Фриду упознајем као Малену или као Чарапицу. Сазнајем о нјој преко нет техника. Да је само штене које одраста, да ју је мати одбацила јер чека нове куце. Прича је да је била весела и драга беба штене одлучно освајајући ливадицу. Онда су решили да је стерилишу да не прође као њена мама, керуса у насељу, која би сваке сезоне након парења са власничким псима, имала бар по два окота годишње. И која је на крају угинула усред порођаја и сепсе немајући снаге да породи сву бројну штенад коју је у последњој трудноћи носила. Леш те кује је данима стајао усред насеља док два лика нису замотала леш у кесу и однели несрећну керушу.
Након стерилизације, млада керуша је једноставно донета и избачена на ту исту ливадицу. Киша ју је квасила и она је дрхтала. И тако. Тада је неко отишао до, познатих нам, ветеринара и купио ињекције који је комашија санитарни медицински техничар давао. Боже драги, хвала Ти на свим добрим и драгим људима који су овако или онако волели ово биће. Тај неко би куповао кости у оближњим радњама и давао јој. Али је она више волела да буде у друшту те особе и њене куце боје меда. Тако да би остајала гладна. Била је упорна у томе да има друштво. Онда су људи почели да је терају, ударају. Причаће једна: Кошија ју је „затукао“, зато је она знала да мора да се брани. Свој наводни страх су правдали тиме да су склањали картон на коме је стајала на зими на великом минусу. Када би је видели да јури неког или да жели да нападне, уместо да је изгрде, болесни људи су је награђивали или је чак називали „курвом“. Тако је сама и одбацивана и злостаљана лежала на сакупљеном јесењом лишћу. И оепт киша и снег и неки ружни пси. А она бескрајно поводљива у потреби за друштвом. Тако је подигла и малено тробојно маче. Њих две су делиле храну и чувале леђа једна другој. И тако пуна парадокса, керуша је дочекала мој повратак у земњу.
Сада постајем свесна прича које сам слушала. Схватам да су људи решили да јој дођу главе, зову шинтере и свашта још. И када долазим она ми уз степениште трчи весело испуштајући звуке који су мени личили на радосно гроктање, и које после када сам је увела у кућу, никада више нисам чула. Тако је лако било идентификовати се са патњом и свим тим у чему се налазила, Скоро одувеквек сам имала дилему; да ли је требало оставити да како тако буде срећна или како већ али слободна или то што је добила доласком код нас. Јер требало је све то укалупити. У стари Фриду смо прева три месеца лечили од рана и крпеља, комшиница је избунарила антибиотски спреј за њу. Да било је и комшија који су били симпатизери. Добре људе је махањем репа поздрављала а раније злостављаче игнорисала. Добила је пасош. Имала је керушицу три пута мању коју је следила као вођу и чија је била главна. Некада би лајала а некада би обе лајале. Комшија се бунио и наводно испред кућног савета се залагао за ко зна шта све док комшија Брка није довео Рекса који је гласно дозивао месецима у жичаном кавезу у ограђеном власничком простору у близини. Тек купила је моје енергије и нервозе. Касно сам разумела Цезара Милана и евентуалне дресере. Једном је на њу у шуми кренула власничка керуша Дарка која нити је вакцинисана нити чипована. Некако сам подметнула себе јер је Фрида била на поводцу а Дарку су пуштали иако то није био први Даркин атак на Фриду. Касније ће тражити да нађем жену која није хтела ни да вакцинише пса а камо да се легитимише. Тек Фрида је покушавала а ја често нисам успевала да разумем. И тада сам почела да учим школе, да би разумела. Свака наша животињица ме је учила. Од Фриде сам можда највише научила о љубљви, трпељивости, чекању, милости, не морању глупим као правилима. А опет, као да за њу никада није било довољно времена. Захвална сам јој тако тако много.
Отишла је пре скоро пар сати у физичком облику. Остало је њено место на фотељи. Чак ни мачка не користи то место. Поштује је. Ни малени пас. Остала је таква празнина, и ја нисам знала да ће ми тако пуно недостајати.

