TEKST: Glumatanje i guranje u tuđ život pod maskom brige za sredinu Diverzantkinje ilinke Zafić ili Pretužno pismo Gradinom prvencu N..i-deo treći ili Šadenfrojde

Ta maska opreznog ispipavanj praga tudjeg bola i tuđih ego granica, ispod čega se krije zluradost, dok drugome nanosi bol- da,  u stalnoj kompeticiji da njena mora da bude poslednja pa makar joj oba sina i svo troje unučadi dobijali isto što je ona dala meni, mom deteu, ruzmarinu koji je čupala. I sada je i odnela gredice koje sam kupovala i postavljala oko ruzmarina da iz zaštitim od uriniranja pasa, kao i drugi novi ruzmarin koji se bio primio još pre nego sam ih umotala u celofan, onako rekonvalescentna. I već viđano i od drugih opisivano pretvaranje da kao brine a ugurave se u tuđe. Brinuli tako isto, daj Bože, o njenima. I dragi daj da se najzad zabave nad svojim jadom, čemerom umesto da zadeva druge. Da, to je ona. Ispod privida netražene lažne pomoći i neželjonog mešanja, ona se konstantno pravi nevešta. Pa komšija A. J. me je savetovao da ne sadim ruzmarine uz zgradu jer će Diverzantlkinja to da doživi kao da “hoću da je istisnem”, pa sam zato ruzmarine posadila na ničijoj livadi.  Dragi dragi Bože, molim Te daj to isto u životima njoj i njenim sinovima i unucima. Da i oni ali zaista budu nesvesni- ičega. Da, želim im da im se svako meša u živote dok god ih je u ovoj dimenziji, i da ih kleveću. S kojim pravom ona dodiruje nešto što joj ne pripada. I kome se obratiti, do prepustiti Bogu i Bogomajci- da dobije-ju što je ona davala. Molim Te molim Te,  neka tako bude i sa svima njenima. Ja znam da je prava mera da oprostim i da čak zavolim to monstruozno, zlurado i prkosno derište u njoj,, ali nisam danas voljna ni da probami. I eto prisetih se danas primera iz vremena oko bombardovanja: oko ponoći je neko zakucao na vrata Manastira Zočište i monah je otvorivši kapiju bio izboden od nekog- verujem zluradog i možda mnogo bolesnog čoveka, i kako se taj monah posle operacije molio za snagu od  Bogomajke  i Boga da oprosti ono što mu je taj nesretmik uradio. I kako je to teško. Ovo što ja opisujem kao moj današnji bol je, verujem, ništa u poređenju sa monahovom patnjom; ali kako to nastaju zlurada deca pa zluradi ljudi koji će baš sve da urade da bi bili validirani, makar kroz negativnu pažnju.

I eto knige: Zluradost- Ričard Smit. Ili tamna strana ljudske (?) prirode.Visine superiornosti- narcistička adaptacija? Omalovažavanje. Poniženje kao izvor zabave. Ima nečeg u zavisti. Preobraćena zavist- da baš tako. Preobraćena. „Zašto neko uživa u našoj patnji?“- pa jer je to jedina hrana sem televizije. „Šta kada zluradost izvire iz zavisiti?“ „Kakvu dobit imaju zluradi?“- da. Da. Još kako je imaju.“Može li zluradost da podigne samopoštovanje?“   “ Ma koliko se trudili da nemamo neprijatelje … prepoznavanju i razumevanju zuradosti- pouzdanog znaka neprijateljstva“,

Sledećeg dana idući na posao, zatičem zemlju u kesama ispred ulaznih vrata, pa obuću u kesama. To mora da je Ona ili neko od njenih Simpatizera jer je ona napisala da je zabranjeno drzati smeće ispred vrata stana. Očigledno nije ispred ulaza. Pritiskam Njen taster interfona i ona prvo pritiska da se vrata otvore- izgleda bilo kome. Čekam i ona se oglašava. Kažem joj: ostavi moje ruzmerine. I Ona spušta slušalicu interfona.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*