Sva lica, događaji i slično su- naravno fikcija.
Iskustveno znam da će Diverzantkinja , i ovog puta, da sačeka da se slegne prašina i da Prvenac zaboravi na nemili incident. Onda če Diverzantkinja opet da podbode, izčerupa, isprovocira ili nešto slično što ona iz svog Malog Profesora zna da će mene i moju porodicu da zaboli.
To se zove igično ponašanje. Postoje Igre i one se razvrstavaju na tri stepena, i treći stepen Igara završava fatalno. Jer ovo igrično ponašanje Diverzantkinje je repetitivno: Diverzantkinja napravi to nešto što Mali Proofesor zna da će da zaboli, ja napišem o tome, onda je Prvorođeni, verujem, zamoli majku da me ostavi na miru. I čim se Prvorođeni vrati svom životu i zaboravi na incdent Divezantkinje, ponovo napadne.
Zato ne mogu da zavolim u srcu to bahato Šadenfrojde derište. I zato ću, verujem, da molim da sinovi i unuci dobiju ono što je ona davala. Tužno.
Savet: morate neizostavno da hitno izađete iz Igre jer sve miriše na fatalni ishod, a ja/ mi ne želimo da imamo posla sa Sajdenfrojde i ni sa jednim igricnim pobašanjem i ni sa jednom Igrom. Možda bi bilo lepo da Ona ima neki svoj Krčedin ili Vranić ili … gde bi mogla jutrom da ode i bavi se cvetićima i biljčicama. I predveče se vrati u svoj stani, na primer. Tamo ima gospa koje imaju te neke godine i koje orezuju lozu, kaleme lozu i ruže i drveće, i sa kojim bi se puno toga moglo razmeniti jer je i ona inventivna i uporna osoba. Mozda i da razgovara sa prof Marinom Banić, sa Bojanom Tepvčević, sa Mirom Sakić, sa Filipom Stefanovićem, ili sa Snežanom Volić. Sinovi koji žive na Zapadu pošalju svoje majke na ovakve razgovore jer su svesni da su majke usamljene a da oni nemaju vremena.. One su ne retko štedljive i vladarice, ali možda bude prijalo ako bi se plaćalo na račun a da ona taj detalj ne zna. Na primer. Bilo bi manje dosadno, razmišljam.
Sva lica, događaji i slično su- naravno fikcija.