„Свака сличност са“ било ким или чим у следећшј сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама“:

Докторка Чахура је изјавила да њу службено могу „да мењају само“ др Наседдуша или др Цмок! Даље, др Чахура се искључиво са ти обраћа свакој медицинској сестри са којима ради ( као оне су нижа раса?). О. Па она је већ са десне стране- драгог Господа. Нарцизам? И она је провела пуне три године у ковид амбуланти, за већ поменут,у плату већу за око 200 евра по месецу. Није лако исплатити стан од сто квадрата у 27- ог марта, шапућу неваљалци. И није лако радити паралелно и у приватном Дому Здравља, додају злочести. Није то лако. И тако она схвата да се Ковид амбуланта мора да затвори- макар у септембру јер месецима нема ни пар пацијената дневно. Обраћа се/ напада вербално др Наседдушу: Како то да ти имаш те “фине”школе у центру града? (Домови Здравља задужују специјалисте педијатре одређеним школама за које ови бивају наименовани- па тако и др Наседдуша. Како то да ти радиш  у Централи ( а ниси ја/ Свилени/ Снајка?). Она је решила да она мора да остане у Централи. Предоходно је направила радн договор- иницијацију: са др Цмок и др Нарциса, да оне -као њу посаветују како да “се докопа” школа и ординације од др Наседдуше.  У моменту када их затиче у Ковид амбуланти код др Чахуре, Наседдуша бива изненђена. Ни не помишља због чега нису и њу позвале. Др Цмок такође пуне три године ради у Ковид амбуланти са плату која је већа за 200 евра сваког месеца. Али ту постоји и куриозитет да је др Цмок пребачена из Амбуланте Аустроугарска Ливадица због због… Можда су зато тако једноумни. Након тог саветодавног интерног састанка, др Чахура два пута “фуриозно” улази код начелнице  др Свекрва Шуткић,  да захтева школе за које је др Наседдуша задужена и канцеларију у Централи у којој ради др Наседдуша. Тих дана је начелница др Свекрва Шуткић послала др Наседдушу три узастопна радна дана за посао од пар сати-  у школе а да не би присуствовала паради особа у Центали Дома Здравља, које су агитовале за др Чахура.

Др Шуткић на дан свог рођендана у августу текуће године, одлази  у пензију па тако мора да збрине поменуте. Није лако. Лепо је да је ова прича фикција па би ту у фикцији, одговорна начелница, била можда чак и, кажњена губитком пензије за овакво руковођење ( у стварности би догађаји наставили даље и одговорни је уобичајено- само награђен). Поменуте амбулатне које нису Централа су далеко, некада и по цео или два сата путовања у једном смеру и градским превозом. Ови доктори сматрају да „сви су људи једнки али су неки једнакији од других“.  Па бирају- дозвољено им је да бирају-, нека др Наседдуша ( или неко други њима неважан) ради у “недођији” у амбуланти.Поменути доктори се нису ничег одрицали, њима је Министраство на захтев Дома Здравља, плаћало специјализацију јер су примогенитура, непотизам, “незаинтересованост” за пацијента, регионални лобији. За неког ко је одвајао од уста ( специјализација је коштала око 5000 еура), гладовао и сам плаћао себи специјализацију- ту нема места. Боље да нема таквог, јер онда нисмо једнаки, а боље је да и постоји мањи број „ дечјих педијатара“ него да постоји неко ко је сам себи плаћао специјализацију.

Када директорка  Дома Здравља, др Цветић пита начелницу др Свекрва да ли да нови анекс уговора изда др Наседдуши сада а за позицију „Амбуланта која никада није заживела“, др Свекрва одмахује руком и каже: ма нека буде у септембру (за 4 месеца). Др Наседдуши, дакле, сада дају још једно ново обећање али сада  да ће је поставити да ради у „Амбуланта која никада није заживела“, те да се не брине. Већ пола године они имају два педијатра за једно радно место. Куриозитет? Понижавање- кажу сестре у Дому Здавља у улици „ Шири шири шири везени пешкири, боса ја боса ти, ниси правоверна др Наседдушо ти“. Или „кад би људи сви , баш као деца сва, одлучила да …“.

