Данес око 18 сати сам чула да је 8 рудара и словина ОСАМ РУДАРА погинуло у руднику Соко у Алексинцу. Они су погинули спашавајући својих 21-ог друга од којих је већина у болницама. Несрећа се десила 01.04. 22 у 04 сата,  у руднику када је дошло до  акцидента урушавањем угља и са метаном. Погинули рудари су из Алексинца, Трговишта и Бајине Баште. И САМО те општине су имале тродневну жалост. И јутрос нисам чула да су споменути на Литургији, верујем да јесу а да ја због кашњења то нисам чула. Хтедосмо да упалимо свеће, али црква има –  радно време до 18! То остаде за сутра. Баш тужно. Страшно. Где је та емпатија?

Осморица рудара је оставило 12-оро и опет словима ДВАНАЕСТОРО малолетне деце. Једно дете је бебица од четрдесет дана. Најмлађи рудар је имао 31 годину. Сахрањени су данас. И свештеник који је служио службу се заплакао.

Било би људски да те породице наставе да добијају редовне ПРОСЕЧНЕ СРПСКЕ плате за моменат давања,  уместо плата својих очева који су на радном месту изгубили животе- у наредних бар 30 година, да им се изграде куће, да та деца добију стабилно вођење и бригу.

Даље пише да је рудник често подложан акцидентима и да често људи гину. Јел то могуће у XXI веку? Јел могуће да нема информација о томе? И да Срби, по дифолту, тугују за другима? Негде прочитах: Не спашавај свет, већ прво погледај своје двориште. Недостатк емпатије почиње да бива нешто на шта се на жалост људи навикавају. Окрећу главе.. И као да ништа више не може да нас изненади, забрине или чак освести. Тужно. Тужно.

Родитељи на ову књигу реагују неверицом, проверавајући, читајући реакције других. Нису спремни да постану ауторитет и родитељи. Они преферирају да буду „другови“ са својом децом. Међутим, са истим понашањем, добијају се исти резултати.

Родитељи нису спремни да се мењају али би да се њихова деца промене: почну да уче, дозволе да и родитељи имају право на свој живот, да деца имају обавезе прма простору у коме одрастају и обавезе према родитељима. Или да уче. Или да понекад буду одговорни. Можда у перспективи и самостални.

Мислим да је пре два-три дана било: враћам се и видим 3-4 свештеника улазе у црквено двориште око 8-9-10? Онда да млад свештеник у мантији стоји у дрвореду, као да чека. Онда се појављује Отац Валда из Земуна и овај прелази улицу и са њиме улази у, верујем, двориште цркве Бошкић Драшкић. Два су аутомобила испред цркве,верујем да је Најсветлији дошао.

Малди свештеник је из вишегенерацијске свештенчке породице. Има деду, мислим пензионисани прота коги повремено учествује у Литургијама и има рођеног оца који службује на Звездари(?) и који је утицајни службеник. И син је не тако давно обавио своју прву службу и био инаугурисан. Фасцинантно је да не сме нико да фамилије да буде присутан у том чину. Скроз интереантно. Ташта није род.

Однос који очеви и синови негују у овој породици ме је обрадовао. И како отац саветује свог сада одраслог сина, и како је овај вољан да чује, и послуша.

Morala sam nešto da kupim i sa kerušama i na kratkim povodcima se vraćam stazom i vidim 7-8 godišnjeg dečaka kako objašnjava nekoj sedokosoj ženi ateriranje i letenje. Celu stazu zauzima. I ja kažem, molim te pomeri se da teta prođe. Stara žena odgovara: „ti da skupiš tu paščad a ne da dijete opominješ“( Oh!! A da sam ja tako njoj kazala u Podgorici- onda bi me…).

Da. Metafora Gojka Đoga je: „ neka je prokleta zemlja u kojoj je kamenje vezano a paščad puštena“.

Sutra će „dijete“ „popiti“ od vršnjaka, ali who cares? Roditelji i ostale roditeljske figure smatraju da ostali treba da nestanu radi „dijete“-ta. Kako roditeljski izbori umeju da obeleže dečji život. Jer na nepažnju, naći će se neki sličan i jednako sa potrebom da cela staza bude njegova. Ali who cares?

