И друга легенда:
Postoji jedna legenda, niko ne zna gde i kako je nastala, niti da li je tačna, ali koja priča jednu priču, koja se negde tiče i dotiče svih nas…
U davna vremena, kada se jedna velika carevina prostirala na tri kontinenta, i na ta tri kontinenta је pokušavala da prenese svoju kulturu, civilizaciju, ideju dobrog i lošeg, vrednog i bezvrednog…
U samom srcu te civilizacije, u večnom gradu, kako su ga zavli, živeo je jedan čovek… Čovek, po retko čemu različit od ostalih žitelja večnog grada… Već u nekim godinama, udovac, sa dva sina, ali sa izuzetno dobrim srcem… Pomagao je svima i činio dobro, podigao je dva dobra sina i oba su mu bila za ponos… jedan je bio pesnik, izuzeto popularan u to vreme, a drugi…. običan vojnik. Otac se trudio da prenese svoje vrline na svoju decu, u mnogome je i uspeo – oba sina je krasilo dobro srce, obojica su se trudila da čine dobro i da pomažu svima… Otac se ponosio sa oba sina, ali sa jednim ipak više nego sa drugim, onako tajno, pokušavajući uvek da sakrije preterao zadovoljstvo kad bi neko pričao o pesmama i popularnosti njegovog sina…
I tako, kako je sudbina htela, jednog dana, hodajuću ulicom, ovaj čovek primeti kako kočija ide ka dečaku. Čovek potrča, gurnu dečaka ali sam bi pregažen. Dok je umirao, video je anđela kako stoji pored njega. Anđeo mu se obratio: Bio si dobar celog života, čak si i sad stradao spasavajući tuđ život. Reci koju želju želiš da ti se ispuni kao nagrada za tvoja dela? Čovek, koji više nije imao potrebu da krije svoje zadovoljstvo zbog uspeha svog sina, slično kako mnogi roditelji vide neku sopstvenu zaslugu u uspehu svoje dece, poželeo je da ga anđeo povede kroz vekove koji dolaze i da mu pokaže slavu njegovog sina. I tako, anđeo je uzeo ovog čoveka, vodio ga kroz vekove, po celoj kugli zemaljskoj, i svuda mu pokazivao kako ljudi različitih uzrasa, kultura, boja kože čitaj knjige. Čovekova sreća je sve više i više rasla. Kada je video sve, upitao je anđela: da li svi ovi ljudi čitaju pesme mog sina? Anđeo je zbunjen stao: Koje pesme? Čovek se našao u čudu: pa pesme mog sina pesnika… A, te pesme, nastavi anđeo, ne čitaju ih, tvoj sin je bio malo popularan u svoje vreme, ali ubrzo nakon njegove smrti ljudi su zaboravili i njega i njegove pesme. Čovek se zaprepastio: pa šta onda čitaju?
– Vidiš, onaj tvoj drugi sin, onaj koji je bio običan ivojnik, za koga narod nije znao i na koga niko nije obraća pažnju jer je bio suviše običan…On se dobro pokazao u vojsci i postao je kapetan. Poslali su ga u daleku zemlju. Jednom se našao u životnoj opasnosti i sluga mu je spasao život. Budući da je bio dobrog srca, on je osećao neizmernu zahvalnost prema tom slugi i prirastao mu je za srce. I slugu i sluginu porodicu je doživljavao kao najrođeije, govorio je da nikad ne može da se oduži sa ono što mu je uradio. Jednom se sluga razbole. Tvoj sin je dovodio lekare ali niko ije mogao da pomogne…a onda…onda je čuo da Božiji Sin hodi tom dalekom zemljom, i odlučio je da nađe Božijeg Sina i da od Njega zatraži da mu izleči slugu. I pronašao ga je, i u svojoj dobroti i poniznosti, on Mu je rekao da nije dostojan da mu Sin Božiji uđe u kuću, i zamolio Ga da samo kaže i da će sluga njegov ozdraviti… I tako, vekovima, po celom svetu, ljudi čitaju o tvom sinu…
Ko što rekoh, ne zna se odakle potiče legenda, ko ju je napisao… možda je ovo samo još jedna ”fusnota” na Hristovo kazivanje da će mnogi poslednji postati prvi, a mnogi prvi poslednji… A možda je i fusnota na Hristovo kazivanje Marti da se trudi oko mnogo stvari, a da je njena sestra Marija izabrala da se trudi oko onog što je važno…
Bilo kako bilo, vremenom sam naučio da uvek ima istine u legendama…
Драго ми је да захваљујући колеги Стеви и уз његово одобрење, делим ово са Вама.
Христос се роди! Заиста се роди! Желим Вам свако добро од Богомајке и од људи.