Na ulazu restorana, meni, prelepo drvo ruzmarina. Volim da ga vidim, za mene je živo u smislu dragog i odanog prijatelja. Molim ljude iz restorana da ga podignu i ponovo vežu za oslonac jer ga je nevreme oborilo. I oni kažu da, hoće. Moj odnos sa moji nečujnim prijateljem je da ga pozdravim ili očistim od vetrom donetih listova drugih biljaka, osetim prelepi miris. I tada obično prokomentarišem prolaznicima da sam (licencirani) psihijatar (i licencirani psihoterapeut).
Trećeg jutra, spremno sa klupkom kanapa i kućnim makazama, idem u uobičajenu jutarnju šetnju. I dalje je drvo na zemlji. Juče sam odnela kući i zasadila slomljenu granu. ”Parkiram” pse za ogradu. I lagano odmeravam, sečem kanap, vezujem drvo za pritku. Več zalomljena grana pada na zemlju. I dalje uvezujm drvo. Ne, nisam baš to znalački uradila, ali sam zaštitila drvo koje volim. Pomalo liči na kanap sa ruzmarinom, šalim se. Granu koja se odlomolia, pobodoh u zemlju, i dve manje grančice. Tako pričaju da sade ruzmarin, improvizacija na delu i na terenu. Skroz sam se unela u to. Sasvim u uvezivanje, da nisam čula glasove iz restorana, koji su me verovatno videli, ali nisu hteli da me obrukaju i kazu da nisam baš lepo uvezana ruzmarin drvo. Ili da idem i gledam npr. svoja posla.
Osećaj mira i ispunjenosti me drži dugo. Zahvalna sam jer sam mogla nekome da pomognem. To je tako lepo. Osećam se smireno. I zahvaljujem za datu mi mogućnost da pomognem, da imam novaca za klupko kanapa, da sam se setila i makazica. Tako je lepo učiniti nešto za svog prijatelja.
Psihijatar i psihoterapeut