Pre mnogo godina je jedno odraslo dijete izabralo da cela staza mora du bude njegoa i eno za dva tuđa života je – u svom nesrećnom izboru, jer nije naučio da je  kočenje ili čak pomeranje i ustupanje staze-  dugoročan plan. I da je ono „jel hoćeš da budeš pametan ili srećan?“- ipak bazični postulat života. Ali, kao što reče neko moj u situaciji gde su tri devojčice gulile koru  živog drveta a roditelji predahnjivali u neformalnom razgovoru sa drugim adultnim oblicima- ćuti i ne gledaj, ne znaš ko stoji iza te dece. Naime u nekom DZ je sestra opomenula dete jer je prevrnuo ceo red stolica, pozvana je da se „hitno izvini roditelju jer je dete izložila stresu“.Do nekog sledećeg puta kada roditelj više ne bude mogao da bude iznad običajnog i zakonskog prava. Ili je to ona „dosadna“ knjiga : Epidemija popustljivog vaspitanja  – Robert Šo i Stefani Vud.

Hleb

Sastojci: 800gr. brasna tip 500

2x po 200ml mlake vode,1 svež kvasac, 40ml ulja, 1 kašičica šecera i 2 kašičice soli, brasno i kvasac trebaju da budu sobne temperature. Izmrviti kvasac u 200ml vode i dodati 1 kašicicu šecera, prekriti i ostaviti na toplom mestu 15 minuta da nadodje. Napraviti udubljenje u brasnu i sipati kvasac, sipati okolo po brasnu 2 kasicice soli i dodati ulje. Mutiti mikserom sa mutilicama za tvrdo testo. Postepeno dodavati 200ml mlake vode testo treba da bude homogeno, mekano i blago lepljivo. Posudu sa testom prekriti krpom i staviti na toplo mesto oko pola sata da nadodje. Zatim malo premesiti ako se lepi blago nauljiti ruke i radni deo posuti brasnom, razvuci testo rukama u krug da ne bude tanko nego malo deblje. Urolati testo u deblju rolnu pa onda ga istapkati prstima da bude debljine oko 5cm onda ga ponovo urolati sleva na desno ponovo istapkati u obliku kvadrata da bude deblje i ponovo urolati od sebe prema napred, ponovo malo istapkati i oblikovati veknu. Staviti ga u podmazan pleh i prekriti nekoliko minuta, onda ga premazati cetkicom sa mlekom sobne temperature. Peci ga u rerni zagrejanoj na 180 °C. Peci oko 45 minuta. Topao hleb prekriti krpom dok se ne ohladi ili pokvasiti papir za pecenje i pokriti njime.

 

 

DIVNA PESMA

Ne žuri kroz život,

tako se samo prašina diže.

Život se  živi lagano,

a svako na cilj stiže.

Mene su učili malenim stvarima  koje su bitne,

srećan je samo onaj ko želi stvari sitne.

Ruke su tu da grle,

a ne da nose stvari.

Duša je uvek mlada,

jer samo  telo  stari.

Ne grabi nego stiči,

u sebi sreću gradi.

Vrednost se čuva unutra,

a ne na fasadi.

Zastani  tek da shvatiš,

šta u životu vredi.

Da imaš kom da se vratiš,

da ima  ko da te sledi.

Samo te jedno molim,

reči se ovih seti,

na cilj će stići svako,

bilo da gmiže il  leti.

Uvek se sa dušom igra,

anđeo ili vrag.

Čovek se pamti po onom

KAKAV  OSTAVI  TRAG !

