Утрчавам на Службу, додиром руке поздравим мени драге другарице на Служби: колегиницу која је у пензији и Александрову маму која је, као и увеk, дама у одевању и манирима. Колегиници предајем „два зрна кафе“ које сам купила још око Божића, и таман да пођем, схватам да могу макар да понесем нафорицу… Неодлучно застајем а колегница ме саветује: ма само ти уђи у ред па пред (оца)Миодрага и узми нафору. Ал ред па… Ма хaјде каже она. Померам се али ипак бочно, не могу баш да прескочим вернике да би добила нафору. Отац Миодраг ме у бочном видном пољу види и једноставно ми пружа три нафоре. Е баш је било скроз топло и лепо. Разнежио ме је. Затим наилазим на Александрoву мам(у) која се осмехује и као пита: како то ја сам добила две нафоре а ти три? Не знам, можда мене више воле и намигујем.
Psihijatar i psihoterapeut