Сва лица места и дрго су фикција.

Познаница ми је писала да су за касу потребни штампач и рачунар. Ја сам нешто слично налазила али нисам разумела чему место за папир из касе? Јел и за то треба још нешто? Али нисам имала кога да питам.

Књиговође које сам контактирала ради истраживања како нахватати податке за рад фискалне касе, су мене мени- описали као нејасну за њихов аналитични ум. Ја сам са друге стране имала интројект- кошчица од брескве- да сам неинвемтивна за математику, чак и када предвач говори да је ту логигка важна. Била са и још сам премрла од страха. Зашто од основне нисмо учили примењиву математику? Зашто на студијама предмети Одбрана 1 и 2?  И још много чега а не рачуноводство? Страшно. И шта сада да ли требам тај неки посебан штампач или неки посебан рачунар? Тек када сам „потписала“ завршни рачун, наручих сигурности и добих на цедуљи и оне друге податке. Фасцинантно. Зашто ми то није речено 31.1.22.? Можда је процес нов и усаглашава се?

Савет: Можда је најбоље да пустим, па како буде. Немам више шта. Што више тражим, све се више  ствари одмичу од мене. И да се сетим свог унутрашњег душевног мира.Јер ћу тако бити функционалнија. Па како буде.

„О државницима:

Питали су чувеног кинеског мудраца Конфуција: Шта је најзначајније за добру државу? Храна, оружје и поверење народа. А када би држава морала нечег да се лиши, шта би било прво? Оружје.А затим? Храна. Али народ може почети да умире без хране! Смрт је одувек неизбежна судбина људских бића, али народ који више нема поверења у своје државнике, заиста је изгубљен“.

Микрокосмос и доследност родитеља.

---

 

 

Данес око 18 сати сам чула да је 8 рудара и словина ОСАМ РУДАРА погинуло у руднику Соко у Алексинцу. Они су погинули спашавајући својих 21-ог друга од којих је већина у болницама. Несрећа се десила 01.04. 22 у 04 сата,  у руднику када је дошло до  акцидента урушавањем угља и са метаном. Погинули рудари су из Алексинца, Трговишта и Бајине Баште. И САМО те општине су имале тродневну жалост. И јутрос нисам чула да су споменути на Литургији, верујем да јесу а да ја због кашњења то нисам чула. Хтедосмо да упалимо свеће, али црква има –  радно време до 18! То остаде за сутра. Баш тужно. Страшно. Где је та емпатија?

Осморица рудара је оставило 12-оро и опет словима ДВАНАЕСТОРО малолетне деце. Једно дете је бебица од четрдесет дана. Најмлађи рудар је имао 31 годину. Сахрањени су данас. И свештеник који је служио службу се заплакао.

Било би људски да те породице наставе да добијају редовне ПРОСЕЧНЕ СРПСКЕ плате за моменат давања,  уместо плата својих очева који су на радном месту изгубили животе- у наредних бар 30 година, да им се изграде куће, да та деца добију стабилно вођење и бригу.

Даље пише да је рудник често подложан акцидентима и да често људи гину. Јел то могуће у XXI веку? Јел могуће да нема информација о томе? И да Срби, по дифолту, тугују за другима? Негде прочитах: Не спашавај свет, већ прво погледај своје двориште. Недостатк емпатије почиње да бива нешто на шта се на жалост људи навикавају. Окрећу главе.. И као да ништа више не може да нас изненади, забрине или чак освести. Тужно. Тужно.

Родитељи на ову књигу реагују неверицом, проверавајући, читајући реакције других. Нису спремни да постану ауторитет и родитељи. Они преферирају да буду “другови” са својом децом. Међутим, са истим понашањем, добијају се исти резултати.

Родитељи нису спремни да се мењају али би да се њихова деца промене: почну да уче, дозволе да и родитељи имају право на свој живот, да деца имају обавезе прма простору у коме одрастају и обавезе према родитељима. Или да уче. Или да понекад буду одговорни. Можда у перспективи и самостални.

Мислим да је пре два-три дана било: враћам се и видим 3-4 свештеника улазе у црквено двориште око 8-9-10? Онда да млад свештеник у мантији стоји у дрвореду, као да чека. Онда се појављује Отац Валда из Земуна и овај прелази улицу и са њиме улази у, верујем, двориште цркве Бошкић Драшкић. Два су аутомобила испред цркве,верујем да је Најсветлији дошао.

