Пре осам година сам се пожалила љубазној и насмејаној комшиници да моје одрасло дете каже да је њена усвојена улична керушица Мица Паметница боља мати. У следећем сусрету, осмехнуто пита:“Како Вам је Тутор?“ Када сам сретала чланове њене породице, реферисала бих јој: Срела сам Тутор супруга или срела сам Тутор јуниора исл. Онда је кошиница нас прозвала у Менторима. Тако је она сретала Менторче. Итд. Толико дуго нисам знала како се зове, ни чиме се бави. Неки људи имају ту лепу и једноставну комуникацију постојања. Увек се обрадујем када их видим и пожелим да будем таква.
У претрчавању ливадице да стигнем на Акатист сусрећем комшиниу како шета њихове псе Сениора и Јуниора. Размењујемо пар речи о деци и свакидашњици. Нпр. Александар (мислим да је пасторак) је паметан, вредан, за кратко време је постао директорова десна рука и заменик (да ли је баш то рекла?), пева у певници, све постиже, али тражи да му се принесе нешто сићушно. Е! Е! Е! Да, не љути се, „него шта ће му та мана“. Шта рећи на то? Можда то деца траже начин да кажу да смо им важни. Некако постајемо изгубљени у свакодневном трчању и заборављамо како да вербализујемо да поштујемо и да нам је тај други важан и потребан. Верујем да та комуникација има лековито деловање.
Малопре истрчава комшија са торбама, лаптпом и гитаром. Нестварно шта тај човек у 24 сата постигне. Једном недељно екипа из школских дана игра фудбар и направили су свој бенд па он свира гитару. Постајем љубоморна. Како он све то тако лако и брзо постигне. Нема седења на ловорикама, дремки и телевизорисања. Фасцинантно колико је полетан.
Дивно је да око нас постоје уникатни хвале вредни примерци. Само треба застати, и уочити драгоценост у мору свакодневних аутоматских рутина.
Psihijatar i psihoterapeut