– Изговарам пред комшијом који има два малена сина, и маленог псића који све воли, и супругу која је драга и топла, и њега који има осећај самодисциплине и који редовно тренира иако то и више није…
– Ох, ма не мислите Ви тако- јер се познајемо из шетњи паса, каже он док показујем гране наслоњене на дрво и док причам како је пре два дана отац неку траку за везивање беле технике у транспору, завезао да грану тог дрвета те се његово пастозно десетогодишње дете љуљало док се грана жалосно повијала. И то све на 2 метра (и словима два метра) од љуљашки, клацкалица и сличног.
– Комшија каже да за то су родитељи криви, требало је да деца распреме последице своје игре.
– Да, родитељи са дечаком иду на Службу недељом и одмах потом шаљу поруке да су само они важни и да само они постоје. Сваку животињицу ће отац етикетирати док сину даје савет да се „само држи свог правца“.
– Да, да Црква, каже комшија.
– Када би родитељи издржавали затворске казне, малолетничка деликвенција не би постојала!
– А тек младунчад животињица које разносе па оставе када оду кућама па онда велики пси растргну или младунчад заврше под точковима аутомобила.
– Да. Када би родитељи сносили одговорност свог родитељства, овај свет би био другачији.
– Вероватно као и сви они свесни властите одговорности за учињене изборе.
– Али родитељство такође носи дилеме и осећаје кривице и недоумица за оно што васпитавамо. И податак да школа за родитељство не постоји, и да би сваки родитељ изјавио да би да његово/њено дете има баш добар живот. Можда због тога ова деца то раде у насељу?
– Или је то све објашњено у књизи „Закон џунгле. Агресивност код биљака, животиња и људи“ Жан Мари Пелт и Франк Стефано??
– Jeр када јединка мисли да је супериорнија од друге, увек је реч о надкомпензацији а не реалној супериорности. И зато ОК позиција да смо сви ми једнако важни, васељени, прави смер васпитања.
Psihijatar i psihoterapeut