Изводим псе у прву јутарњу шетњу. Касним. Срећем комшију како синове „убацује“ у ауто, комшиницу која иде код лекара и говори полако и теже. И ето у видном пољу покисли леш мачке окренуте на леђа са „уједима“ врана, гаврана. Осврћем се и питам комшије да ми придрже поводце или да узму кесе из џепа моје јакне, да леш животињице склоне са тротоара. Рачунам, деца им се играју, унуци можда. Али не. Сви они (веома и јако) журе. Оно што ме је заинтересовало је став љутње који су баш сви ти људи имали када сам их молила у вези уклањања леша животињице. У некој од књига прочитах да је чувени виолиниста, за чије се скупе карте чека у редовима, као сарадник експеримента, свирао ујутру, на улаѕу у неки метро и да је зарадио тек неки бедни новчић а да га ужурбани пролазници нису ни препознали. Да, сви ми у својим мислима претрчавамо преко „Садашњег тренутка“. И тако стално у потрази и журби. Помало тужно изгледа. У повратку усред паркића између зграда леш мртве птице. Сада у видном пољу комшиница која метлом чисти спољни зид зграде у којој живи. Питам је исто. Неверица. Не знам да ли је увређена или и много љута: На шта она мени личи, она фина и вредна особа. Добих грдњу. Е то је баш cool.

Sastajemo se po drugi put za kratko vreme. Treba uložiti puno novca u nešto, što se ispostavlja, nije nikome jasno ni u jednom segmentu, jer čak ni završna cena nije upisana. Puno problema. Ljudi vole da veruju da su mirotvorci: Eto prosuta je „so na ulazu i so se čak raznosila po“ zgradi!!! „A neće čistačica to dva puta da opere.“ Nestvarno. Umesto da brinemo da se ljudi ne klizaju na vlažnom betonu, mi brinemo da ce čistačica ne naljuti. Onda mirotvorački priča kako je smorno kada ljudi nemaju keš kada ide da traži mesečni novac. A kada je predlagano da i ta uplata ide elektronski kao što idu sve ostale uplate, odbio je, nemoj reče tada. U ime većeg cilja ponovo oćutah. Nikako da se od tzv-gosn- broza (malo slovo) odmaknemo.

Божић и скуп људи који раде а некада и сарађују у простору симпа нормаликуса, која ме и позива: „свекрви је Божић“. Срећем различите терапеуте и терапеуте различитих праваца. За неке психотерапеутске правце раније не би смела да питам, али сада верујем у себе. Како је то интересантно. И поново застанем згранута како „обични“, без медицинског образовања људи, олако преузимају да психотерапеутирају психијатријске болеснике. (Да ли би они волели да имају такве интервенције на себи и за себе??). Чему психотерапија ако „он дође и оде: довиђења госпоја“. (Често имам и моралну дилему да ли да узимам паре или треба да радим социјализацију, корекције?? Има и друга, у мањој мери, дилема: психолози гешталт кажу отпор/креативну адаптацију негујеш, док ТА разликују три врсте отпора и сматрају да отписивање проблема се ради итд. Породична системска психотерапија, тражи експлорацију маладаптације система јер је маркирани само симптом. Увек размишљам са ког психотерапеутског правца почињем рад и коју секвенцу радим са ког психотерапеутског правца са особом која има менталних проблема). И док преко пута мене седи жена тако сигурна у своје познавање психијатрије, остајем дословно без текста:“Дође и оде и пре времена, довиђења госпоја“. Онда друга прича како је ишла у инострансво у пратњи психотичног психијатријског болесника, и са његовом породицом и код њих провела месец дана. Поново не могу да верујем! Па то је за породичног терапеута, пацијент је индекс пацијент. Каже психолога да је имала „страх за свој живот“. Згранутост и питам ко Вас је предложио/ саветовао? Како је то интересантно да ми у психотерапији радимо на туђим границама док су психотерапеути (пре)често, управо, омнипотентни без икаквих потврда за свој интимни доживљај!

Очекујем драгог вредног младог нормаликуса за помоћ око сајта и блога, звони мобилни, позвана сам на Бадње вече. Моја бивша шефица, колегиница од које још увек учим, позива. Њен отац високи официр неке давне приче је тржио да му супруга донесе униформу када је, сада држава, Хрватска одлучила другачије. И тада се шлогирао и сахрањен уз почасне плотуне. Сећам се како сам имала осећај да се цела једна епоха управо сахрањује.
Пуно касним, друштво је шаролико, познадосмо се госпођа „из Рузвелтове“и њен супруг Зоран. Она је једнако емотивно топла, драга док он, споља, делује као лидер у том односу. Колега Маре који никада није чуо за мене али ништа другачије ни о ранијм колегама. Како је то интересантно да нас на Медицинском не науче да будемо кооперативни, пријатни. Срећом ту су Бошко и Бошковица (чијег се имена на жалост не могу сетити). Бошковица покушава да премости моје непознавање људи и нуди разне теме. Лепа, драга, топла, једноставна. Помиње кћери, мачку којој је брижно трaжила дом, о џезу, о новогодишњем концерту. Док седимо у џез клубу и дискретна џез музикица се чује, сада сам већ довољно своја да могу да признам да ми разумевање џеза није јача страна. Драга Бошковица не коментарише мој гаф. Нуди ми другу тему. Неке људе је немогуће не волети. И да хвала Ти што постоје тако лепи и драги нормаликуси, та Бошковица и Зорановица.

Često posle Službe odsedim neko vreme u drvorištu crkve i onda se lagano vraćam kroz naselje. Nekako slike prate jedna drugu. Po pravilu prvo ugledam posvećenog roditelja i bebu kako se pogledom razumeju i podržavaju. I kao da nema nikog i ničeg do njih dvoje. A onda se u kadru pojavi drugi roditelj sa mobilnim i sa bebom, ova beba je obicno ljuta, ignorisana, nema konekcije pogledom, roditelj je fokusiran na mobilni. Tada poželim da kažem tom roditelju da će mu/joj biti žao izgubljenih trenutaka u kobajagi važnim komunikacijama. Prećutim. Pomislim, da, imaćemo dosta klijenata na psihoterapiji.

Sretnem i npr. Serjožu koji je centar sveta svojim roditeljima, ali koji u svojoj velikoj ljubavi ne postavljaju granice. Tako dečak spava kad hoće, ponaša se kako hoće, a otac ponosno komentariše prijateljima:“Vidi šta mi radi“. Radi ono što mu se može i što je naučio da je dozvoljeno. Već sutra u školi toga neće biti. A otac je u svojoj priči da je u teoriji jedno a u praksi drugo. Nikako da ljudi/ roditelji razumeju da je ljubav planska aktivnost i nije stihija. I da od nas roditelja zavisi koliko će dete biti prijemčivo za promenljiv mentalni stav i jasne fleksibilne granice.