Малди свештеник је из вишегенерацијске свештенчке породице. Има деду, мислим пензионисани прота коги повремено учествује у Литургијама и има рођеног оца који службује на Звездари(?) и који је утицајни службеник. И син је не тако давно обавио своју прву службу и био инаугурисан. Фасцинантно је да не сме нико да фамилије да буде присутан у том чину. Скроз интереантно. Ташта није род.

Однос који очеви и синови негују у овој породици ме је обрадовао. И како отац саветује свог сада одраслог сина, и како је овај вољан да чује, и послуша.

Morala sam nešto da kupim i sa kerušama i na kratkim povodcima se vraćam stazom i vidim 7-8 godišnjeg dečaka kako objašnjava nekoj sedokosoj ženi ateriranje i letenje. Celu stazu zauzima. I ja kažem, molim te pomeri se da teta prođe. Stara žena odgovara: „ti da skupiš tu paščad a ne da dijete opominješ“( Oh!! A da sam ja tako njoj kazala u Podgorici- onda bi me…).

Da. Metafora Gojka Đoga je: „ neka je prokleta zemlja u kojoj je kamenje vezano a paščad puštena“.

Sutra će „dijete“ “popiti” od vršnjaka, ali who cares? Roditelji i ostale roditeljske figure smatraju da ostali treba da nestanu radi „dijete“-ta. Kako roditeljski izbori umeju da obeleže dečji život. Jer na nepažnju, naći će se neki sličan i jednako sa potrebom da cela staza bude njegova. Ali who cares?

Pre mnogo godina je jedno odraslo dijete izabralo da cela staza mora du bude njegoa i eno za dva tuđa života je – u svom nesrećnom izboru, jer nije naučio da je  kočenje ili čak pomeranje i ustupanje staze-  dugoročan plan. I da je ono “jel hoćeš da budeš pametan ili srećan?”- ipak bazični postulat života. Ali, kao što reče neko moj u situaciji gde su tri devojčice gulile koru  živog drveta a roditelji predahnjivali u neformalnom razgovoru sa drugim adultnim oblicima- ćuti i ne gledaj, ne znaš ko stoji iza te dece. Naime u nekom DZ je sestra opomenula dete jer je prevrnuo ceo red stolica, pozvana je da se “hitno izvini roditelju jer je dete izložila stresu”.Do nekog sledećeg puta kada roditelj više ne bude mogao da bude iznad običajnog i zakonskog prava. Ili je to ona “dosadna” knjiga : Epidemija popustljivog vaspitanja  – Robert Šo i Stefani Vud.

Ta maska opreznog ispipavanj praga tudjeg bola i tuđih ego granica, ispod čega se krije zluradost, dok drugome nanosi bol- da,  u stalnoj kompeticiji da njena mora da bude poslednja pa makar joj oba sina i svo troje unučadi dobijali isto što je ona dala meni, mom deteu, ruzmarinu koji je čupala. I sada je i odnela gredice koje sam kupovala i postavljala oko ruzmarina da iz zaštitim od uriniranja pasa, kao i drugi novi ruzmarin koji se bio primio još pre nego sam ih umotala u celofan, onako rekonvalescentna. I već viđano i od drugih opisivano pretvaranje da kao brine a ugurave se u tuđe. Brinuli tako isto, daj Bože, o njenima. I dragi daj da se najzad zabave nad svojim jadom, čemerom umesto da zadeva druge. Da, to je ona. Ispod privida netražene lažne pomoći i neželjonog mešanja, ona se konstantno pravi nevešta. Pa komšija A. J. me je savetovao da ne sadim ruzmarine uz zgradu jer će Diverzantlkinja to da doživi kao da “hoću da je istisnem”, pa sam zato ruzmarine posadila na ničijoj livadi.  Dragi dragi Bože, molim Te daj to isto u životima njoj i njenim sinovima i unucima. Da i oni ali zaista budu nesvesni- ičega. Da, želim im da im se svako meša u živote dok god ih je u ovoj dimenziji, i da ih kleveću. S kojim pravom ona dodiruje nešto što joj ne pripada. I kome se obratiti, do prepustiti Bogu i Bogomajci- da dobije-ju što je ona davala. Molim Te molim Te,  neka tako bude i sa svima njenima. Ja znam da je prava mera da oprostim i da čak zavolim to monstruozno, zlurado i prkosno derište u njoj,, ali nisam danas voljna ni da probami. I eto prisetih se danas primera iz vremena oko bombardovanja: oko ponoći je neko zakucao na vrata Manastira Zočište i monah je otvorivši kapiju bio izboden od nekog- verujem zluradog i možda mnogo bolesnog čoveka, i kako se taj monah posle operacije molio za snagu od  Bogomajke  i Boga da oprosti ono što mu je taj nesretmik uradio. I kako je to teško. Ovo što ja opisujem kao moj današnji bol je, verujem, ništa u poređenju sa monahovom patnjom; ali kako to nastaju zlurada deca pa zluradi ljudi koji će baš sve da urade da bi bili validirani, makar kroz negativnu pažnju.

