„Kuga je bila na putu za Damask.U pustunji sreće karavan. „Gde žuriš?“- pitao je vođa karavana. „Idem u Damask da uzmem 10 000 života.“-odgovori kuga. Posle kraćeg vremena se sreću ponovo. Vođa karavana sada pita: „Obećala Si da Ćeš uzeti 10 000 života u Damasku a uzela si 30 000 života?“ „Ne, ja sam uzela 10 000 života, ostalo je uzeo strah“.

Antoni de Melo

Gospode, ja ne molim ni za čudesa ni za priviđenja, već za snagu svakodnevnu. Nauči me umetnosti malih koraka.

Načini me pažljivijim i snalažljivim, da bih se u raznolikosti svakodnevnog života zadržavao na otkrićima i iskustvima koja me uzbuđuju.

Nauči me da pravilno raspolažem vremenom svog života. Podari mi fini dar da razlikujem primarno od sekundarnog.

Ja molim za snagu uzdržanosti i mere, da kroz život ne bih lepršao i skliznuo, već razumno planirao tok dana. Da mogu videti vrhove i prostranstva i da čak ponekad nađem vremena da uživam u umetnosti.​

Pomozi mi da shvatim da iluzije nisu od pomoći. Ni sećanje o prošlosti, ni snovi o budućnosti. Pomozi mi da budem ovde i sada, i prihvatim ovaj trenutak kao najvažniji.

Spasi me od naivnog uverenja da sve u mom životu treba da bude glatko. Podari mi jasnu spoznaju da su teškoće, porazi, padovi i neuspesi samo prirodni, sastavni deo života, zahvaljujući kojima rastemo i sazrevamo.

U novonastaloj situaciji, kada je fokus na svemu negativnom, kada se čini da se sve ruši, otkazuje i zatvara, pomislite i na ove pozitivne stvari:

Nije sve otkazano:

Sunce nije otkazano

Proleće nije otkazano.

Prijateljstva nisu otkazana.

Porodica nije otkazana.

Muzika nije otkazana.

Ljubav nije otkazana.

Čitanje nije otkazano.

Један човек је пронашао лептирову чауру. Једнога дана се појавио мали отвор на чаури и човек је сео и посматрао лептира током неколико наредних сати. Гледао је како се лептир бори да провуче своје тело кроз мали отвор на чаури. Једног трена лептир је престао да се пробија, изгледало је као да је достигао врхунац својих могућности и даље није могао.Човек је одлучио да помогне лептиру. Узео је маказе и одсекао врх чауре. Лептир се са лакоћом ослободио чауре, али је имао неразвијено тело са малим крилима. Човек је и даље посматрао лептира, очекујући да рашири своја крила. Раширена крила би ојачала крхко тело лептира. Ништа се није дешавало. Лептир је провео остатак живота гмижући неразвијеним телом и са малим и крхким крилима. Никада није полетео.Оно што човек у својој добронамерности и брзоплетости није разумео, је да су уска чаура и борба лептира да прође кроз мали отвор на њој, Божији начин да се потерају флуиди из тела лептира у његова крила, да би она била спремна за лет када се ослободи из чауре. Некада је борба управо оно што нам је потребно у животу. Ако би нам Бог дозволио да проживимо свој живот без икаквих препрека-то би нас обогаљило. Не би били довољно јаки, колико треба или колико би могли да будемо. Не би полетели.Молио сам Бога за снагу, а Он ми даде препреку да ојачам.Молио сам Бога за мудрост, а Он ми даде проблем да решим.Молио сам Бога за просперитет, а Он ми даде мозак и мишиће.Молио сам Бога за храброст, а Он ми даде опасности да савладам.Молио сам Бога за љубав, а Он ми даде проблематичне људе да им помогнем.Молио сам Бога за услугу, а Он ми даде могућности.Нисам добио ништа што сам хтео.Добио сам све што ми је било потребно.

Свети Владика Николај Велимировић

 

Pozdrav. Vašu info da Brka poklanja svog lovačkog psa Reksa, dočekala sam sa skepsom. Da je makar ostavio neki kontakt telefon, poverovala bih da STVARNO hoće da da Reksa. Ja sam do dolaske naše druge ulične kuce pričala da bih uzela Reksa, ali sa jednim odraslim uličnim psom i sa drugim ali šetenetom, to sada više nije bilo moguće. Reče da će Brka da kupi štene mađarske vižle za lov.

