TEKST: Zašto je ćutanje preferirani odgovor

Stojanje u redu isperd Komercijalne je skoro uobičajeno, još pre koronizacije. Sada to uz sve ostale redove postaje ultimativno. Zato jutros trčim da budem prva i već sat vremena pre otvaranja sam tamo sa još jednim koji se predstavlja penzionerom. Red se odjednom pravi i do početka radnog vremena banke je već više od 20 ljudi iza mene. Pojavljuju se i pravna lica koja se smeštaju desno i glasno diskutuju o tekućim događajima. Zato ne volim redove, jer te prinude da slušaš (koješta?) i budeš saučesnik u taštininama praznine: razumeju se u koronizaciju, u krpe, fiziologiju, prognozu zdravstvenog stanja nacije a prema tv informativnivnim sadržajima, tv shemu… baš u sve. Pojavljuju se dva stara coveka u crnini, i oni bi da stanu prvi. Bukači galame kako ih treba pustiti, kako će ih pustiti- galame prvi i drugi u redu pravnih lica, peti u redu fizičkih takođe. Govorim da sam prošli put u tom istom redu dobila povratnu informaciju iz reda da ako hoću nekog da pustim pre sebe to mogu ali da ja idem na kraj reda. Ali ja danas nemam vremena za to, zato sam i poranila. Banka se otvara, ulazi penzioner koji je bio prvi, stari par u crnini i prva dva bukača iz reda pravnih galamdžija. (A ono: ja ću da ih pustim pre mene? Pitam se, čemu predstava altruizma?). Definitivno je jedino moguće da se ćuti. Ludilo je takvo da je taj vratar pre par godina rekao ljudima: zar ja da vam pravim red. Nestvarno. Bukačima trebaju još fantomka i suzavac, razmišljam ljuta na sebe,  da demagogija o pseudobrižnosti i pseudočovekoljublju, budu potkrepljeni i manifestno. A ja se u sebi i pred sobom osećam neok i posramljeno jer žurim i ne umem da glumim altruizam.

Par sati nakon toga klinac oko 5-7 godina piški u koru bora u naselju dok par metara dalje 1 odrasli i 6 dečaka igraju. Ali dragi, pa zar nije bolje da ideš i piškiš kući. Daleko mi je, kaže. Pa nije ok da zapiškiš drvo. Ma hajde gledaj svaja posla, kaže dečak od 5-7 god. Oh, izvini molim Te. Sram me bilo. Koja sam ja dekadentna budalesa.

Još par sati iza toga drugi isto toliko star, gleda u moju korpu u samoposluzi, gde su dve stvari, dok on ima u rukama jednu i kaže: jel nije problem da pošto imam samo jednu stvar, me propustite. Bez teksta sam. Ma naravno, Ti žuriš dok sam ja dokona i zaludna. Ćutim. Zabezeknuta sam. Klimnuh glavom. Moji bi me propustili kroz vaspitni metod. Ljudi podižu obrve. Ali ćute.

Još par sati iza toga lik sedokosi dovikuje, ničim izazvan: Jel ti treba cela šuma za te džukele. Ćutim, i presrećna sam jer ćutim.

Jer u svim ovim transakcijama je ćutanje jedini validan način komuniciranja. Dok čitam knjigu ”Zašto naša deca postaju tirani”, svesna sam da se sve o sada i ovde manifestuje, a ne samo pominjanim državama. Dan sam započela obećavši sebi da ću biti istrajno dobronamerna. Zašto nisam uspela? Onda sutra hoću, ćutaću, osmehivaću se. Poraniću i ćutaću šta god da pitaju, pomeriću se da drugi imaju mesta i ćutaću i okretaću glavu na drugu stranu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*