„Свака сличност са“ било ким у овој текућој сторији је „случајна“ и нема „везе са“  „евентуално постојећим реалним особама“:

Интересантно је колико Норвежани улажу да је запосленима лепо на послу и имају чак и придевску именицу за то.

 

 

Пробам хаљиницу и питам јел то лан по саставу. Млада особа каже: Садржи лан, памук и еластин, лан и памук су по 50%.  Очарана сам. Ипак, не желим да повредим младу особу. Ћутим. То мора да је квалитет материјала-Царево-ново-одело. Очарано кажем: молим Вас спакујте ми три хаљине у све три боје, (за сваку могућу будућу прилику по једну).

„Свака сличност са“ било ким или чим у следећој сторији је „случајна“ и нема „везе са“ везом/ са „евентуално постојећим реалним особама.

Дом Здравља у Аустро Угарскј се налази у „ Шири шири шири, везени пешкири, боса ја боса ти, зар верујеш др Наседдушо у обећано ти“- улици. Употреба радних ресурса се базира на примогенитури, непотизму, макијавелизму, надмености, нарцизму и – наводно, партијским премисама или једноставно грубом понижавању оног ко нема непотистичку заштиту или примогенитурни престо или, шапућу, партијску односно регионалну правоверност.

Примогенитура: доктор Добрица Свилени је примогенитурно наследио запошљење а тиме и изборне позиције у Централи или евентуално у Ковид амбуланти за плату која је већа за око 200 еура од осталих плата специјалиста, и тако Свилени ради пуне три године у Ковид амбуланти (Куриозитет је да су народне масе АПЛАУДИРАЛЕ храбрим „ Родољупцима“). А доктор Свилени преферира да лагано ради и да се лепо исприча са пацијентима односно родитељима малих пацијената. Јер никад се не зна када ко може да затреба.

Др Снајка је одговорна. Она има малу децу и мало мало је на боловању и негује СВОЈУ децу. Прво је тражила да ради са мајушним пацијентима. Онда је одлучила да хоће са школарцима да ради. Може драга наша надо и узданице, може, само ти реци шта желиш! – егзалтирано поручују.

Свака сличност са особама, адњама, местима је случајна и нема везе са реалним животом.

 

Sva imena, radnje, događaji su fikcija i namaju veze sa realnim životom.

Budalesa se vraća iz šume. Jutros nije zalila ruzmarine i lavande na zajedničkoj livadi ispred zgrade a pre jutarnje šetnje. Diverzantkinja ilinka- i ovog jutra kao i svakog, kada se Budalesa vrati stepeništem da ova može da je vidi sa svojih prozora demonstrativno i sa podignutom bradom izlazi iz ulaza gde keruše i Budalesa ulaze. I tik uz Budalesu prolazi- i ovog jutra. I jutros  je čekala na svojim prozorima, jer se ovakva frekfenca slučajnosti ne može da dešava u kontinuitetu. Sirota božja duša. Mora da je teško kad je jedina radost da nekog osmatraš, iritiraš. Pre neki dan, onako džinovskog tela mjauče u slušalicu  sa isprekidanim i tihim glasom: važi sine, pošla sam. Onda, pre par večeri se vraća sa mlađim sinom i nešto mu priča. Ali Vlada je pametnica, pita: Zašto mi to pričaš? Diverzantkinja kaže: Pa onako, pričamo. Ne, ne, ne priča ona onako. I nekada je bila priča da se ta majka žalila tom svom sinu da je on „ne štiti“- pre oko više od 10 godina, a taj mlađi sin je pitao: kako da te štitim? Jel da uzemem pušku ?- Oduvek je Diverzantknjia glumatala da joj treba zaštita. Onda joj je sin postavio kamere na ulazu i uspred njenih vrata. Rekao bi čovek da ona to neku scesku radnju radi već mnogo mnogo godina. Igrično ponašanje. A kada čovek krene da se priseća, priseti se Budalesa i Gradine sahrane: Diverzantkinjina sestra pitala: jel znaš ti čime se ona ( misli na svoju sestru) bavi pa je toliko poštuješ?- Ćuti Budalesa. A jel znaš da ona ni svoju majku neće da gleda jer je besplatno. Ćuti Budalesa.

