Dobačeno mi je u lice od strane kolege. Ova rečenica nekako izgleda kao stigmatizacija? Kao nadkompenzacija? Odeljak F u MKB 10 klasifikaciji pripada Klasifikaciji mentalnih…itd itd.  Moji klijenti su ljudi sa bračnim neugledavanjima, debeljuce i mršavice, ljudi koji puno vole da rade, osobe koje se uplaše od samoće, zaljubljeni i odljubljeni, sa strahom od starosti, nemoći, smrti. Ima i ljudi koji imaju takvih tegoba da je samo simptom vidljiv, i da je često takav da ponekad traži malo farmakoterapije. To je isto kao Aspirin ili nešto slično. I duša ima pravo na milost i negu. Zar ne?

Svima njima kažem da sebe ne vidim boljom nego njih, već: Ja sam ok i Ti si ok. I da ono što njima savetujem, isto  praktikujem.

Tako pogledah kolegu, pa rekoh: „A možda sam i ja F?“

Klijent mi je poslao emisiju o stigmatizaciji. Voditelj emisije kaže: „poluedukovani profesionalci“. Pa zar i to nije stigmatizacija? Ili je to pozicija iz OK korala: Ja sam +ok a ti si –ok (ja sam u redu a ti nisi)? Što opet stvara nejasnoću. Šta emisija poručuje? Gost koji radi u Nemačkoj je bio precizan, konkretan sa jasnim granicama.

Želim da kažem da je osnova svakog rada ali i svake- baš svake komunikacije/ susreta: Ja sam OK i Ti si OK. Kada tako susrećemo jedni druge, stvaramo prostor za međusobno uvažavanje. Smatram da je to preferirana vrednost. Uverena sam da vredi da radimo na sebi i to učimo, i kada je teško, ali i stalno razvijamo ovaj kvalitet života. Benefiti će svakako doći, samo strpljivo i hrabro.

Kupljenu smesu, napraviti prema datom uputstu. Možete da pečete na ulju ili na papiru za pečenje u rerni.

Karijeru davanja recepata za kupljene kolače i supu iz kesice sam imala u ranim počecima rada u bolnici gde sam radila. Kako je moja mati smatrala da je domaći kolač jedino kolač a ja kupovala iste za Slavu, pa su se još moji kolači pojeli pre nego domaći žicom mućeni kolači, morala sam da nađem podršku, makar u kolektivu. Dakle imala sam više od 30 god i bila u strahu za majčinim odobravanjem. Otac je komentarisao da: samo Ona ume da skuva pasulj i niko više, ne bi li prestala da se takmiči ili da bude lojalna, verujem, sa svojom majkom koju je izgubila u petoj godini života.

Tako sam kupovala kolače, torte, pravila supe iz kesica. Reklamirala sam sebe kao ženu koja sve postiže, identifikacija sa majkom, možda. Avaj. Kada su me otkrili, kaznili su me zviždanjem, i proglasili me za metričku meru lenjosti.

Nekako je bilo najavljeno bombardovanje. Izvukla sam svesku sa receptima da, napravim Vasinu tortu. Telefon zvoni. Draga pokojna koleginica Jaga, pita kako smo, da se ne plašimo. Kada je čula da sam napravila tortu i da se spremam da operem prozore, veselo se nasmejala: „Nemoj Slatka, ako ti uradis dva posla u jednom danu, sigurno će nas bombardovati“. U redu, rekoh, želim da „spasim stvar“, neću prati prozore. Uveče uključim televizor, kad ono aktuelni predsednik prima čestitke. U tom nekom stanju negiranja kao mehanizmu psihološke odbrane, rekoh, evo, prisvajanje zasluga!

Epizoda mog Adaptiranog Deteta/ Prkosnog Deteta, danas izgleda smešno. Sumnjam da bi se više bavila detinjarijama. Danas je meni sasvim ok da budem bez odobravanja. I budem svoja.

Ово што следи је покушај објективности, могуће да је пројекција. Оних других 50% бих објаснила овако некако.

– Када је пуно емоција у једном (релатовно) официјелном односу, онда треба посумњати да се ради о објектним односима, те да су презентоване емоције припале неком другом времену и неком другом лицу.