Posle su neke osobe i ja slušali Reksov lavež iz šume i pitali se da li i gde ga je Brka vezao ili…O sećam se tužno, da sam ignorisala hladnoću, nemoćni lavež i cviljenje, u žičani kavez obmotan kesama, zatvorene životinje- Reks bi danas bio živ. Ovako razmišljam. Osećam se odgovornom i krivom. I to je jedan od mojih grehova. ”Nesretni Reks” kažu žene i mole za isto Brki i Brkinićima.

Čula sam i vižlu sa iste lokacije ali sam okrenula glavu. Sada verujući da je to trebalo da radim i u vezi Reksa.

Ne možemo da pomognemo. Možda je jedina pomoć da se napravim da ne čujem i ne vidim i odem dalje, jer je Brka nedodirljiv. Da li je ovo zlostavljanje? I da li ja svojom potrebom da ne bude zlostavljenih životinja, u stvari podstičem isto?

Прича ми другарица да је јутрос рано извела штене које је нашла на улици. Затекло ју је туљење несерћног ловачког пса Рекса кога  чувени Брка држи и по сувомразици на улици у кавезу обмоталом кесама. Земља је смрзла, и штене у њеним рукама дрхти. Рекс мало лаје, мало тули, па опет. Да се човеку срце расплаче. Али несрећни Рекс је у канџама пензионисаног полицајца који је службеним револвером у неслужбено време, “оборио“ човека у препуном насељу људи и деце. И за кога причају да је већ убио своја два предходна ловачка пса. И када се људи јако узнемире због несрећног Рекса, Брка га смести код свог пријатеља вулканизера пар метара даље. Тако прођу комунална инспекција и инспекције које штите животиње, мада су и ови чланови друштва немоћни према „стилском намештају“ људи без стила који држе пса на улици јер чувају намештај. И шта другарица ради? Почиње да моли да се Бркино потомство третира на исти начин на који Брка и Бркиница третирају Рекса. Јер шта још појединац може? Који је савет? Како да човек заштити себе? Да оде далеко далеко. Јер/ ако, на жалост, не уме да се претвара да се то не дешава.

– Изговарам пред комшијом који има два малена сина, и маленог псића који све воли, и супругу која је драга и топла, и њега који има осећај самодисциплине и који редовно тренира иако то и више није…
– Ох, ма не мислите Ви тако- јер се познајемо из шетњи паса, каже он док показујем гране наслоњене на дрво и док причам како је пре два дана отац неку траку за везивање беле технике у транспору, завезао да грану тог дрвета те се његово пастозно десетогодишње дете љуљало док се грана жалосно повијала. И то све на 2 метра (и словима два метра) од љуљашки, клацкалица и сличног.
– Комшија каже да за то су родитељи криви, требало је да деца распреме последице своје игре.
– Да, родитељи са дечаком иду на Службу недељом и одмах потом шаљу поруке да су само они важни и да само они постоје. Сваку животињицу ће отац етикетирати док сину даје савет да се „само држи свог правца“.
– Да, да Црква, каже комшија.
– Када би родитељи издржавали затворске казне, малолетничка деликвенција не би постојала!
– А тек младунчад животињица које разносе па оставе када оду кућама па онда велики пси растргну или младунчад заврше под точковима аутомобила.
– Да. Када би родитељи сносили одговорност свог родитељства, овај свет би био другачији.
– Вероватно као и сви они свесни властите одговорности за учињене изборе.
– Али родитељство такође носи дилеме и осећаје кривице и недоумица за оно што васпитавамо. И податак да школа за родитељство не постоји, и да би сваки родитељ изјавио да би да његово/њено дете има баш добар живот. Можда због тога ова деца то раде у насељу?
– Или је то све објашњено у књизи „Закон џунгле. Агресивност код биљака, животиња и људи“ Жан Мари Пелт и Франк Стефано??
– Jeр када јединка мисли да је супериорнија од друге, увек је реч о надкомпензацији а не реалној супериорности. И зато ОК позиција да смо сви ми једнако важни, васељени, прави смер васпитања.

