TEKST: Jaki sinovi – valjda

Morala sam nešto da kupim i sa kerušama i na kratkim povodcima se vraćam stazom i vidim 7-8 godišnjeg dečaka kako objašnjava nekoj sedokosoj ženi ateriranje i letenje. Celu stazu zauzima. I ja kažem, molim te pomeri se da teta prođe. Stara žena odgovara: „ti da skupiš tu paščad a ne da dijete opominješ“( Oh!! A da sam ja tako njoj kazala u Podgorici- onda bi me…).

Da. Metafora Gojka Đoga je: „ neka je prokleta zemlja u kojoj je kamenje vezano a paščad puštena“.

Sutra će „dijete“ “popiti” od vršnjaka, ali who cares? Roditelji i ostale roditeljske figure smatraju da ostali treba da nestanu radi „dijete“-ta. Kako roditeljski izbori umeju da obeleže dečji život. Jer na nepažnju, naći će se neki sličan i jednako sa potrebom da cela staza bude njegova. Ali who cares?

Pre mnogo godina je jedno odraslo dijete izabralo da cela staza mora du bude njegoa i eno za dva tuđa života je – u svom nesrećnom izboru, jer nije naučio da je  kočenje ili čak pomeranje i ustupanje staze-  dugoročan plan. I da je ono “jel hoćeš da budeš pametan ili srećan?”- ipak bazični postulat života. Ali, kao što reče neko moj u situaciji gde su tri devojčice gulile koru  živog drveta a roditelji predahnjivali u neformalnom razgovoru sa drugim adultnim oblicima- ćuti i ne gledaj, ne znaš ko stoji iza te dece. Naime u nekom DZ je sestra opomenula dete jer je prevrnuo ceo red stolica, pozvana je da se “hitno izvini roditelju jer je dete izložila stresu”.Do nekog sledećeg puta kada roditelj više ne bude mogao da bude iznad običajnog i zakonskog prava. Ili je to ona “dosadna” knjiga : Epidemija popustljivog vaspitanja  – Robert Šo i Stefani Vud.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*