“Bilo je to jednom kada je negde u neko selo došao stranac. Znao je da tamo živi na hiljade majmuna. I tako je seljacima ponudio 10 dolara za svakog majmuna kojeg će za njega uhvatiti. Seljaci su sa oduševljenjem prihvatili ponudu stranca i odmah krenuli u lov. Stranac je od njih otkupio sve – na stotine majmuna koje su ulovili. Kad se broj majmuna malo smanjio seljaci su ih prestali loviti. Stranac je stoga podigao svoju ponudu i seljanima ponudio 20 dolara za svakog majmuna. Seljani su bez oklevanja ponovno krenuli u lov. Broj majmuna se još smanjio i ljudi su se ponovo vratili poljoprivredi. Stranac je zato ponudu povećao na 25 dolara, ali s vremenom je ostalo vrlo malo majmuna tako da je bilo gotovo nemoguće naći još kojeg. Stranac je tada najavio novu ponudu. Za svakog majmuna seljacima je ponudio 50 dolara. U isto vreme on je morao zbog posla otputovati i za otkup majmuna ovlastio je svog pomoćnika. Kako šefa nije bilo, seljacima je dao ponudu pomoćnik: “Vidite sve ove majmune u kavezima koje je prikupio moj šef. Prodajem vam ih za 35 dolara a kada se šef vrati u selo, možete mu ih prodati po 50 dolara za svakog.” Seljani su ozbiljno shvatili i počeli se organizovati. Prikupili su sve svoje uštede i otkupili sve majmune. Nikad više nisu videli ni stranca ni njegovog pomoćnika, ostalo je samo selo puno majmuna…”

Setih se priče o  Prverama ili kako se to nekada zvalo kada sam još pratila TV.  Tuzno je da postoje ti neki koji varaju i ok im je sa time. Ja verujem da je pozicija ++ prava životna pozocija. Tužno je da se zbog automatske kompenzacije pojedini odlučuju na +- poziciju. Verujem da nad svima nama postoji sila tj horizontalno geštalt polje. I da sve na kraju bude dobro.

”Kmet Siman je bio miroljubiv čovek koji je živeo mirnim i uobičajenim načinom života za jednog kmeta, sve do trenutka kada je došlo do promene vlasti. Tada, snažno verujući da je sve postalo drugačije, promenio svoje ponašanje, pobunio se i krenuo u borbu za pravdu koja je bila nedostižna.

Siman je živeo u teškim i nesigurnim vremenima, u kojima su kmetovi bili iskorišćavani od strane svojih gospodara. Bio je svestan vremena u kome živi, šta mora da radi i kako mora da se ponaša. Poštovao je vlast i turske zakone, nije se suprotstavljao svom agi i ispunjavao je sve svoje kmetovske obaveze. Kada je tursku vlast zamenila austrijska bio je ubeđen da su stigle dugo očekivane promene, da su se promenom vlasti promenili zakoni i da je konačno postao slobodan čovek koga niko više neće moći da iskorišćava. Mislio je kmet Siman da je dolaskom Austrougara u Bosnu prošlo vreme aga i da je došlo vreme kmetova. Mislio je da je prošlo vreme „carskog pisma“, „seferske naredbe“ i turskog jahanja hrišćana. Hteo je pod okriljem nove vlasti da dobije ono u šta je verovao da treba doći. Hteo je pravdu. Dugo potiskivani bes potlačenog čoveka i ogorčenje zbog nepravde izbili su na površinu i od mirnog i poslušnog kmeta postao je samouveren i drzak čovek koji ne želi da se odrekne onoga što mu s pravom pripada. Ali, bio je u zabludi i grdno se pravario. Vlast jeste bila nova, ali su zakoni ostali stari. Kmet je i dalje bio kmet, a aga je ostao aga. Ne shvatajući da se ništa nije promenilo i da je njegova pobuna uzaludna, Siman se odlučno borio za svoje pravo. Želeći da za dušu svih svojih mrtvih skine agovski jaram sa sebe i da ono što je njegovo bude samo njegovo, te da ne mora nikome ništa da daje, zaboravio je Siman da svet funkcioniše po principu “Ono što hoće ljudi, to i vreme trpi.” Niti je bilo vreme, niti su to ljudi hteli. Njegova pravda je postala opsena koju niko niti je želo da čuje, niti da je razume. Njegova borba je bila uzaludna, jer njome ne samo da nije ništa dobio, nego je sve izgubio, i svoje imanje i svoju porodicu i svoj ugled.

