Када је, сада покојни професор, З. Л. давне 1992., у току мојих специјалистичких студија, парафразирао нечије мишљење које овде наводим, била сам зачуђена. Како то? Професор је причао: “Кнез Лазар је побио сву српску интелигенцију на Газиместану ради свог вечног живота”.
Па ми смо у школама учили другачије. (Понављана неистина постане истина? Кажу, ова истина се приписује и Гебелсу? И Пекић који размишља: да су други победили у Другом Великом рату, данас би ми учили/ веровали/ сматрали да …). Да је 1389. Лазар Хребељановић повео у одбрану тадашње Државе све српске властелине. Све сем, данас би био опозиционар, Вука Бранковића, њега кнежева клетва “Ко не дошо на бој на Косово не имао од срца порода…” није повела на Бој, мада има и прича да је кренуо итд. Итд.
Постојали/е (су) појединци који (су) говорили/е да Срби величају једино своје поразе.
Сада давне 2008/9 у Краљевини Норвешкој се Неко заложио да Мункова слика „Крик“ не буде симбол од јако великог значаја, у смислу: Како нас то представља? Шта то поручује о нама?
Али Србија, можда, нема тог Неког.
И краљ који се прозвао Ујединитељем, и он је имао амбициозне идеје/ потребе. Присећам се путописа Ребеке Вест, сведочења и потомака оних који су тада живели у томе што је некада било (при) уједињено: о сломљеним излозима у главној улици, када је Ујединитељ прогласио уједињење. И потреба да пропадне снимљени ТВ серијал „У спомен Великом рату“о „пребрисавању идентитета“, рекоше “обавештени”.
Овај став је верујем, исто јерес?