Тражећи погодан локал наиђох на сталак са књигама. Међу њима и књиге: „Добре приче за добру децу“-Махади Азар Јазди. Очарана подигох да погледам. Испод се налази друга књига „Истините приче“- Мортеза Мотахари, а испод „Приче из Иранских крајева“- приредио Мохамад Џафери. Очарано гледам и обраћам се женама које ту седе, како до власнка овог блага. Једна рече- то је од господин , назовимо га, Дарко. Знате ја бих да откупим/ купим ове књиге, требам их за посао, настављам ја горљиво. Књиге су у издању Културног Центра И. Р. Ирана у Београду . Боже драги, па ја сам тотлана незнализа, нисам ни слутила да овако благо постоји на дохват руку. Персисји језик и цивилизација стара од давнина са својим вредностим, које су за мене и данас актуелне. Могуће да амбасаде имају своје културне центре? Јој колика сам незналица. У то госпђа доби на мобилни, поменутог и назовимо га, Дарко. Рече да је откуп чоколада. Драги Господе и Богомајко, хвала, хвала, хвала на љубави, на даривању, на радости давања и на радости примања. Одјурих са све књигама, у први дућан и донресх чоколаду власнику и наранџе госпођама које можда посте јер је Васкршњи пост у току.
Била сам очарана, понизно захвална за даривање, за приче старе колико и цивилизација. Хвала. Хвала. Хвала. Драги Творче, хвала Ти за ову ничим изазвану љубав и радост. Понизно остадох захвала.