Gospodja Ljubav je ono sto ja nazivam ”austrougarskim mentaliteom” jer i potiče sa tog podrčja,i dogovorimo se I tako I bude,I dobri rezultati budu vec u toku iste nedelje vidljivi. Patrijarhlnih nadzora, postovala je svekrvu i znala njene prečice i učinkovitosti. Živeci pored supruga, uz koga se često osećala najusamljenije, odlazak sina iz roditeljskog gnezda je dozivela kao krah svog zivota. Zvala ga je stalno, pitala i tražila savete i pomoć. Sina i sinovljevu porodicu je sve to dovodilo do nevoljenja nje. Napravile smo plan koji je brzo profunkcionisao.
Da, da kada roditelj zaista voli svoje dete, ostavi detetu pravo na izbor i krila i korenje.
Gospođa Kruna sklapa konstrukciju gde ”se mora da dogovara sa svojom najužom porodicom” koju u suštini i ne zanimaju te nekretnine. Njena odrasla deca su se davno skućila, imaju svoje nekretnine, i sve to doživljavaju kao neoptrebno skretanje sa svog puta. Ali gospođa Kruna je naučila da uvek bude kako ona hoće. Mozda neko njeno dete, ipak, liči na nju?
I tako roditeljske ljubavi mogu da budu blagoslov ali i prokletstvo. Verujem da mi kao roditelji možemo da odgovorno odlučujemo u ovakvim izborima.

Izgovorice moj otac, ustajući i krsteći su, pobožno.
Često ću se kroz život sećati ovih očevih, ponavljanih, reci. Kao prvorođeni sveštenički sin u vreme Kraljevine, voleo je Crkvu, Službu ali nemo svedočio o distorzijam, diskrepancama unutar samog sistema. Jer dedu će prerano penzionisati, navodno “sinovi jereja Milivoja su komunisti“. Ma ne, bilo je to vreme infonbiroa i radnih akcija i nestajanja ljudi, a ovi (moji) su bili siromašni i učili su. Tako su završili: moj otac Medicinski , stric Stomatološki a tetka Ekonomiju. A sinovi od popa Trajka nisu nista.
Juče na Malu Gospojinu utrčavam u Crkvu jer zbog posla ne mogu da ostanemna Liturgiji, želim da dam novac za ikonopis a za dušu meni drage drage osobe. Žena iz prodavnice me strogo gleda i pita: jel to krštena duša. I ponovo i ponovo.
Ujna Mjurijel nije bila krštena pravoslavka ali je bila mnogo više Srpkinja nego moje ostale dve ujne koje su i u dušama bile komunisti a krštavana na rođenjima. Pa Arčibald Rajs koji je nikoli Pašiću (malo n, sram mene bilo) pisao i pričao. Pa Ivo Andrić. Pa profesor Asbjørn Tysse sa Univerziteta u Blindernu. Koliko je dragih koji su za Srbiju i Srbe činili iz srca. Da li je moguće da je bitno da li su oni kršteni?? Tužno da ne može biti tužnije. Ponovo suština biva zamenjena licemerstvom.
Pa zar ljudi nestali u cunamiju nisu zasluživali milost Božju ili milost (pravoslavnog) Boga?
Tako sam danas u nedelju ostala sa novcima u ruci, možda treba da pronađem neku drugu crkvu gde mogu da dam moj novac za meni drage i važne, koji su učinili da budem tolerantnija, bolja, možda i pametnija ali sa unutrašnjim mirom i prihvatanjem svega što bude.

Повремено ме ангажују у Медицини рада. То је леп и фин посао иако никако плаћен. Али су људи некада тако лепи. Топли, драги. Да то компензује никакву зараду.
Тако упознајем 89-о годишњу пензионисану фармацеуткињу која има свој живот на имању у Гроцкој. Каже да треба возачку јер у Гроцкој калеми воће, руже, лозу. И ја ето питам о томе. Она је изненађена и то каже и почиње да ми објашњава и црта милиметарском прецизношћу сва три начина и разлике у врстама. Јасна и ка циљу орјентисана, моторика, когниција- одушевљена сам, и нравно потписујем да може да вози.
Како је то функционално, када особа живи свој живот и не тражи пажњу свог већ одраслог детета, и стиже на све животне обавезе и на сахране и на радости. И када је неко у свом унутрашњем миру. Дивно. Прекрасно искуство. Едукативно.