„ Ptičar iz Alkatraza je bio osuđen na doživotnu robiju bez mogućnost pomilovanja.Bio je potpuno odsečen od sveta i tmurni dani su se smenjivali jedan za drugim. Gledao je jata prica kako proleću kraj njegovog zatvorskog prozora. Jednog jutra mu je povređeni vrabac uleteo u ćeliju i ptičar ga je negovao i vratio u život. Ptica više nije bila samo ptica, za njega je to bila posebna ptica. Drugi zatvorenici, čuvari i drugi su počeli da mu daruju ptice i on je sve više učio o njima.Uskoro je imao pravi aviarium u ćeliji. Postao je uvaženi autoritet za ptičje bolesti, uočavajući sve više o ovim stvorenjima i usavršavajući svoje znanje.Bio je samouk i sve što je radio bilo je originalno“.

Pogledati na svakidašnjicu ili na neprijatnost na neki drugi način, može da bude isceljujuće, nadahnjujuće i hranljivo, razmišljm- filozoviram od jutros ja.

Sva lica, događaji i slično su- naravno fikcija.

Iskustveno znam da će Diverzantkinja , i ovog puta, da sačeka da se slegne prašina i da Prvenac zaboravi na nemili incident. Onda če Diverzantkinja opet da podbode, izčerupa, isprovocira ili nešto slično što ona iz svog Malog Profesora zna da će mene i moju porodicu da zaboli.

To se zove igično ponašanje. Postoje Igre i one se razvrstavaju na tri stepena, i treći stepen Igara završava fatalno. Jer ovo igrično ponašanje Diverzantkinje je repetitivno: Diverzantkinja napravi to nešto što Mali Proofesor zna da će da zaboli, ja napišem o tome, onda je Prvorođeni, verujem, zamoli majku da me ostavi na miru. I čim se Prvorođeni vrati svom životu i zaboravi na incdent Divezantkinje, ponovo napadne.

Zato ne mogu da zavolim u srcu to bahato Šadenfrojde derište. I zato ću, verujem, da molim da sinovi i unuci dobiju ono što je ona davala. Tužno.

Savet: morate neizostavno da hitno izađete iz Igre jer sve miriše na fatalni ishod, a ja/ mi ne želimo da imamo posla sa Sajdenfrojde i ni sa jednim igricnim pobašanjem i ni sa jednom Igrom. Možda bi bilo lepo da Ona ima neki svoj Krčedin ili Vranić ili … gde bi mogla jutrom da ode i bavi se cvetićima i biljčicama. I predveče se vrati u svoj stani, na primer. Tamo ima gospa koje imaju te neke godine i koje orezuju lozu, kaleme lozu i ruže i drveće, i sa kojim bi se puno toga moglo razmeniti jer je i ona inventivna i uporna osoba. Mozda i da razgovara sa prof Marinom Banić, sa Bojanom Tepvčević, sa Mirom Sakić, sa Filipom Stefanovićem, ili sa Snežanom Volić. Sinovi koji žive na Zapadu pošalju svoje majke na ovakve razgovore jer su svesni da su majke usamljene a da oni nemaju vremena.. One su ne retko štedljive i vladarice, ali možda bude prijalo ako bi se plaćalo na račun a da ona taj detalj ne zna. Na primer. Bilo bi manje dosadno, razmišljam.

Sva lica, događaji i slično su- naravno fikcija.

Сва лица места и дрго су фикција.

Познаница ми је писала да су за касу потребни штампач и рачунар. Ја сам нешто слично налазила али нисам разумела чему место за папир из касе? Јел и за то треба још нешто? Али нисам имала кога да питам.

Књиговође које сам контактирала ради истраживања како нахватати податке за рад фискалне касе, су мене мени- описали као нејасну за њихов аналитични ум. Ја сам са друге стране имала интројект- кошчица од брескве- да сам неинвемтивна за математику, чак и када предвач говори да је ту логигка важна. Била са и још сам премрла од страха. Зашто од основне нисмо учили примењиву математику? Зашто на студијама предмети Одбрана 1 и 2?  И још много чега а не рачуноводство? Страшно. И шта сада да ли требам тај неки посебан штампач или неки посебан рачунар? Тек када сам „потписала“ завршни рачун, наручих сигурности и добих на цедуљи и оне друге податке. Фасцинантно. Зашто ми то није речено 31.1.22.? Можда је процес нов и усаглашава се?