Тражећи погодан локал наиђох на сталак са књигама. Међу њима и књиге: „Добре приче за добру децу“-Махади Азар Јазди. Очарана подигох  да погледам.  Испод  се налази друга књига  „Истините приче“- Мортеза Мотахари, а испод „Приче из Иранских крајева“- приредио Мохамад Џафери. Очарано гледам и обраћам се женама које ту седе, како до власнка овог блага. Једна рече- то је од господин , назовимо га, Дарко. Знате ја бих да откупим/ купим ове књиге, требам их за посао, настављам ја горљиво. Књиге су у издању Културног Центра И. Р. Ирана у Београду . Боже драги, па ја сам тотлана незнализа, нисам ни слутила да овако благо постоји на дохват руку. Персисји језик и цивилизација стара од давнина са својим вредностим, које су за мене и данас актуелне. Могуће да амбасаде имају своје културне центре? Јој колика сам незналица. У то госпђа доби на мобилни, поменутог и назовимо га, Дарко. Рече да је  откуп чоколада. Драги Господе и Богомајко, хвала, хвала, хвала на љубави, на даривању, на радости давања и на радости примања. Одјурих са све књигама, у први дућан и донресх чоколаду власнику и наранџе госпођама које можда посте јер је Васкршњи пост у току.

Била сам очарана, понизно захвална за даривање, за приче старе колико и цивилизација. Хвала. Хвала. Хвала.  Драги Творче, хвала Ти за ову ничим изазвану љубав и радост. Понизно остадох захвала.

Сва имена, места, хуманоидни и други облици живота су фикција.

Водим керуше на поводцима, изашли смо из тог неког дела где нема слободоумних власника мужјака паса у смислу нека се њихом пас „олакша“, и натрнчавам на лика који је нашу покојну уличну керушу охрабривао у одбранама и називао је „курво“. И кажем да склони њиховог увек „предосадног“ пса Тете. Окреће се и пита зашто? Јер је керуша у терању. Па шетај онда око твоје зграде, рече власник пса Тете.

Упркос савету ветеринара кога поштујемо, зар је неопходно да се овакви разговори дешавају. Јер сам питала Тетеову газдарицу зашто га не стерилишу, рече да оће да га пари. Првог терања те исте наше керуше други власни је свог опет увек нагонски орјентисаног пса Тее дослове скинуо са наше керуше.

Па људи драги о чему се ту ради? На посађене рузмарине се ваши пси испи….авају, јуре женке које су на поводцима … јер, дубоко верујем, те газде виде своје псе као потребу да само они постоје у социјуму?

И тако сирота бића која не могу да се бране бивају кажњавана не само људском немарношћу већ и законском клаузулом где је ветеринарка заклетва да вет штити човека. И исто тако у шуми ове сече дрвећа а  после „палих стабала због снега“ посекоше недужан дуд у шуми уз пут иако је био у земљи више од пола метра и корен је био исто у земљи.

Савет: Не усвајајте уличне керуше, нека се множе и даље до бесмисла. Не гледајте убијна дрвећа и читаје Петер Волебен „Тајни живот дрвећа, шта дрвеће осећа и како комуницира“ и „Скривени живот животиња, шта животиње мисле и осећају“ од исто аутора, ако … ако… желите да помислите да има и других бића сем људи. Надајте се да ће телевизије да имају рекламе у којима се уче људи да уђу у ресторан или кафић и питају да обаве нужду- јер је увек бесплатно (јер је толико фекалија већ сада на прилазу урбаном делу да је сабчажњиво гледати клозет папире како лепрша по шумама).

„ Svet nije božanska igra, svet je božanska sudbina. Postojanje sveta, čoveka, ljudske ličnosti, vas i mene, ima božansko značenje.

Kreacija- nama se dešava, gori u nama, menja nas, mi drhtimo i onesvešćujemo se, pokoravamo se. Kreacija- ućestvujemo u njoj, susrećemo se sa Tvorcem, nudimo sebe Njemu, pomagači i saputnici. “  Martin Buber

Flaša vode u prodavnici košta 1 novcanicu. U hotelu, ta ista flaša, košta 3 novčanice. Na aerodromu, opet, ta ista flaša, košta 7 novčanica.

Ista flaša, ista voda. Jedino se razlikuje mesto prodaje. Tako svako mesto daje- čak drugačiji ugao posmatranja. Te različitu vrednost jednoj istoj stvari.

„Ako se osećate manje vredno, promenite mesto.“- pišu.

I možda ova jednostavna metafora ohrabri neke jer „Sreća prati hrabre“, da se pokrenu.

Dok Meša Selimović piše/ upozorava: (jer) “ Previše sebe dadoh tamo gdje nije ni trebalo da me ima“.