Kmet Siman je bio uporan i tvrdoglav čovek. Verovao je da je pravda na njegovoj strani, da će iz borbe koju vodi izaći kao pobednik i ni pod koju cenu nije želeo da odustane od svog stava. Puno je pogrešio. Zbog svoje tvrdoglavosti i nepopustljivosti upropastio je svoj život i izgubio sve što je imao. Od uglednog poštovanog kmerta postao je prosjeka i pijanica, čovek bez ugleda koga niko ne gleda i ne sluša”.

Smatram da je dobro da čovek čita. Svojevremeno su novine Politika i Novosti objavljivali po knjigu nedeljno. Verujem da je sadašnji trenutak poželjan da čitam, što rado činim. Takodje se ovde u ovoj pripovedci Ive Andrića, našeg nobelovca, vidi da neobavešteni Odrasli ume da napravi dosta problema, kao i funkcionisanje iz kontaminacije (neabdejtovani podaci) Odraslog iz Roditelja. Lepo je to kako postoje mogućnosti za rast i razvoj, razmišljam.

Na malo ulja prodinstati 1 glavicu crnog luka. Kad omekša malo, dodati šargarepu seckanu na kockice ili crvenu baburu i zajedno pržiti. Na kraju dodati 2-3 česnja belog luka. Sočivo oprati u vodi pa dodati u luk. Naliti vodom i kuvati koliko da se sočivo skuva. Gustina po zelji. Dodati kocku za supu, biber, malo soli i ljutu tucanu papriku. Pred kraj dodam blagu zapršku- u malo ulja pola kafene šoljice , stavim 2 kašike brašna i manje od jedne aleve paprike. Sve izmešam, ne pržim, i samo sipam u sočivo. Kuvam jos 15ak minuta.

Prijatno

Priču mi šalje neko od Pametnica, ali kasnim da je prekucam pa nisam sigurna ko je poslao, pa to i ne pišem, i evo delim je sa Vama.

”Jednog dana je cvećar otišao u frizerski salon da se ošiša. Frizer mu nije naplatio jer ove nedelje radi iz hobija. Kada je sledećeg jutra frizer došao na posao, na pragu je zatekao petnaest ruža. Drugog dana u isti frizerski salon je ušao pekar. Neću ti naplatiti, ponovio je frizer, sada pekaru, ove nedelje radim iz hobija. Pekar je otišao presrćan. Narednog jutra je frizer zatekao petnaest ukusnih krofni. Trećeg dana u salon je došao senator. Ni njemu frizer nije naplatio iz istih razloga. Jutro posle tog jutra je frizer ispred svog salona zatekao petnaest senatora, deset zamenika, gradonačelnika, njegovu suprugu i šestoro dece, nekoliko ministara- i svi su čekali besplatno šišanje.

Ovo je razlika između ”običnih” građana i ljudi na vlasti.”

Volela bih kada bi više bili asertivni, proaktivni jedni drugima, umesto prevara/ nadmudrivanja. Jer to bi onda bila životna pozicija: Ja sam ok i Ti Si ok”.I svet bi bio bolje i sigurnije mesto.

За разлику од ранијих прича у којима су синови своје инвалидне очеве покривали, хранили, штитили- очеви у овој причи су фигуре које се одрекну сина или синовљевог дела или у страху за себе игноришу претњу за друге које представља дете које су они подигли , најчешће никада не видећи своју децу, и копирајући своје родитеље.

Тако је кобајаги-мајстор-фрица рекао да он не ради са својим сином и да ништа не зна о томе шта и како овај “ради”. Иако је у време коронизације рекао да живи код сина и ради са њим.

Па отац чији син вредно тренира спорт па тим вештинама коригује неистомишљенике. Иако је стављен на лекове, отац инсистира на причи о epistaxi. Као да генеза поменутог не може да буде другачија. Несрећни отац.

Или отац који ради по 10 сати да би сину купио стан. А шта ако син буде имао плаћени пансион од пеналних служби?

Неко чудно време. Људи су постали погубљени. Родитељи и деца више не знају шта су витални циљеви. Верујем да треба да волимо и причамо са својом децом. Поново. И поново. И опет. И опет.

Nazovimo je npr. Sultanija. Rođena celih deset godina posle brata, rasla je kao jedinica- prema teorijama, imala je dovoljno podsticaja i dozvola da bude i ostane svoja u malenoj patrijarhalnoj sredini npr. nazvanoj Bogu-iza-nogu u vremenu zvanom Kada-je Bog-išao-zemljom. Između jakih religijskih kanona, gde je mati mogla da izabere imena za decu koju je rodila, sa predatog joj spiska, i religijskih kanona gde je sve bilo dozvoljeno, rasla je u čarobnim baštama i dvorištima očeve i majčine familije. Otac stomatolog koji je i privatno radio i mati koje je imala respekt sredine jer je vredno radila i doprinosila zajednici u koju se udala, su bili njena polazna osnova. Dok je veselo trčkarala znala je da ima sve dozvole ovog sveta i da je bezuslovno voljena upravo takva kakva i jeste. Kakvo je to bilo čarobno vilinsko darivanje jednog deteta! Bajkovito! Da!

