Уплаћујем чланарине за Српско Лекарско Друштво за ову годину али правим грешку и зовем их да им то и кажем. Са друге стране увек љубазан глас. Каже да је данас Слава СЛД-а и да славе, али наравно прибележиће моју грешу (Док је Свети врачи Козма и Дамјан, еснафска лекарска слава.). И ето сетих се колико је отац држао до српског лекарског друштва, и сматрао га вaжним атрибутом креирања здравствене политике. Уз једно присећање иде и друго и следеће. Сећам се како је отац увек у канцеларији имао бомбонице и чоколадице и како су деца могла да уђу и послуже се, и када он није унутра. Данас се присећам фотографија његовог вучјака Циге кога је довео из армије са Копаоника. Тада се армија служила две године. И скроз сам сетна. Офарбала сам јаја. Некако сам направила договор са собом, да када видим розе процветало дрво магнолије, вучјака, чујем зрикавце- знам да ме отац чува и да је са мном. Хвала Ти тата. Хвала Ти јер си био уз мене. Тек сада постајем свесна колико је то драгоцено и важно искуство.
Тако родитељи оду у другу димензију, оставе искрену љубав и жељу да детету буде добро у властитој кожи. Те прве комуникације постају темељ у другим односима и комуникацијама. Тако су важне.
Psihijatar i psihoterapeut