Мој колега Стева теолог, са трансакционе анализе, шаље овај текст.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ
Постоји једна легенда, као и многе, потиче из Русије, о човеку који је невин осуђен, и послат у Сибир, на ону врсту робије о којој су Достојевски и Солжењицин писали своја чувена дела, сваки у својој епохи, додуше. И, тако, трпећи због нечег зашта није крив и добијајући улогу ”небитног и отписаног” човека, јунак ове легенде, слично Димином Донтесу и Селимовићевом Нарудину, одлучује се на освесту, на задовољење, на сопствену одштету за сваки тренутак проведен тамо, за сваку бол, за све лоше што трпи… Али његова освета, опет као код Донтеса и Нарудина, има и ту димензију правде – његова ће освета, његов злочин, бити свети. И тако, прошло је време његовог робијања, он је кренуо кући, али не сам, са њиме је кренуо и његов новостечени пријатељ у Сибиру, његов сапатственик и будући сазлочинац – ланац и букагија које је носио, да га стално сећа на све што је преживео и да му укине и последње зрнце мислости и способности за праштањем… Одавно је направио списак – судија, тужиоц, адвокат, судија из жалбеног већа… Веома брзо сви га поново видети, сетити га се, и доживети да се опет нађу на суду, али овога пута, он ће бити и судија, и тужилац, и порота, и џелат, и то не само њима, већ и њиховим породицама, један lex talionis где нема поштеђених, јер … поред њега…оштећена је и правда уопште… Веома брзо је прецртавао списак док није дошао до последњег на њему, до тужиоца, Знао је где живи, где му је породица… Кренуо је са својим сапутником да заврши свој списак и да добије своје обештећење… Био је Васкрс… Ушао је у кућу… Тужиоц је са породицом отишао у Цркву… Разљутио се и разгневио, гледао је по кући, тражио их и тада је спазио… детенце, из неког разлога су га оставили кући. Очи су му се разјариле, пришао је поред креветића и баш када је подигао руке да замахнем ланцем и куглом и да тако усмрти детенце, оно је изукло офарбано јаје, погледало га и насмејано рекло: Христос васкрсе… Бацио је ланац пао на колена и заплакао се… Опет је ухапшен, након признања свих дела осуђен је на смрт. И тако, сходно тадашњим правилима, затворски духовник га је посетио, исповедио га, и одмах написао писмо цар у коме га је обавестио да такав ниво покајања никада није видео и затражио од цара да га помилује и ослободи, што је цар и урадио. Након изласка из затвора, наш јунак је отишао у једну област где је била велика епидемија и где су људи умирали у стотинама, и тамо се старао о болесницима и помагао људима… Шта се касније десило са њим није толико ни битно, оно што јесте битно, бар мени, јесте то детиње Христос воскресе!!! Јесте та ”рана Његова којим се ми исцелисмо” о којој пише пророк Исаија, јесте то васкрсење Христово које се прелива на живот сваког од нас, опет, код сваког на посебан начин… И дан Христовог васкрсења – Дан Осми, Дан Господњи… Дан предукуса вечне славе и вечне љубави Божије…
И, у свакој легенди има истиние…
Христос Воскресе!!!