Brkizmi smatraju da njihovo cveće treba da bude na dva odmorišta i da na ti odmorištima moraju da budu zatvoreni prozori a da mirisi od kuvanja treba da budu u zgradi, da im cveće ne ozebe. Da tako je to. Svojatanje zajedničkog prostora.

Sreće onda Budalesa  komšinicu Tutor, ona voli da zameni da su oni Mentori, pa je pitam a što to? Tutorka je vrednica, radi, piše, sprema, kupuje. Tog dana i sa njom „ogovaram“ njenog supruga.

Budalesa sreće mladu komšinicu sa sprata iznad. Draga draga žena. I draga draga porodica- meni deluju patrijarhalno. I kaže komšinica: Vi i ja stalno negde trčimo i vraćamo se. Istina. To moje „zujanje“ tamo- amo. Da komšinica nije rekla, ja ne bi ni primetila da sam na „automatskom pilotu“.

Budalesa odlazi i zaliva ruzmarine i lavande.

Sva imena, radnje, događaji su fikcija i namaju veze sa realnim životom.

Savet: Misim da bi bilo super imati neki Krčedin ili slično.

Из Википедије: „ Горски вијенац (у првом издању Горскıй вıенацъ) рефлексивно-херојска је поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. на српском народном језику …

Његош је, у „Горском вијенцу”, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу”, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу…“

 

Присећам се стихова из школског доба:

„ … Трагови су многи до пећине

За горске се госте не приправља

У њих сада друге мисли нема…“

 

„.. Коме закон лежи у топузу,

Трагови му смрде нечовјештвом…“

” Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане (!) – никад ни довека.

И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.

Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.

Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосјек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.

Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају”.

 

У шумарку Јутутуту

Надзорни је Балакаха

Обећао тримчекима  и нетримчекима

да ће запрашивати против комараца и крвпеља

сваког септембра- крајем септрмбра.

Услови су тада прави,

Уплаши се комарац и крпељ сваки.

До следећег пролећа се запрашени више и

Не јави.

 

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da će zaprašivati protiv krpelja i komaraca/ ica

Svakog septembra- krajem septembra,

Vremenski uslovi su tada pravi

Za junaka komarca/ krpelja da se

Odjavi.

 

SAVET: Do  септембра ne ulaziti у šume. Затврати prozore. Облачити se антикомарично i slično.

( Лепо је да наши мозгови могу истовремено да користе наша оба писма а да и не схвате да то раде. Lepo je da naši mozgovi mogu da koriste oba pisma istovremeno, a da o tome i ne razmišljamo).

 

Сва лица, места и друго поменуто су фикција:

До обуке и инсталирања касе  се долази ПРЕКО „Орао зове сокола“, дође оператер и 2 пута по 15 минута проведе уз тражење подршке, што је онемогућава да смртник инсталира касу, али и да вежба или да пита. Књиговођа ничему није служила, ” то није посао књиговође”- схатам тек сад,”играча игре Ухвати ме ако можеш“. (Боже драги да ли је могуће да сам тако на смрт преплашена?) Каже оператер/ сервисер/учитељ: укључите видео  да снимите, али ни то нема везе јер ЈА НЕМАМ ПОЈМА ДА РАДИМ СА КАСОМ сем да убацујем тзв. производе. Наплату преко рачуна коју хоћу да укуцам, нисам  успела да остварим ни после ПОЛА САТА притискања разних тастера и ја одустајем и упсујем да сам добила новац, што није истина, новац је уплаћен на рачун. Најједноставније избацивање рачуна ми одузима између 20 минута и пола сата, и људи моле: молим пустите ме, мени не траба рачун.

Даље, у уговору са нпр. Телетели пише да када „Корисник“ исплати касу, може да раскинем са њима али да уређај „не може функционисати без“ њихове „лиценце“… „што значи да у случају раскида овог уговора, без обзира што ће Корисник исплатити уређај, исти неће више бити функционалан уколико Корисник не настави да користи“ Телетели. Моја потреба да пешке побегнем за Норвешку је тако јака да једва дишем. Осећам се тако неспособно да ми је лоше.