Била је прилика да сам мени важну и драгу особу водила на вечеру. Ресторан је био полупразан а видик нестваран. Гласови односно глас из околине је често стизао до нашег стола. Човек је био лако под гасом па је нешто гласније причао. Испоставља се да су то његови гости и пословни партнери. Причао им је како је направио своју пословну империју: у четрнаестој је тражио оцу новац да изведе девојку. Отац је рекао да мора да заради новац. И од тада он вредно ради и зарђује новац. И сећа се свог оца. И прича својим иностраним пословним партенрима како је почео са скромнијим пословима да би данас продавао своје велике и уносне… И та мени драга и важна особа каже да ће заувек памтити ту вечеру медаљоне са печуркама и са „наравоученијем“.
Фасцинантно. Колико се увек може да научи ако је човек овде и сада и у миру са собом. Дивна лекција.

„Имај поверења у своју праву суштину, па ћеш моћи да се ослониш на своје снаге. Поступај правилно, па ће и живот бити правичан према теби. -Буди умерен у свим видовима свог живота, па ћеш онда имати дуг и здрав живот. Буди смирен попут јутарњег мира, гледај с поверењем у будућност, као што верујеш у сутрашњи излазак Сунца, гледај на свет са ведрим миром. Снага, која држи свет, држи и тебе, јер си ти његов део“. „Јога и спорт“, С.Јесудијан Е. Хојч

A onda shvatam da Reks biva zatvoren u neku kesama umotanu žičanu kamuflažu, u tuđoj bašti nadomak zgrada, tako da pas nikog ne može da vidi i da psa Reksa niko od prolaznika ne može da vidi. I dragi Božji pas plače i cvili (tada pomislim da mu je Brka isčupao jezik) svaki Božji dan. Sada onaj je ukapirao da su ljudi u neokej stanju sa takvim ponašenjem prema psu pa ga u različita vremena smesti u tu improvozaciju.a u drugo vreme kod vulkanizera, isto, lovca. Ljudi su zvali najrazličitije organizacije za spasavanje zlostavljenih životinja i sve je ostalo na tome. Kažu: nedodoriv!
Zašto pas nije u Brkinom stanu? Jer Bibliotekarica ima stilski nameštaj, pa da ga pas ne ošteti. Jer kako bi u zagrobnom faraonskom obitavalištu, ponela ista u sebi, kada takvi mogu samo spoljašnji imetak da poseduju i razumeju. Razmene. Za ljubav i poštovanje najvoljenijih. Eh ipak smo mi u XXI veku, misli se.
A strahopoštovani Brka koji je, pričaju, sa službenim revolverom u neslužbeno vreme i za neslužbenu priliku, i usred naselja sa ljudima i decom, „oborio“ čoveka. Dalje, da je jednog svog predhodnog lovačkog psa „obesio“ pa su naišli posle dva dana i „skinuli“ psa sa drveta, pa je drugog još ranijeg lovačkog psa „ubio“. Tako da se čovek zamisli. I za trač i za neistinu, mnogo je. Tek ljudi ga izbegavaju a i nju.
I onda jednog dana kći Aktivna dođe na vrata da se žali jer „majka je nepokretna i ima visok krvni pritisak“. Ma nikako nije nepokretna, ide ona po naselju, radnjama, bavi se cvećem, sve tako „nepokretana“ i bolesna. Sada i kćer uvčači da joj bude mašica. Šta će sirota kći?
Da. „Bio jednom jedan“…
Tako je to kada neko nema u sebi, on ima potrebu da ima na i oko sebe. I to će proći. Kaže naš narod da „ničija nije do vijeka…“. Da i to će proći.Da otac je pričao „njena roba, njen dućan“. I to je lepo jer život teži životu.