Савет: Можда је најбоље да пустим, па како буде. Немам више шта. Што више тражим, све се више  ствари одмичу од мене. И да се сетим свог унутрашњег душевног мира.Јер ћу тако бити функционалнија. Па како буде.

„О државницима:

Питали су чувеног кинеског мудраца Конфуција: Шта је најзначајније за добру државу? Храна, оружје и поверење народа. А када би држава морала нечег да се лиши, шта би било прво? Оружје.А затим? Храна. Али народ може почети да умире без хране! Смрт је одувек неизбежна судбина људских бића, али народ који више нема поверења у своје државнике, заиста је изгубљен“.

Микрокосмос и доследност родитеља.

---

 

 

Данес око 18 сати сам чула да је 8 рудара и словина ОСАМ РУДАРА погинуло у руднику Соко у Алексинцу. Они су погинули спашавајући својих 21-ог друга од којих је већина у болницама. Несрећа се десила 01.04. 22 у 04 сата,  у руднику када је дошло до  акцидента урушавањем угља и са метаном. Погинули рудари су из Алексинца, Трговишта и Бајине Баште. И САМО те општине су имале тродневну жалост. И јутрос нисам чула да су споменути на Литургији, верујем да јесу а да ја због кашњења то нисам чула. Хтедосмо да упалимо свеће, али црква има –  радно време до 18! То остаде за сутра. Баш тужно. Страшно. Где је та емпатија?

Осморица рудара је оставило 12-оро и опет словима ДВАНАЕСТОРО малолетне деце. Једно дете је бебица од четрдесет дана. Најмлађи рудар је имао 31 годину. Сахрањени су данас. И свештеник који је служио службу се заплакао.

Било би људски да те породице наставе да добијају редовне ПРОСЕЧНЕ СРПСКЕ плате за моменат давања,  уместо плата својих очева који су на радном месту изгубили животе- у наредних бар 30 година, да им се изграде куће, да та деца добију стабилно вођење и бригу.

Даље пише да је рудник често подложан акцидентима и да често људи гину. Јел то могуће у XXI веку? Јел могуће да нема информација о томе? И да Срби, по дифолту, тугују за другима? Негде прочитах: Не спашавај свет, већ прво погледај своје двориште. Недостатк емпатије почиње да бива нешто на шта се на жалост људи навикавају. Окрећу главе.. И као да ништа више не може да нас изненади, забрине или чак освести. Тужно. Тужно.

Родитељи на ову књигу реагују неверицом, проверавајући, читајући реакције других. Нису спремни да постану ауторитет и родитељи. Они преферирају да буду “другови” са својом децом. Међутим, са истим понашањем, добијају се исти резултати.

Родитељи нису спремни да се мењају али би да се њихова деца промене: почну да уче, дозволе да и родитељи имају право на свој живот, да деца имају обавезе прма простору у коме одрастају и обавезе према родитељима. Или да уче. Или да понекад буду одговорни. Можда у перспективи и самостални.

Мислим да је пре два-три дана било: враћам се и видим 3-4 свештеника улазе у црквено двориште око 8-9-10? Онда да млад свештеник у мантији стоји у дрвореду, као да чека. Онда се појављује Отац Валда из Земуна и овај прелази улицу и са њиме улази у, верујем, двориште цркве Бошкић Драшкић. Два су аутомобила испред цркве,верујем да је Најсветлији дошао.

Малди свештеник је из вишегенерацијске свештенчке породице. Има деду, мислим пензионисани прота коги повремено учествује у Литургијама и има рођеног оца који службује на Звездари(?) и који је утицајни службеник. И син је не тако давно обавио своју прву службу и био инаугурисан. Фасцинантно је да не сме нико да фамилије да буде присутан у том чину. Скроз интереантно. Ташта није род.

Однос који очеви и синови негују у овој породици ме је обрадовао. И како отац саветује свог сада одраслог сина, и како је овај вољан да чује, и послуша.

Morala sam nešto da kupim i sa kerušama i na kratkim povodcima se vraćam stazom i vidim 7-8 godišnjeg dečaka kako objašnjava nekoj sedokosoj ženi ateriranje i letenje. Celu stazu zauzima. I ja kažem, molim te pomeri se da teta prođe. Stara žena odgovara: „ti da skupiš tu paščad a ne da dijete opominješ“( Oh!! A da sam ja tako njoj kazala u Podgorici- onda bi me…).

