ТЕКСТ: Очеви и оци- другачије и из поимања неких очева

За разлику од ранијих прича у којима су синови своје инвалидне очеве покривали, хранили, штитили- очеви у овој причи су фигуре које се одрекну сина или синовљевог дела или у страху за себе игноришу претњу за друге које представља дете које су они подигли , најчешће никада не видећи своју децу, и копирајући своје родитеље.

Тако је кобајаги-мајстор-фрица рекао да он не ради са својим сином и да ништа не зна о томе шта и како овај “ради”. Иако је у време коронизације рекао да живи код сина и ради са њим.

Па отац чији син вредно тренира спорт па тим вештинама коригује неистомишљенике. Иако је стављен на лекове, отац инсистира на причи о epistaxi. Као да генеза поменутог не може да буде другачија. Несрећни отац.

Или отац који ради по 10 сати да би сину купио стан. А шта ако син буде имао плаћени пансион од пеналних служби?

Неко чудно време. Људи су постали погубљени. Родитељи и деца више не знају шта су витални циљеви. Верујем да треба да волимо и причамо са својом децом. Поново. И поново. И опет. И опет.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*