„Свака сличност са“ било ким у овој причици је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:
Кад год се нека Снјка тако узнесе ( уместо да почне да ради у 8, она почне у 10 па мора и на паузу од сат времена да ПРОМЕША РУЧАК), присетим се назовимо је мира Денда. Њој је свекрва Зага простирала веш, кувала ручак а свекар Ђорђе редовно куповао хлеб. И чим би мира дошла са административног посла, свекрва и свекар су одлазили. Снајка мира је редовно пљувкала мужа, па је тако сматрала за добру праксу да уз породични недељни ручак изгрди мужа пред децом, да је ето он имао љубавницу. Ах. Невоља је да деца порасту и схвате све маневре мајке- снајке, тако је кћи Милица, из те измишљене приче, изговорила у том посебнм моменту: „Наравно, тражиће то што нема у кући“- препричао је Снајкин Муж бодро. Свекрва је брзо заборављена. Тако ће и др Свекрва. Закуцаће је управо они које је канонизовала. Међутим, то је већ друга прича.
Када видим ове- Дом Здравље у Аустро Угарској- кланове и групне обавезе, присетим се др Неср Кисмет-а: „Знаш ови моји продају за велике паре и интересе а ови твоји за смешну ситнину“ –за напуњену фијоку, за ситну малу ситносопственичку- ипак којештарију.
Пробам хаљиницу и питам јел то лан по саставу. Млада особа каже: Садржи лан, памук и еластин, лан и памук су по 50%. Очарана сам. Ипак не желим да повредим младу особу. Ћутим. То мора да је квалитет материјала-Царево-ново-одело. Очарано кажем: молим Вас спакујте ми три хаљине у све три боје, (за сваку могућу будућу прилику по једну). Верујем да само тако може да се разуме когнитива дисторзија, описана у овој причи.
Свака сличност са било ким у овој поменутој сторији је случајна и нема везе са везом/ са евентуално постојећим реалним особама.