Прича ми другарица да је јутрос рано извела штене које је нашла на улици. Затекло ју је туљење несерћног ловачког пса Рекса кога чувени Брка држи и по сувомразици на улици у кавезу обмоталом кесама. Земља је смрзла, и штене у њеним рукама дрхти. Рекс мало лаје, мало тули, па опет. Да се човеку срце расплаче. Али несрећни Рекс је у канџама пензионисаног полицајца који је службеним револвером у неслужбено време, “оборио“ човека у препуном насељу људи и деце. И за кога причају да је већ убио своја два предходна ловачка пса. И када се људи јако узнемире због несрећног Рекса, Брка га смести код свог пријатеља вулканизера пар метара даље. Тако прођу комунална инспекција и инспекције које штите животиње, мада су и ови чланови друштва немоћни према „стилском намештају“ људи без стила који држе пса на улици јер чувају намештај. И шта другарица ради? Почиње да моли да се Бркино потомство третира на исти начин на који Брка и Бркиница третирају Рекса. Јер шта још појединац може? Који је савет? Како да човек заштити себе? Да оде далеко далеко. Јер/ ако, на жалост, не уме да се претвара да се то не дешава.
Psihijatar i psihoterapeut