VERA, POVERENJE, RELIGIOZNOST, SVEŠTENICI

Upravo videh našeg sveštenika, ide sa sveti vodicu za slavu. Ljubazno se pozdravismo. Dve godine nije dolazio da sveti vodicu. Pisala mu poruku da ga podsetim. Žalila se zbog drugog. Navikla sam se. Danas sam u miru sa time da smo mi jako različiti. Sa sigurne daljine mu na viber pošaljem lepe tekstove o veri, ljubavi, nadi. Nikada ništa nije odgovorio. (Činjenica je da vernici/e prepičavaju svoja slična iskustva, ali se pametno ne žale). Ako su visine priloga jedino važne, onda Bog deli pozicije/milost prema veličini priloga/ davanja? Naravno, postoje Božiji službenici i Bog. Već vidim koleginicu koja me grdi: ”Tako nevernici …”. U suštini sve je u redu. U Crkvu idem sebe radi i moje porodice. Na Službu odem, opet sebično, sebe i svojih radi, na Akatistu uvek, opet sebično, pored mojih važnih, upišem ime ponekog vozača GSPa koji putnike sačuva, neke kasirice sa osmehom, bolesne dece iz Tiršove koju … i nekih slučajnih osoba koji me dodirnu svojom emotivno toplom jednostavnošću postojanja. Volim da posle Službe ostanem u miru sa sobom u crkvenom dvorištu. Ne, ne ljutim se ni na sveštenika ni na sebe. Svi smo mi samo ljudi и svako sebe predstavlja svojim izborima. Ipak, to je komunikacija u kojoj se ne osećam lepo, pa sa pristojne distance postojim.
Kada se pomeri ugao posmatranja, neka ponašanja se mogu drugačije i u miru sagledati. To je ono što smatram važnim.