Gospođa Krunu dovodi njeno odraslo dete, jer je usamljena, tužna i tu tugu i usamljenost manifestuje na način koji njenu decu uznemirava.
Gospođa Kruna je inventivna i kreativna ali suprug je umro „tri nedelje“ pre njihove zlatne svadbe. Tri nedelje su tri godine, ali su njoj godine sa njim bile nedelje. A i oni drugi- generacija su otišli (u drugu priču). Odlučna, jasna, dosledna mozda i sekantna, sigurno je plovila morima nemira i dečjih dilema i odrastanja. „Odrekla sam se karijere na deset godina da bih bila sa decom“ i onda postaje jasno kako su njena deca dobila i korenje i krila. Govori jasno i bez kolebanja. O svom odrastanju. O svom važnom plesu. O svojoj posvećenosti. I najzad o vučjaku Aresu koji je bio star itd, ali su neki kobajagi učeni došli i kazali da Aresa treba uspavati. I Ares je dozvolio, nije se protivio. Samo se sa suzama oprostio, i saglasio sa gazdinim saglašavanjem.
Pokušavam da stignm do nje i pricam da se radikulopatija neće smanjiti na način na koji je tretira, kažem opet i opet ona nastavlja svoju direkciju. I još jednom pokušavam jer je boli pokret, i opet isto. Odustajem. Donosi prekrasne kolače od kojih je svaki drugačijeg materijala i drugačijeg izgleda. Izgleda kao fina tema. Priča o đumbiru i limunu i limeti i o integralnom brašnu 1000… Kažem da koristim smrznutu narandžu ali ne, samo sklizne niz nju. I kažem za pitu sa ljutim paprikama, i to sklizne u neizgovoreno. Priznaje brašno od lana i pirinča, to ostane. Jer ona je došla da mi kaže da ima važnije poslove kao što je da posadi čemprese na groblju, i da bude ova poseta i ona, pa „neće imati vremena do 15. jula“.
I dok sve to prica, tuga probija iz Prvog plesa i prvih pisma Njemu, iz Afrika kao dvogodišnji svesni izbor, iz Ares koji je tako poseban da i danas živi. I svi su ipak tu a ipak tamo. I ona bi…da posadi zimzelene biljke na grobu gde je suprug i gde je …
Psihijatar i psihoterapeut