Nazovimo je npr. Sultanija. Rođena celih deset godina posle brata, rasla je kao jedinica- prema teorijama, imala je dovoljno podsticaja i dozvola da bude i ostane svoja u malenoj patrijarhalnoj sredini npr. nazvanoj Bogu-iza-nogu u vremenu zvanom Kada-je Bog-išao-zemljom. Između jakih religijskih kanona, gde je mati mogla da izabere imena za decu koju je rodila, sa predatog joj spiska, i religijskih kanona gde je sve bilo dozvoljeno, rasla je u čarobnim baštama i dvorištima očeve i majčine familije. Otac stomatolog koji je i privatno radio i mati koje je imala respekt sredine jer je vredno radila i doprinosila zajednici u koju se udala, su bili njena polazna osnova. Dok je veselo trčkarala znala je da ima sve dozvole ovog sveta i da je bezuslovno voljena upravo takva kakva i jeste. Kakvo je to bilo čarobno vilinsko darivanje jednog deteta! Bajkovito! Da!
Jer knjige kažu da nema podataka o obrazovanju/ vaspitanju srećne dece niti o njihovom odrastanju. Možda je ovo ono što nauka traži? Kako stvoriti dete koje je sada i ovde. I koje ima osmeh. I koje veruje da zaslužuje radost i blagoslov jer- pa eto postoji.