Забавник 4.4.2014. и дивни текст о татама. A затим и нешто, из истог броја, што сам оставила у уџбенику о бондингу:
Моцартово писмо оцу:“Понизно молим, волите ме још мало!
Најдражи Тата! Не могу да пишем поетски, нисам песник. Не могу тако уметнички да распоредим реченице да бацају светло и сенку, нисам сликар. Не могу чак ни језиком, ни пантомимом да изрекнем своје назоре и мисли, нисам играч. Али могу тоновима, музичар сам. Сутра ћу тако целу честитку за овај имендан, као и рођендан код Канабриха, одсвирати на клавиру. За данас Вам, mon tres chere pere, од срца не могу пожелети ништа што Вам сваки дан, и увече желим: здравље, дуг живот и добро расположење. Надам се такође да сте сада мање нерасположени него док сам још био у Салцбургу, јер морам да признам да сам томе био један једини узрок. Са мном се лоше поступало. Нисам то заслужио. Ви сте наравно имали удела… али превише. Видите, то је био највећи и најважнији разлог што сам тако журно отишао из Салцбурга. Надам се, такође, да је моја жеља испуњена. Само морам да завршим, са својом музичком честитком. Желим Вам да поживите толико година колико је човеку потребно да се ништа ново у музоци не може учинити. Сад збогом. Понизно Вас молим још мало ме волите, а с овом се ружном честитком задовољите док се у мом уском и малом ковчежићу разума не буде направила нова преграда у коју ћу моћи да ставим онај разум који тек треба да добијем. Љубим тати 1000 пута руке и остајем до смрти
најпослушнији син Волфганг Амаде Моцарт
8 новембар 1777. Манхајм“
Како је ово болно. И тешко. И тај тако велики и јединствани Моцарт је имао емоције које и …
Psihijatar i psihoterapeut