Pozdrav. Vašu info da Brka poklanja svog lovačkog psa Reksa, dočekala sam sa skepsom. Da je makar ostavio neki kontakt telefon, poverovala bih da STVARNO hoće da da Reksa. Ja sam do dolaske naše druge ulične kuce pričala da bih uzela Reksa, ali sa jednim odraslim uličnim psom i sa drugim ali šetenetom, to sada više nije bilo moguće. Reče da će Brka da kupi štene mađarske vižle za lov.
Posle su neke osobe i ja slušali Reksov lavež iz šume i pitali se da li i gde ga je Brka vezao ili…O sećam se tužno, da sam ignorisala hladnoću, nemoćni lavež i cviljenje, u žičani kavez obmotan kesama, zatvorene životinje- Reks bi danas bio živ. Ovako razmišljam. Osećam se odgovornom i krivom. I to je jedan od mojih grehova. ”Nesretni Reks” kažu žene i mole za isto Brki i Brkinićima.
Čula sam i vižlu sa iste lokacije ali sam okrenula glavu. Sada verujući da je to trebalo da radim i u vezi Reksa.
Ne možemo da pomognemo. Možda je jedina pomoć da se napravim da ne čujem i ne vidim i odem dalje, jer je Brka nedodirljiv. Da li je ovo zlostavljanje? I da li ja svojom potrebom da ne bude zlostavljenih životinja, u stvari podstičem isto?