– Свакако јесте когнитивна дисторзија јер докторка не сматра да су Алан Форд и Број Један ок ликови. Ето како само оволицно малено може да направи cut off. Да често наш угао/ референтни оквир посматрања није уобичајена перцерција друге особе, иако то не значи да је постојала/ била икаква не-ок намера.

• (S Vikipedije, slobodne enciklopedije- Alan Ford je strip, politička satira koja kao osnovu radnje koristi parodiju na … tajne agente poput Džejmsa Bonda… Centrala grupe TNT se nalazi u Njujorku… Alan Ford je siromašni plavokosi mladić koji je odrastao u sirotištu. Vrlo je naivan i dobrodušan… Igrom slučaja i zamene identiteta postaje tajni agent i član grupe TNT…Vođa grupe TNT je Broj 1… Često zna i ispričati poneku istorijsku priču gde se uz poznate istorijske ličnosti, pa čak i iz davne prošlosti, pojavljuje i on lično).

– Генерализације типа „свака“, „никад“, „увек“ говоре да је прича из другог времена и односа и припада Р2 его стању или је то Контаминација Р2 у О2.

– “Свака” такође асоцира на сакупљање маркица за албум Рекет сличица и оправдану игру “Дошао си ми на зицер…”? Да ли сам то могла да региструјем? Можда да, јер шалу је примерено поновити највишедва пута, верујем.

– Могуће да је била манифестована љутња. И то је асоцијација на неку могућу рану повреду, какве сви ми имамо.

Ето, размишљам, можда је то тако некако, али морам да питам, не бих да погрешим.

Преферирани предлози: 2) Успорити и бити пажљив („Људи које сусрећемо можда имају веће дилеме од нас“) : имам колегиницу у пензији Јелену, њу видим у О2, и Аниту М. Понекада изгледа да увек кажу оно што је преферирано, али на овај начин, оне штите и себе и саговорника. 1) Књига: Г. „Како…“, и тако даље.

• Ни једног момента нисам посумњала у докторку Катарину, она је сасвим ок. Да ли ме је Она учила да сумњам у себе? И шта се све још ту дешавало? Зашто је било важно да једном детету буде одузето…? Зашто се моје Адаптирано дете искрено захвалило а онда Пркосни (М) Део Детата је направио тај ничим изазван коментар. Али опет то и није био ружан коментар већ когнитивна дисторзија у дужем временском дешавању, а да ни једног момента нисам помислила да нешто не-ок упућујем. Потпуно зачуђена да исти појам може да има различито значење за људе, али да о томе нисам ни помислила. Потпуно не разумеваући зашто. У неко доба, на једној од супервизија код проф. Марије, упитали су зашто толико желим да урадим за људе, разумела сам да сам се такмичила са мајком која је увек говорила “то нећеш умети“, „нећеш успети“, „то чак и Драгана зна“…”она је сом”…
• Седела сам у превозу, затворила очи и замислила ритуале које сам радила клијентима на основу дипломираних едукација, онда сам урадила вежбе опраштања. Било је време да је признам, захвалим јој се на свему и да је замолим да оде својим путем. Носила сам наочаре за сунце, па се можда није видела емотивна реакција.
• Размишљала сам о ефекту Објектних односа. Нисам ли можда пребацивала свој други однос у овај …Ух. Ајде ритуали опет. Хајде опрштања.
• Остало ми је да се искрено молим и опростим. Спремала сам се за Акатист Богомајки у 17. Сутра су Задушнице, желим да за собом оставим и тај Пркосно Дете Дворска Луда део.
• Захвална за присећање о когнитивној дисторзији, јер то је била основа овог  неспоразума..
• Било је то мојих 50% у овој комуникацији, и мени је само ово било важно, да не поновим.
• И ето, колико год и дуго радила на себи, падала сам и устајала, настављала сам, захвална људима који су ме учили. Имала сам осећај унутрашњег мира. И захвалности. И поштовања.