Da. Metafora Gojka Đoga je: „ neka je prokleta zemlja u kojoj je kamenje vezano a paščad puštena“.

Sutra će „dijete“ “popiti” od vršnjaka, ali who cares? Roditelji i ostale roditeljske figure smatraju da ostali treba da nestanu radi „dijete“-ta. Kako roditeljski izbori umeju da obeleže dečji život. Jer na nepažnju, naći će se neki sličan i jednako sa potrebom da cela staza bude njegova. Ali who cares?

Pre mnogo godina je jedno odraslo dijete izabralo da cela staza mora du bude njegoa i eno za dva tuđa života je – u svom nesrećnom izboru, jer nije naučio da je  kočenje ili čak pomeranje i ustupanje staze-  dugoročan plan. I da je ono “jel hoćeš da budeš pametan ili srećan?”- ipak bazični postulat života. Ali, kao što reče neko moj u situaciji gde su tri devojčice gulile koru  živog drveta a roditelji predahnjivali u neformalnom razgovoru sa drugim adultnim oblicima- ćuti i ne gledaj, ne znaš ko stoji iza te dece. Naime u nekom DZ je sestra opomenula dete jer je prevrnuo ceo red stolica, pozvana je da se “hitno izvini roditelju jer je dete izložila stresu”.Do nekog sledećeg puta kada roditelj više ne bude mogao da bude iznad običajnog i zakonskog prava. Ili je to ona “dosadna” knjiga : Epidemija popustljivog vaspitanja  – Robert Šo i Stefani Vud.

Ta maska opreznog ispipavanj praga tudjeg bola i tuđih ego granica, ispod čega se krije zluradost, dok drugome nanosi bol- da,  u stalnoj kompeticiji da njena mora da bude poslednja pa makar joj oba sina i svo troje unučadi dobijali isto što je ona dala meni, mom deteu, ruzmarinu koji je čupala. I sada je i odnela gredice koje sam kupovala i postavljala oko ruzmarina da iz zaštitim od uriniranja pasa, kao i drugi novi ruzmarin koji se bio primio još pre nego sam ih umotala u celofan, onako rekonvalescentna. I već viđano i od drugih opisivano pretvaranje da kao brine a ugurave se u tuđe. Brinuli tako isto, daj Bože, o njenima. I dragi daj da se najzad zabave nad svojim jadom, čemerom umesto da zadeva druge. Da, to je ona. Ispod privida netražene lažne pomoći i neželjonog mešanja, ona se konstantno pravi nevešta. Pa komšija A. J. me je savetovao da ne sadim ruzmarine uz zgradu jer će Diverzantlkinja to da doživi kao da “hoću da je istisnem”, pa sam zato ruzmarine posadila na ničijoj livadi.  Dragi dragi Bože, molim Te daj to isto u životima njoj i njenim sinovima i unucima. Da i oni ali zaista budu nesvesni- ičega. Da, želim im da im se svako meša u živote dok god ih je u ovoj dimenziji, i da ih kleveću. S kojim pravom ona dodiruje nešto što joj ne pripada. I kome se obratiti, do prepustiti Bogu i Bogomajci- da dobije-ju što je ona davala. Molim Te molim Te,  neka tako bude i sa svima njenima. Ja znam da je prava mera da oprostim i da čak zavolim to monstruozno, zlurado i prkosno derište u njoj,, ali nisam danas voljna ni da probami. I eto prisetih se danas primera iz vremena oko bombardovanja: oko ponoći je neko zakucao na vrata Manastira Zočište i monah je otvorivši kapiju bio izboden od nekog- verujem zluradog i možda mnogo bolesnog čoveka, i kako se taj monah posle operacije molio za snagu od  Bogomajke  i Boga da oprosti ono što mu je taj nesretmik uradio. I kako je to teško. Ovo što ja opisujem kao moj današnji bol je, verujem, ništa u poređenju sa monahovom patnjom; ali kako to nastaju zlurada deca pa zluradi ljudi koji će baš sve da urade da bi bili validirani, makar kroz negativnu pažnju.