Jer knjige kažu da nema podataka o obrazovanju/ vaspitanju srećne dece niti o njihovom odrastanju. Možda je ovo ono što nauka traži? Kako stvoriti dete koje je sada i ovde. I koje ima osmeh. I koje veruje da zaslužuje radost i blagoslov jer- pa eto postoji.

Овај став је верујем, исто јерес?

И најзад фамозни ситносопственички (именован као) генерал Симовић  27. 03. са можда/ реализованом предикцијом „Боље роб него гроб…“. Док је српски дипломата Иво Андрић … И неке паушалне приче да је неки Мек- официр рекао Черчилу да ће Господин Броз да направи комунизам у Србији, а овај је одговорио да то није важно (за њих), или тако нешто, ово је сада присећање присећања и вероватно сумњиве веродостојности.

Или магловит и далек почетак 1999. године и хипнагогне/ хипнапомне халуцинације или варљивост давних сећања или како то Пекић пише: „Наша је меморија добрим делом живи песак кроз који, не остављајући видљивог трага, потања већина животних утисака. Негде на дну ове дубоке јаме они се задржавају и труну. Али ми, осим изузетно и мимо воље, немамо могућности да до њих допремо. Можда нас они чине овим што јесмо, али ми то не знамо поуздано, нити ћемо икада сазнати, Само се незнатан део меморије понаша као восак, чувајући отиске живота. Али без критеријума до којег нам је заиста стало: нешто од пресудног значаја заувек нестаје, нешто без икаквог утиснуто је у њега заувек.“(Године које су појели скакавци, први том, издање 2013 Лагуна, Београд, стр 95.). Па тако једна Љуље Љуљи каже Цвети Цветић давне 1999. „Знаш када сам 1.5. дошла у Македонију и хтела да избегнем код сина у Немачку, рекли су ми немој. Рат ће да се заврши 10.06. Па ето да Ти кажем да овај Ваш није Ваш и овај наш није наш, немој да бринеш мој син….“

Лични став: Верујем да је све ово само „домаћичко политиканство“.

Данас верујем да понашање појединца вреди само ако је разматрано са гледишта последица. Такође, ја себе никада нисам видела као руководиоца, верујем да је за то потребно Нешто што, верујем, не поседујем. Ово се може разматрати и са позиције Его стања. Као нпр. Имамо Его стања Родитељ и Дете, на пример. Или као „небески народ“ +- позиција у ок коралу? Шта са овим? Желимо сигурицу 1 или сигурицу2? Дилеме. Можда оно са руком везеног пешкира „домаћице мање збори да ти ручак не загори“ је једина права опција? Даље: да је перцепција под утицајем емоција, актуелних дешавања, разлчитих стања итд, те као таква подлеже чак и невалидности.

 

Када је, сада покојни професор, З. Л. давне 1992., у току мојих специјалистичких студија, парафразирао нечије мишљење које овде наводим, била сам зачуђена. Како то? Професор је причао: “Кнез Лазар је побио сву српску интелигенцију на Газиместану ради свог вечног живота”.

Па ми смо у школама учили другачије. (Понављана неистина постане истина? Кажу, ова истина се приписује и Гебелсу? И Пекић који размишља: да су други победили у Другом Великом рату, данас би ми учили/ веровали/ сматрали да …). Да је 1389.  Лазар Хребељановић повео у одбрану тадашње Државе све српске властелине. Све сем, данас би био опозиционар, Вука Бранковића, њега кнежева клетва “Ко не дошо на бој на Косово не имао од срца порода…” није повела на Бој, мада има и прича да је кренуо итд. Итд.

Постојали/е (су) појединци који (су) говорили/е да Срби величају једино своје поразе.

Сада давне 2008/9 у Краљевини Норвешкој се Неко заложио да Мункова слика „Крик“ не буде симбол од јако великог значаја, у смислу: Како нас то представља? Шта то поручује о нама?

Али Србија, можда, нема тог Неког.