Izdinsta se crni luk na malo ulja, može da se doda 1 ili 2 čena belog luka, (dinsta se 5 min), zatim se doda iseckana šargarepa, nalije se voda i doda se sočivo. Npr. staviti dve glavice luka, jednu veću šargarepu ili dve manje i na to litar vode i 3 šolje za crnu kafu sočiva- otprilike. U suštini se kuva kao pasulj. Kad već bude gotovo, ako je mnogo gusto za vaš ukus, može se dodati jos vode. Isto, na kraju mozete da ubacite kasiku ajvara ili u tanjir posebno.

Неће бити срећан много

Ко на срећу гледа строго,

Ко је мери са свих страна

И налази срећи мана.

Ову хоће, ону неће

ту не може бити среће.

 

Неко тражи много среће,

и најлепше и највеће.

Све што није мера пуна,

Он у срећу не рачуна.

Много хоће, мало неће

Ту не може бити среће.

 

Неком завист мира не да

своју срећу и не гледа.

Своју срећу не узима

Јер је други више има.

Туђу хоће, своју неће

Ту не може бити среће.

 

Има једна мудрост стара:

И за срећу треба дара,

Срећан човек, срећу ствара.

Постоји испричана храброст да се буде другачији и следи унутрашња милост из давних времена у десетерцу/ филм „Бановић Страхиња“, посаветујем клијента, са трансгенерацијски културолошким образацем посматрања партнерских односа, да погледа/ прочита.

Причу коју наводим, налазим у више књига. Пар пута сам је препричала клијентима:  „ Нури Беј је био мудри и поштовани Албанац који се оженио много млађом женом. Једне вечери када се вратио кући раније него обично, верни слуга му приђе и рече: “Твоја жена, наша господарица, понаша се сумњиво. Она је у својим одајама с огромним ковчегом, довољно великим да се у њега смести човек. Тај ковчег је припадао твојој баки. У њему би требало да буде само неколико старих везова. Верујем да сада у њему има много више од тога. Она неће да дозволи мени, твом најстаријем слуги, да погледам у ковчег. “Нури оде у одаје своје жене и затекне је како снуждено седи поред великог дрвеног сандука. “Хоћеш ли ми показати шта је у сандуку?“, упитао је. „Због сумњи твог слуге или зато што немаш поверења у мене?“. „Зар не би било лакше да се једноставно отвори, и да се не размишља о нијансама?“-упитао је Нури. „Мислим да је то немогуће.“ „Да ли је закључан?“ „Јесте.“ “Где је кључ?“ Она га је подигла испред себе. „Отпусти слугу и даћу ти га.“ Слуга је отпуштен.  Жена је предала кључ и повукла се, очигледно узнемирена. Нури Беј је дуго размишљао. Онда је позвао своја четри баштована. Они су током ноћи однели неотворени ковчег у удаљени кутак врта и закопали га. Та ствар није никад више споменута.“

Свесност да имамо избор али и одговорност, нас чини мудријима, верујем у то. Због тога пазим да будем у унутрашњем миру, желећи да избори које радим буду квалитетнији него пре. Некада то буде тако. Некада не. Верујем да ће бити боље уз свесност.

• Изговорила је др Катарина М. Занемела сам, као у оном еурека плус ефекту. Толико сам дуго трагала за том слагалицом, а људи нису имали срца или воље да ми то кажу на такав начин да могу да разумем. Толико сати групне и индивидуалне психотерапије, сати учења, интроспекције, тражења, а то нешто ми је било испред очију. То нешто што нисам желела ни себи ни другима. Тетка Оливера је за Њу говорила да је „као крава која да млеко па шутне ведрицу“, али никада шта тачно и шта је то производило тај ефекат непријатности. Да, то јесте било њено и трансгенерацијски. И тако сам стајала залеђена, згађена, освешћена, искрено захвална. Извинила сам се најискреније, свесна да не желим да повредим, па сам и ту направила брљу извињавајући се. Ма шта је то било? Ја ту докторку искрено поштујем, људе са којима ради уважавам, ти људи су ми се увек нашли за добро. Ма шта је то било? Па како се тај испад десио? Дуго и искрено сам тражила у себи. Сетила сам се да ме је учитељица С. Б. код које ме је послала проф. М. C., у току школовања- на индивидуалну, питала да ли бих ја себе препоручила за психотерапеута, сада сам знала. Да, ја сам терапеут који реструктурише клијента за 5 или за 1 или за 2 сеансе. Да, ја ћу бити себи психотерапеут, урадићу оно за шта сам се школовала и што сам примењивала са клијентима.  Помислих, тај еурека плус ефекат, тај плус је когнитивна дисторзија која је, верујем, настала због различитог значења истог појма различитим особама. Нпр. појам “кризни штаб” је мени цртеж групе ТНТ (који изјављују као кризни штаб на стикеру ” Ко умре, неће преживети”, “Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо”, “Ко умре до јесени, за њега нема зиме”), а другом је кризни штаб везан за неку одређену кризу. Сада је било мање несагласја у мени. Анализирала сам даље. Рекла је „сваки пут“, ма јел сам ја то више пута била Дворска Луда(М)?

