ТЕКСТ: Домаћичко политиканство или Разматрање односа дело и последица или У сусрет Видовдану 2020.

Када је, сада покојни професор,  З. Л., давне 1992., у току мојих специјалистичких студија, парафразирао нечије мишљење које овде наводим, била сам зачуђена. Како то? Професор је причао: “Кнез Лазар је побио сву српску интелигенцију на Газиместану ради свог вечног живота”.

Па ми смо у школама учили другачије. (Понављана неистина постане истина? Кажу, ова истина се приписује и Гебелсу? И Пекић који размишља: да су други победили у Другом Великом рату, данас би ми учили/ веровали/ сматрали да … ). Да је 1389 Лазар Хребељановић повео у одбрану тадашње Државе све српске властелине. Све сем, данас би био опозиционар, Вука Бранковића, њега кнежева клетва “Ко не дошо на бој на Косово не имао од срца порода…” није повела на Бој, мада има и прича да је кренуо итд. Итд.

Постојали/е (су) појединци који (су) говорили/е да Срби величају једино своје поразе.

Сада давне 2008/9 у Краљевини Норвешкој се Неко заложио да Мункова слика „Крик“ не буде симбол од јако великог значаја, у смислу: Како нас то представља? Шта то поручује о нама?

Али Србија, можда, нема тог Неког.

И краљ који се прозвао Ујединитељем, и он је имао амбициозне идеје. Присећам се да се то помиње у путопису Ребеке Вест, али и потомци оних који су тада живели у томе што је некада било (при)уједињено: о сломљеним излозима у главној улици, када је Ујединитељ прогласио уједињење. И потреба да пропадне снимљени ТВ серијал „У спомен Великом рату“ о пребрисавању идентитета, рекоше ми “обавештени”.

Овај став је, верујем, исто, којешта?

И најзад фамозни ситносопственички (кобјаги) генерал Симовић 27. марта са, можда/ некад реализованом, предикцијом „Боље роб него гроб…“. А српски дипломата Иво Андрић је  … Пре 30 година неко је причао да Швајцарска није ратовала више од 750 година. Кажу да је још једна европска држава изабрала “неутралност”. Вероватно се то звало “непријатељска пропаганда”?  Верујем да су то “рекла казала”. И неке паушалне приче да је неки Мек- официр рекао Черчилу да ће Господин Броз да направи комунизам у Србији, а овај је одговорио да то није важно (за њих), или тако нешто, ово је сада присећање присећања и вероватно сумњиве веродостојности.

Лични став: Верујем да је све ово само „домаћичко политиканство“.

Данас верујем да понашање појединца вреди само ако је разматрано са гледишта последица. Такође, верујем да ја себе никада нисам видела као руководиоца, верујем да је за то потребно Нешто што, верујем, не поседујем. Ово се може разматрати и са позиције Его стања. Као на пример имамо его стања Родитељ и Дете, на пример?  Или као “небески народ” позицију +- у ОК коралу? Шта желимо: сигурицу 1  или сигурицу 2? Дилеме? Или оно фамозно: “Домаћице мање збори, да ти ручак не загори”?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*