И краљ који се прозвао Ујединитељем, и он је имао амбициозне идеје/ потребе. Присећам се путописа Ребеке Вест, сведочења и  потомака оних који су тада живели у томе што је некада било (при) уједињено: о сломљеним излозима у главној улици, када је Ујединитељ прогласио уједињење. И потреба да пропадне снимљени ТВ серијал „У спомен Великом рату“о „пребрисавању идентитета“, рекоше “обавештени”.

Овај став је верујем, исто јерес?

Agonija mastoriji je trajala skoro mesec dana, sa mojom nesposobnošću da razuem moriju da jedno biće uživa da ponižava drugo jer je školovano (i postoji u poreskom sistemu). Majstori su prosečno u samo dva dana, ako nisu imali dvostruke ili trostruke istovremene „poslovne aranžmane“, zarađivali između 6-700 i 1000 eu, verujem da su se u Nacionalnoj službi vodili kao nezapošljeni. Imali su kuću u Lipovačkoj šumi, ogromnog psa, kuću na Voždovcu, veći broj dece, „ima on svoje radnike“, kafiće u Starom gradu i na Vračaru, lekarsku ordinaciju određene grane medicine u razradi…i nigde tekućeg računa, jer htela sam da doplatim uslugu kačenja slika ali već pominjani majstor nije imao ni račun, jeste žena ali…

Taj stav da prelaze ego granice ljudi kojih kojih zarađuju, da uništavaju smešne male stvare koji školovani (debili) imaju, je (bio) tako iritantan, i majstori su to znali, to je bila njihova duševna hrana i svakodnevna radost. U psihoterapiji bi se to zvalo hranljivost sredine.

Majstor koji je imao stav Digitalnog Narcisa iz priče Dve strane sreće, je odbijao da radi „rekao sam da JA to neću da radim“, „alal pare i izašao bih napolje“ jer ga je Neko zaposlio kao npr. aviolimara u bezavionskoj zemlji te je tamo plaćalo društvo a on je posle podne birao poslove. Reče „moj sin studira, ne može on da nosi“ dok je moje dete išlo na specijalističke studije i radilo da sakupi novac za svoju školarinu. Reče „ja ne nosim“ i ja sam nosila džakove koje su šloseri ostavili ispred vrata jer su me moji nepraktični roditelji patriote i altruisti, učili da pojedinac završi školu zbog sebe i da svakog ispoštujem. Avaj.

Zato i rekoh mom jedinom detetu: U narednih šest meseci napravi i realizuj plan odlaska iz ove zemlje. Da Te ne bih klela. Dosta je bilo. Pokojni roditelji su bili patriote. Moja koleginica je prodala pola svoje roditeljske kućeirne u Baru te iako je imala i posao u bolnici u Baru, sa mužem i dvoje dece potražila politički azil u Norveškoj, platila advokata, i svi su dobili državljanstvo. Muž koji je u Srbiji bio direktor izdavanja prostora u Trgovinskom centru je zarađivao odbojkom u Norveškoj, njihova kći je završila stomatologiju, a ja sam se radovala mom poslu i decenijama tapkala u mestu. Da. Godine kontinuirano jedu skakavci. Sada je dosta. Želim da moje dete ima budućnost. Jer to je lični stav u vezi pitanja koje ne umem da rešim: kako da lično poniženje ne uvećam tako što će me pseudomajstori i pseudoljudi pljačkati i u novcu.

Lazanja:

Priprema bolonjeze sosa: Sadržaj: 2 crna luka, 3-4 čena belog luka, 1 šargarepa narendana po 250gr svinjskog i junjećeg mesa 1 tetrapak sos od paradajza malo ulja vegete i bibera po zelji malo persuna. Kuvati: u vecoj serpi izdinstati beli i crni luk sa dodatom narendanom šargarepom, dodati u to biber i vegetu i malo aleve paprike zbog boje, dodati meso. Nakon 5 minuta dodati i sos od paradajza. Krčkati oko 25-30 minuta. (Kore za lazanju ako nisu sveže,  kuvati  dok ne omeknu.)

Pleh u kome ce se peci lazanje namazati puteom da se ne lepe, staviti red kora, pa staviti bolonjez sos da prekrije (odmeriti da budu barem 2 reda mesa najbolje 3),  onda preliti bešamel. Ovo ponoviti još jednom ili dva puta. Poslednji red su kore, preko kora dodati bešamel (kupiti gotov) da prekrije kore i narednati kačkavalja i parmezana, ja dodam i malo aleve paprike i peršun da bude šarenije. staviti u rernu na 180C oko 45 minuta.

Kada izvucete iz rerne prekriti odmah alu folijom i prekriti krpom da para malo omekne gornju koru. Posle 10-15 minutra iseci i posluziti…