Текст о 89-о годишњакињи фармацеуткињи која у Гроцкој калеми воће, руже, лозу која упознајем јер долази да продужи своју возачку јер до Гроцке итд…

Повремено ме ангажују у Медицини рада. То је леп и фин посао иако никако плаћен. Али су људи некада тако лепи. Топли, драги. Да то компензује никакву зараду.
Тако упознајем 89-о годишњу пензионисану фармацеуткињу која има свој живот на имању у Гроцкој. Каже да треба возачку јер у Гроцкој калеми воће, руже, лозу. И ја ето питам о томе. Она је изненађена и то каже и почиње да ми објашњава и црта милиметарском прецизношћу сва три начина и разлике у врстама. Јасна и ка циљу орјентисана, моторика, когниција- одушевљена сам, и нравно потписујем да може да вози.
Како је то функционално, када особа живи свој живот и не тражи пажњу свог већ одраслог детета, и стиже на све животне обавезе и на сахране и на радости. И када је неко у свом унутрашњем миру. Дивно. Прекрасно искуство. Едукативно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*