Данес око 18 сати сам чула да је 8 рудара и словина ОСАМ РУДАРА погинуло у руднику Соко у Алексинцу. Они су погинули спашавајући својих 21-ог друга од којих је већина у болницама. Несрећа се десила 01.04. 22 у 04 сата, у руднику када је дошло до акцидента урушавањем угља и са метаном. Погинули рудари су из Алексинца, Трговишта и Бајине Баште. И САМО те општине су имале тродневну жалост. И јутрос нисам чула да су споменути на Литургији, верујем да јесу а да ја због кашњења то нисам чула. Хтедосмо да упалимо свеће, али црква има – радно време до 18! То остаде за сутра. Баш тужно. Страшно. Где је та емпатија?
Осморица рудара је оставило 12-оро и опет словима ДВАНАЕСТОРО малолетне деце. Једно дете је бебица од четрдесет дана. Најмлађи рудар је имао 31 годину. Сахрањени су данас. И свештеник који је служио службу се заплакао.
Било би људски да те породице наставе да добијају редовне ПРОСЕЧНЕ СРПСКЕ плате за моменат давања, уместо плата својих очева који су на радном месту изгубили животе- у наредних бар 30 година, да им се изграде куће, да та деца добију стабилно вођење и бригу.
Даље пише да је рудник често подложан акцидентима и да често људи гину. Јел то могуће у XXI веку? Јел могуће да нема информација о томе? И да Срби, по дифолту, тугују за другима? Негде прочитах: Не спашавај свет, већ прво погледај своје двориште. Недостатк емпатије почиње да бива нешто на шта се на жалост људи навикавају. Окрећу главе.. И као да ништа више не може да нас изненади, забрине или чак освести. Тужно. Тужно.