje dok Budalesa odvede pse kući. Onda se vratila i uzela u naručje Nesretnu Kerušu.  Ni jednog momenta nije pomislila da je laka i da je lako nosi u naričju. Kada je stigla dao ulaznih vrata, spustila jje Kerušu na beton da bi otključala vrata.

Unela je Kerušu u sobu, pa u kupatilo, okupala je, obrisala i spustila je na fotelju, i ušuškala da se ugreje. Keruša je balavila i balavila. Iznela joj je da jede to što je bilo u kuči, ali Keruša nije jela. Negde u toku obilnog balavljenja, počeli su da se dešavaju nevoljni pokreti mišića lica. Budalesa se molila da je to metabolički. Pričala je komšinica da ju je slušala, ispod prozora, kako cele noći ječi.  Dok su drugi su tvrdili da se pari i da „uzivaju“ i „prirodno je“, Keruši su šape bile izgrižene i izranavljene. Sutradan je Budalesa poranila u Pet šop i kupila sredstva protiv krpelja za sve životinjice, a Keruši Bajerov preparat jer su rekli da je najefikasniji i da se na nju ne sme da stavi to sredstvo pre nego prodju 3 nedelje. Budalesa je vervala da je Keruša u šumi bila izložena krpeljima. Pitala je radnike u vet- prodavnici da li znaju zašto Keruša balavi, ali nije dobila odgvor. Onda je telefonirala veterinaru, rekla da je tanka sa novcima ali da danas moli za savet oko keruse a vec sutra bi je dovela na pregled jer ce sutra da dobije novce. Vet je bio prekrasan: donesite psa, platicete kad budete imali. Bože dragi, hvala ti. Dragi Vet i Tebi hvala.

I tako se Budalesa sa Kerušom uputila kod Veta. Išle su, pa su stajale, pa je Budalesa uzimala Kerušu u naručje i nosila je putem da odmori dok je Budalesa hodala. Keruša bi se sasvim opustila. Bila je premorena i iscrpljena. Kada bi neki psi zalajali, Budalesa je uzimala Kerušu u narulje da se Keruša ne bi plašila. I tako su hodale, odmarale, druzile se, tihovale. Budalesa odavno nije bila toliko tiha. Želela je da da ime Keruši ali nije htela raspravu sa ukućanima: ako uvedeš i trećeg velikog psa, ja ću prestati da … I tako je Budalesa tihovala i patila. Možda bi ipak nogla da se zove Zaga. Ko zna koliko je ona patila. U tome trenutku dok hodaju ili Budalesa nosi Kerušu ili svih onih dana kada su je, kako će se kasnije ispostaviti, ljudi su je gađali, udarali, vređali i nazivali pogrdno. Drago Božje biće među sujetnim, taštim, površnim, nadmenim dvonožnim (projektivnim) presuditeljima („Neka se kamenicom baci na Grešnicu prvi koji je bezrešan od Vas“.).

Vet je pregleda, kaže da balavi jer je gladna najstašnije, da ima temperaturu i daje joj antibiotik, kaže da će tek ući u teranje i pita Budalesu da li Keruša moše da ostane kod Budalese na sigurnom dok se ne obavi sterilizacija za koju se dogovaraju. Onda savetuje Budalesu da malo pojača ishtanu Keruši. Budalesa ima kasno kopčanje i pita: jel paštetu za pse, a Vet kaže meso. Vet kaže da Budalesa dovede Kerušu u petak radi druge injekcije antibiotika. Vraćaju se kući. Onda je Budalesa nakupovala meso i parizere za Kerušu. Hajde neka prvog dana ima tri obroka. Sledećeg je pronašla parice pa je kupila mesa i parizera, i radovala se Budalesa da može nekome da da i četri obroka. Pa ta Keruša je sama kost i koža. Zbog čega Budalesa to nije uvidela i sama, pitaće se Budalesa narednih dana i nedelja. Jer ispostaviće se da su Kučkari i Mačkari videli ali ili nisu znali ili nisu heli da prepoznaju da TO nikako nije bilo teranje. Draga, draga Božja duša. Sve vreme Budalesa trči na posao i radi. Dotrči kuči, prošeta životinjice. Pošto je drugi put prvo prošetala stare Mezove da piške a onda je šetala Kerušu, tada se Keruša ispiškila. Zato Budalesa kada dođe sa posla, prvo prošeta Kerušu. Tu omah iza zgrade jer je slaba i osetljiva.