Сва лица, места и друго поменуто су фикција:

И ето. Рачуновођа је тражила верифкациони код и каже да ће ми послати на мејл. Међутим друга књиговођа каже да инфо о приспећу кода стиже у е сандуче књиговође. (Већ сам јој рекла да је њен посао био да ме обавести о свему а не да ја истражујем и њу обавештавам). Онда да идем по ту инфо онамо па овамо. И све то страшно премара. Ја радим и свој посао и књиговођин посао, и преморена сам па  багујем од 31.01.22. Најстрашније багујем : људи који су ми се обратили с поверењем- заборављам их, људи који су потка мог живота- као да све радим да их одбацим. Не спавам. Не живим. Мој живот је постао фискална каса. Нема радости, само стрес, уплашеност, брига. Од кога пронаћи функционалну информацију. Страшно. Најстрашније.Једноставне радости као што је јутарња шетња са псима су умрле и ја псе шетам око зграде у размишљању где набавити валидну информацију. Ноћу се будим на 2-3 сата. Ова књиговођа, названа на пример анђелка Л. је служила да ме освести на моју немарност према себи. Јер моји колеге, познаници и други са касама су имали ПРОФЕСИОНАЛНЕ књиговође па су фискалне касе КУПОВАЛИ ДИРЕКТНО од произвођача. КУПОВАЛИ СУ ЈЕДНОСТВНЕ КАСЕ УЗ ПИСМЕНА ОБАВЕШТЕЊА КАКО РАДИТИ СА ФИСКАЛНОМ КАСОМ.

Моје техничко незнање је велико: картица уз касу коју су ми дали уз угвоор о каси је у ствари нешто што је лиценца. Питајући и истражујући, схватих да та лиценца има протективни, лековити и гаранцијси значај. Нешто као ако неко помисли да попреко погледа фискалну или мене док радим са фискалном, неће моћи то да ради. Ако се фискална разболи, имаћемо покривено лечење. Наравно то има своју месечну цену. Тако су људи који су куповали касе директно од произвођача, бирали да немају лиценцу, ако сам разумела или ако је то могуће. Други су изабрали лиценцу која је на месечном нивоу око 5- 600 динара и плаћа се два пута годишње и на шест месеци. Људи су збуњени, преплашени. Трећи причају да је у ствари реч о не знам чему. Све ми је мање јасно. Ни у шта се од свега тога не разумем. Тужна сам. Преплашена.

„Иди кући и воли ти њу!- био је то наводни одговор једног свештеника, вернику који се жалио како га жена не воли.  Али не разумете оче, рекао је на крају тај супружник како ја да волим њу када она мене не воли? Иди кући и воли ти њу, отац понови. И имао је право.

Тамо где нема љубави , морамо дометнути и мало своје , па ћемо је наћи.

Често се мужеви жале да их жена не воли. Тада свештеник открије да муж не ходи својим путем пружања љубљви, он једноставно седи и тражи да буде вољен, отприлике као неки идол који чека да му служе и обожавају га. Такав муж мора да спозна да једини начин примања трајне љубави у браку, јесте и њено давање. У животу обично примамо оно што дајемо: ако мрзимо- примамо мржњу, али ако пружимо љубав, заузврат и ми добијемо љубав.

Тако предлажу да мужеви  морају више волети али и поштовати своје жене али и жене своје мужеве, јер нема већег успеха од среће у дому, и ниједан успех који у животу остваримо, неће ништа значити ако оманемо у свом дому. Наше породице зслужују најбоље“.

Пре много много времена је постојала песма”Он ме воли на мој начи”.

Ипак, све је много сложеније. Јер ако не волимо посао који радимо- нећемо бити срећни. Или бар неки од нас.

Данас миленијанци одабиру даље школовање према месту где је највећа  статистичка заступљеност особа супротног пола. Или према сазнањима како највише новца зардитити, а не како с радошћу али и поштовањем обављати  своја опредељења.

Има и података да су жене излагане непријатностима ако не би после рада на послу, рада кући, решавања дечјих дилема и проблема- аку нису желел да будуи – заводнице.

Скроз на скроз интересантно.

А оно из књиге Сапијенс- Ј. Н. Харари о томе да бити мушкарац али и жена нису само …