Причу ми шаље „самарићанин“ Марија. Мени непознати Кафка: Франц Кафка је једном, шетајући парком, срео девојчицу која је плакала зато што је изгубила лутку. Кафка ју је тешио речима: “Твоја лутка није изгубљена. Само је отишла, ја сам је видео и причао са њом и рекла је да ће се вратити.”
Договорили су се да се нађу на истом месту следећег дана. Oбзиром да није нашао лутку, саставио је писмо у луткино име и прочитао га девојчици.
“Молим те, не тугуј за мном. Отишла сам на пут око света. Писаћу ти о својим авантурама.”
Био је то почетак дружења девојчице и писца, у коме је сваки нови сусрет доносио извештаје о живописним луткиним пропутовањима.
При последњем сусрету, Кафка је поклонио девојчици лутку. Била је потпуно другачија од оне лутке коју је девојчица изгубила, али је носила у себи цедуљицу са поруком: “Путовања су ме променила.”
После много година, када је ова девојчица порасла, пронашла је скривену поруку унутар лутке:
“Неминовно је да ћеш све што волиш у животу у једном тренутку изгубити, али, на крају, љубав ће се вратити у неком новом облику.”
Остајем замишљена колико свима нама треба спокој, унутрашњи мир. И како нечија доброта може да премости тугу и бригу.
Psihijatar i psihoterapeut