Tekst: „Umri Bože da Ti vidim pratnju“

Izgovorice moj otac, ustajući i krsteći su, pobožno.
Često ću se kroz život sećati ovih očevih, ponavljanih, reci. Kao prvorođeni sveštenički sin u vreme Kraljevine, voleo je Crkvu, Službu ali nemo svedočio o distorzijam, diskrepancama unutar samog sistema. Jer dedu će prerano penzionisati, navodno “sinovi jereja Milivoja su komunisti“. Ma ne, bilo je to vreme infonbiroa i radnih akcija i nestajanja ljudi, a ovi (moji) su bili siromašni i učili su. Tako su završili: moj otac Medicinski , stric Stomatološki a tetka Ekonomiju. A sinovi od popa Trajka nisu nista.
Juče na Malu Gospojinu utrčavam u Crkvu jer zbog posla ne mogu da ostanemna Liturgiji, želim da dam novac za ikonopis a za dušu meni drage drage osobe. Žena iz prodavnice me strogo gleda i pita: jel to krštena duša. I ponovo i ponovo.
Ujna Mjurijel nije bila krštena pravoslavka ali je bila mnogo više Srpkinja nego moje ostale dve ujne koje su i u dušama bile komunisti a krštavana na rođenjima. Pa Arčibald Rajs koji je nikoli Pašiću (malo n, sram mene bilo) pisao i pričao. Pa Ivo Andrić. Pa profesor Asbjørn Tysse sa Univerziteta u Blindernu. Koliko je dragih koji su za Srbiju i Srbe činili iz srca. Da li je moguće da je bitno da li su oni kršteni?? Tužno da ne može biti tužnije. Ponovo suština biva zamenjena licemerstvom.
Pa zar ljudi nestali u cunamiju nisu zasluživali milost Božju ili milost (pravoslavnog) Boga?
Tako sam danas u nedelju ostala sa novcima u ruci, možda treba da pronađem neku drugu crkvu gde mogu da dam moj novac za meni drage i važne, koji su učinili da budem tolerantnija, bolja, možda i pametnija ali sa unutrašnjim mirom i prihvatanjem svega što bude.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*