Данас, 02.10.20., су контролори карата ушли у аутобус 53 ка Видиковцу између 12 и 12.30. Млада контролорка је тражила карте, такозваним школаркама је тражила школске легитимације, пошто нису имале, напустиле су бус. Али не и момак са џиновском црном маском преко лица. Није дао легитимацију. Био је хостилан, није трепео службени налог службеног лица. Девојку која је била његова вршњакиња, је напао вербално: По ком закону смете да ми тражите исправе, по ком закону да ме легитимишете. Окренуа сам се и рекла: „Како Вас није срамота!“ Младић са наочарима и борама у корену носа, тип шине, и петролеј мајици са „латиничним В“ изрезом, је изговорио“Мени се обраћате госпођо?“ Глас који је секао, одавно нисам чула глас који реже. Помислих, волела бих да си такав кући са онима који су те таквог васпитали.

Тужно да контролори карата у Београду бивају понижавани. У Норвешкој то не сме да се деси. И нема вербалне агресије према службеном лицу.

Препорука: Да окренемо главу, и у оваквим ситуацијама када неко заједнички простор присвоји за личну потребу.

Мој отац,  син јереја који је био државни службеник у време када је “Бог ишао по земљи”, је наводио речи свог оца у вези људског  клањања над богатствима и моћнима. И дан данас га се сетим. Данас у Цркви све више.

… Такво људско бивствовање налазимо и  у верској параболи о томе да смртници не виде балване у својим очима, док налазе труње у туђим (отац Никола радо проповеда ову) па онда “Нека се каменицом баци први од Вас који је безгрешан!” И да постоје људски али и Божији закони, још од Понтија Пилата, беседио је данас отац Миодраг. И да „ТУЂЕ МИШЉЕЊЕ О НАМА НИСМО МИ“ или „не тоните упорно у блату саможивости већ научите да УКЕК ОПРАВДАТЕ понашање другог човека“, или каже комшиница:“Увек гледам како да оправдам човека“. Или над људским су Божји закони. Јер дериште у нама има императив да буде у центру пажње,и потребу да надокнадимо лични осећај мање вредности. Сматрам да је у реду да (духовни)сиротани љубе туђе злато и да их величају: “Па Славујкин муж је дао највише за Цркву, она заслужује…“. Јер су тако аутоматски функционисали у свом сиромашном детињству, па су се тако понашали на послу, у браку, па и данас у Цркви коју откри тек онда када је то мотив против невидљивости у пензији. И  пројекција- незрели механизам психолошке одбране. И адаптација. Јер „нарцизам је стање у којем нека особа не воли себе. Овај неуспех у љубави као своја супротност, јер се особа тако упорно труди да прихвати себе. Тај комплекс се обелодањује у превише очигледном напору и претеривању,“ пише Т. Мур у „Нези душе“.

Кад год се сусретнемо да нечијом потребом да нам наметне властити Рефернтни Оквир, добро је да имамо разумевања да је ту дечју душу, давно, нешто натерало да се тако репетитивно појављује, јер се САМО тако осећала заштићена. Зато хајде да научимо да сачувамо свој унутрашњи мир и да нам је због тога све ово манифестовање туђих личних избора, прихватљиво.