I eto knige: Zluradost- Ričard Smit. Ili tamna strana ljudske (?) prirode.Visine superiornosti- narcistička adaptacija? Omalovažavanje. Poniženje kao izvor zabave. Ima nečeg u zavisti. Preobraćena zavist- da baš tako. Preobraćena. „Zašto neko uživa u našoj patnji?“- pa jer je to jedina hrana sem televizije. „Šta kada zluradost izvire iz zavisiti?“ „Kakvu dobit imaju zluradi?“- da. Da. Još kako je imaju.“Može li zluradost da podigne samopoštovanje?“   “ Ma koliko se trudili da nemamo neprijatelje … prepoznavanju i razumevanju zuradosti- pouzdanog znaka neprijateljstva“,

Sledećeg dana idući na posao, zatičem zemlju u kesama ispred ulaznih vrata, pa obuću u kesama. To mora da je Ona ili neko od njenih Simpatizera jer je ona napisala da je zabranjeno drzati smeće ispred vrata stana. Očigledno nije ispred ulaza. Pritiskam Njen taster interfona i ona prvo pritiska da se vrata otvore- izgleda bilo kome. Čekam i ona se oglašava. Kažem joj: ostavi moje ruzmerine. I Ona spušta slušalicu interfona.

Сви помињани облици живота, локације, субјекти и објекти су фикција и наравно, немају везе са реалним животом:

Од 31.јануара када ми је књиговођа субвенцијом обезбедила 28.000 дина за фискалну касу и ја отишла по исту, нисам тренула. Питала је да ли да хоћете у Телетели или у HJ007 – да идем по касу. Рекох све једно ми је, верујем јој. Одох у Телетели и добих касу али за 25000дин. ( касније ћу прву рату платити 1374,00 дин а профактура да одједном платим целу касу је 24035,00 дин). Добродушни лик Тeлетели рече не морате у школу за касу, видећете на ју тјубу. Авај, после пресушавања схватих да каса трeба пин, па лиценцу па сигурносни код. На питања књиговођи, она је одговарала да то није њена дужност. Упoрно сам одлазиле у Телетели и мажореткиње су ме слале, вамо и тамо, па да каса није „закључана“ за нет који није њихов. На крају мепослаше ме у Е- упртаву. Пoраних и позвах. Љубазан глас рече „промените књиговођу“ „ до 01.05. можете да се распитујете, тада почиње рад каса“. Била сам забезекнута, захваљивала сам се за информације које је моја књиговођа трбала да ми достави. Врхунац је да је касу правио „Соко зове Орла“ те да њихови агенти врше инсталитање каса али али али…  и да код њих те касе коштају, od око 13 325+ пдв или на пример 15 999 -23 000 дин. (oва од 23000 дин ми је понуђена у Телетели по цени од 25 000). Нестварно и ко је овде за ретро-спекцију и друге инстанце које још финансијски имају. Људи су узнемирени и траже нове књиговође. Када сам донела доказ да сам исплатила касу, потражих фактуру тј рачун, али ми нису дали. Можда је Телетели од Раје, Влаје или Гаје? Или : дођите да потпишете завршни рачун- ја до 31.03.22. никада ништа нисам пописала а да ја нисам урадила нити на невиђено. Невероватно. Нестварно.

Мистификована занимања су ипак престижна. Размишњам да су то играчи Игре „Ухвати ме ако можеш“, што онда решава мистификацију због чега Смртници појма немају како да њихов живот буде једноставан и здрав. Смртник не зна шта је посао књиговође, ни шта је посао адвоката који опет шаље своје мажореткиње, ни колико дуго свештеник треба да пева, да таксиста има путеве без семафора и пречице које могу да скрате пут  иа 20 минута.(Када им се обратите, они су увек заузети са порезом/ рочиштима, са контролама или са побољевањима). И дакле, управо ти привилеговани и мистификовани послови су ослобођени употребе фискалних каса. Фантазија. „Кад порастем“ бићу књиговођа, адвокат, такситкиња јер свештеник не могу да будем. И тако се пријавих за курс преко нета за књиговођство од око 37 000 дин у три рате. Јер ништа не разумем. И осећам се лоше. Куриозитет: ако плаћате преко фирме, морате све од једном да платите а ако плаћате као Смртник можете и у три рате.

Сви помињани облици живота, локације, субјекти и објекти су фикција и наравно, немају везе са реалним животом:

Савет- Покушајте да сачувате свој унутрашњи душевни мир. Да не мислим да је образовање које смо добијали било мањкаво за круцијално- за рачуновођство. Или… Игра Ухвати ме ако можеш говори о много чему, онима који су обавешени, али и да Игра у свој својој патологији трансакција, престаје када изађете из ње, у ствари то је једини здрав начин функционисања- изаћи и не играти Игру.