Радо читам Забавник, сада свеснија него икада колико је важно шта уносимо у себе. Радује ме Хогар Страшни. Разнежи ме његов однос са сином. Колико је искрене очинске љубљви у Хогаровом односу према сину (али и свему на планети). Како је то лепо и топло.
Тако у једном Забавнику син пита Хогара „шта ћу бити кад порастем?“ Отац Хогар каже: „Као и ја сине мој, твоја је судбина записана у звездама, твој пут иде ка слави и богатству!“ Па наставља: “Једног дана постаћеш викиншки ратник, сине мој! А викиншки ратници су посебни људи“. „Живот је пун пустоловина и изненађења…а изнад свега…веома је занимљив!“ „Али немој погрешно да ме схватиш…викинзи не проводе баш цео живот у забави“. Онда малени пита: “А шта то још раде тата?“. Хогар тата каже:“Хм, кад уђу у седамдесее године живота, онда мало успоре.. и схвате живот озбиљније“.
Тако лепо, топло, без црних пророчанстава. И тако једноставно и најзад животно.
Psihijatar i psihoterapeut