On je rano penzionisani slobin (malo s) pandur aktivan i agilan izmedju splava i lova i supruginih, često, neistinitih pritužbi na okolinu. Dok je u stvari ona ta koja ruži okolinu jer namesti svoju biljku na tuđi prag pa poplavi i otirač tim drugim ljudima, lupa u radijatore da pozove komšinicu koja je dva sprata iznad nje, na kafu itd itd. Ali revnosno tutoriše drugima za ono što je uverena da su propusti drugih. Često podgovori svog muža, koji je sa niskim pragom tolerancije na frustraciju i o kome zbog tih nekih događaja vrlo živo prepričavaju ostali, da je „ugrožena“, pa on nastavi da zlostavlja okolinu. Ali sada da bi odbranio svoju suprugu. I tako ta njihova zabava traje dekadama. I opšte je poznata u kraju. Novina je da se i kći upecala na mamimu glamuroznu glumu. E to je da čovek poželi da im se vrati. Jer kažu da „sila Boga ne moli ali da Bog silu ne voli“.
U takvu sredinu stiže veseli ptičar Reks koji je duša Božja, prelep, drag, emotivno topao jer je porastao u dvorištu sa decom. I sve to znači da je drugačiji od bračnog para. U prvom susretu pomislih da je Brku neko namolio da prošeta psa dok nije tu. Jer Brka je lik koji baca petarde na moje pse, pljuje po stepeništu, kamenjem gađa ulične pse, ima nastup “komšinice a zašto vi ovo i ono“, i uvek čujem da reži dok izgovara i opet taj izazivači ton u nastupu. Razmisljam da li se možda u ovom opisu tona i nastupa projektujem?

Da. Da. To je ipak tako. I to će proći. Jer prođe svako iznanđenje snegom, kišom pa i komarcima. Da i to će sve proći. Važno je da budemo u unutrašnjem miru i kontaktom sa sobom a preko sve tri zone. I onda sledimo vlastite prioritete. I sve je jednostavno. Da. Da.

„ Život ne bi trebalo da bude putovanje do groba s namerom da se tamo stigne u lepom i dobro očuvanom telu, nego pre da se otkliza”…” oduševljeno uzvikujući: O! Kakva vožnja!“ H.S. Tompson

Dakle, kiša se drži svog plana da uvežbamo budućnost: Beograd na vodi. Trava raste. Komarci se množe.
Jutros sretoh poznanicu iz jutarnje šetnje. Kaže da će sa svojom kerušom da šeta asvaltom jer je šuma puna komaraca.
Zaista. Strašno. Počinjem da razmišljam o odevnim predmetima za prekrivanje. Ili šta god. Smešno kako sam sa tragovima komaračkih pohoda.
Da bude lakše prisećam se vica u kome ljudožderi hvataju gore pomenuta tri lika, pitaju za poslednju želju a zatim deru da bi imali kožu za bubanj. I klasika: Englez bi šolju engleskog čaja, Francuz– čašu francuskog vina. A Srbin- ekser, da izbuši svoju kožu i tako poremeti domorodački plan za doboš.
E ja se osećam, kao u tom vicu, izbockano.
Dobro je svesno izabrati misao, emociju.

1. Слани кекси: 200g самлевеног кикирикија који је предходно на сувом тефлону допечен + 500g овсеног брашна + 300g белог брашна + 350 g масти + со + прашак за пециво + 1 кафена соде бикарбоне +семенке бундеве и сунцокрета изблендирати+сусам термички дорaдити+млевени бибер + бели лук у праху + кашичица куркуме или кари зачина. Направити лоптице и пећи у галете апаратићу.
2. Торта: Плех подмазати путером да се не лепи. КОРА: 350g + млевеног кекса + 350g корнфлекс лешник kranch + 1 чаша млевених ораха + 1кафена цимета + 150g омекшаног бутера. Све добро изгњечити + евентуално мало сока од наранџе/ лимуна. Смеса се подели у три дела. Први део се утапка на плех па одозго фил онда друга кора па фил на који се дода киви или неко друго воће по жељи, битно је да суви слој добро утапка преко фила, и најзад трећи део. ФИЛ: 4 велике ољуштене наранџе изблендирати + 150 g шећера + 250g тј. кутију слатке павлаке умутити у шлаг + кора од 1 поморанџе + 2 ванилин шећера. Фил поделити у два дела, на прву и на другу кору. ПЕЧЕ се 15-20 минута на 180 степени, 5 минута пре стављања колача у рерну исту укључити, тек да рерна није скроз хладна, када рубови почну да жуте, извадити, хлади се. Прелити затим са глазуром од 200g чоколаде за кување + 6 кашика уља. Да се охлади и да одстоји. Колач је укуснији ако одстоји дан.

„Odbacujem sve tuge i nemire, sve uvređenosti i teskobu. Spokojan sam i opuštam svaki mišić svog tela. Spokojan sam i potpuno opušten. Ispunjena sam mirom. Ništa me ne remeti, potpuno sam smirena.“