Nakon toga odlazi Budalesa da dokupi meso i parizer za Kerušu.

I tada ponovo počinju nevoljni pokreti lica, i Budalesa seda do Keruše i grli je. Izvodi već udomljene keruše i tada vidi da je Keruša na podu. I grčevi se serijski nastavljaju u narednih oko  45 min. Budalesa zove Veta i pita jel mogu da joj dam to i to jer se dešava to i to. Da možete ne 5 mg već 10 mg. I Budalesa trči u apoteku i traži ampule za Kerušu, pa pošto nema u tom obliku kupuje u tabletarnom obliku. I apotekar kaze: „Misli smo da je u teranju“… a ono napadi. Strašna sveznajuća omladinska, dečija, srednjovečna- ipak neobaveštenost. Nezainteresovanost. Moram da trčim i na posao, priseća se Budalesa.

Ali ulaskom u sobu, Budalesa nalazi mrtvu Kerušu koja se udavila sopstvenim jezikom. Još je topla. Budalesa kleči pored nje, nema i poražena sopstvenom glupošću da umesto da prekida napad, trebalo je da smo sedi i bude kraj Keruše u napadu. Budalesa je ljuta na sebe. Najstrašnije.

Budalesa zove Beoveterinu da odnesu Kerušu, zamotava joj njuškicu, plaća. Budalesa priča ljudima iz Beoveterine kako je dogovarala sa Vetom sterilizaciju pa da potraži da je neko usvoji, a dragi dobri čovek kaže: Neće niko gospođo, okrenu glavu i odu. Budalesa onda trči na posao. I danima i nedeljama plače Budalesa plače. Bude joj još gore kada joj ispručaju da su šutirali i udarali biće koje je dolazilo do ljudi tražeći pomoć i zaštitu. Nazivali su je raznm ružnim epitetima. Udarali je. Terali je od sebe. I tako Budalesa nastavlja da plače jer da nije otišla da kupi lek, možda bi Keruša bila živa.

I onda Budalesa, najzad razume svu tu ličnu tugu i povezuje je sa sobom. Ali i dalje ćuti i sklanja se od ljudi/  Kučkara/ Mačkara. Da, sva ta tzv. „nesavršena bića“ koja niko od „naših“ dvožučnih- neće, jedino stranci hoće da usvoje dete sa hendikepom ili psa sa hendikepom- oni imaju empatiju, kaže komšinica koje je puno boravila u inostranstvu i među strancima.

Uvek kada postoji ta „emocija plus“, reč je o staroj povredi. Duboko verujem da je to potrebno notirati, jer tada radimo na starim i bajatim događajima, dok ljudi- po pravili- referišu da se radi o aktuelnom konfliktu/ koliziji/ distorziji.

„Био једном пар акробата. Сиромашни удовац био је учитељ девојчици по имену Меда. Њих двоје су наступали по улицама како би зарадили за храну. Користили су дугачку бамбусову мотку коју је учитељ балансирао на темену док се девојчица полако пела до врха. Тако би остала док је учитељ корачао улицом. Обоје су морали да посвете сву пажњу  одржавању савршене равнотеже да не би дошло до незгоде. Једног дана је учитељ рекао својој ученици: Слушај Медо, ја ћу пазити на тебе а ти пази на мене. Пoмагаћемо једно другом да одржимо концентрацију и равнотежу. Тако ћемо избећи незгоду и сигурно зарадити довољно за јело. Али девојчица је била мудра, па му је одговорила: Драги учитељу, мислим да би било боље да свако пази на себе. Кад свако пази на себе, пази и на оног другог. Тако ћемо сасвим сигурно избећи незгоду и зарадићемо довољно за јело.“

Свесност је неопходна за раст и за живот уопште. На жалост, ми често у аутомазтизму настављамо да проводимо дан за даном.