I eto knige: Zluradost- Ričard Smit. Ili tamna strana ljudske (?) prirode.Visine superiornosti- narcistička adaptacija? Omalovažavanje. Poniženje kao izvor zabave. Ima nečeg u zavisti. Preobraćena zavist- da baš tako. Preobraćena. „Zašto neko uživa u našoj patnji?“- pa jer je to jedina hrana sem televizije. „Šta kada zluradost izvire iz zavisiti?“ „Kakvu dobit imaju zluradi?“- da. Da. Još kako je imaju.“Može li zluradost da podigne samopoštovanje?“   “ Ma koliko se trudili da nemamo neprijatelje … prepoznavanju i razumevanju zuradosti- pouzdanog znaka neprijateljstva“,

Sledećeg dana idući na posao, zatičem zemlju u kesama ispred ulaznih vrata, pa obuću u kesama. To mora da je Ona ili neko od njenih Simpatizera jer je ona napisala da je zabranjeno drzati smeće ispred vrata stana. Očigledno nije ispred ulaza. Pritiskam Njen taster interfona i ona prvo pritiska da se vrata otvore- izgleda bilo kome. Čekam i ona se oglašava. Kažem joj: ostavi moje ruzmerine. I Ona spušta slušalicu interfona.

Сви помињани облици живота, локације, субјекти и објекти су фикција и наравно, немају везе са реалним животом:

Од 31.јануара када ми је књиговођа субвенцијом обезбедила 28.000 дина за фискалну касу и ја отишла по исту, нисам тренула. Питала је да ли да хоћете у Телетели или у HJ007 – да идем по касу. Рекох све једно ми је, верујем јој. Одох у Телетели и добих касу али за 25000дин. ( касније ћу прву рату платити 1374,00 дин а профактура да одједном платим целу касу је 24035,00 дин). Добродушни лик Тeлетели рече не морате у школу за касу, видећете на ју тјубу. Авај, после пресушавања схватих да каса трeба пин, па лиценцу па сигурносни код. На питања књиговођи, она је одговарала да то није њена дужност. Упoрно сам одлазиле у Телетели и мажореткиње су ме слале, вамо и тамо, па да каса није „закључана“ за нет који није њихов. На крају мепослаше ме у Е- упртаву. Пoраних и позвах. Љубазан глас рече „промените књиговођу“ „ до 01.05. можете да се распитујете, тада почиње рад каса“. Била сам забезекнута, захваљивала сам се за информације које је моја књиговођа трбала да ми достави. Врхунац је да је касу правио „Соко зове Орла“ те да њихови агенти врше инсталитање каса али али али…  и да код њих те касе коштају, od око 13 325+ пдв или на пример 15 999 -23 000 дин. (oва од 23000 дин ми је понуђена у Телетели по цени од 25 000). Нестварно и ко је овде за ретро-спекцију и друге инстанце које још финансијски имају. Људи су узнемирени и траже нове књиговође. Када сам донела доказ да сам исплатила касу, потражих фактуру тј рачун, али ми нису дали. Можда је Телетели од Раје, Влаје или Гаје? Или : дођите да потпишете завршни рачун- ја до 31.03.22. никада ништа нисам пописала а да ја нисам урадила нити на невиђено. Невероватно. Нестварно.

Мистификована занимања су ипак престижна. Размишњам да су то играчи Игре „Ухвати ме ако можеш“, што онда решава мистификацију због чега Смртници појма немају како да њихов живот буде једноставан и здрав. Смртник не зна шта је посао књиговође, ни шта је посао адвоката који опет шаље своје мажореткиње, ни колико дуго свештеник треба да пева, да таксиста има путеве без семафора и пречице које могу да скрате пут  иа 20 минута.(Када им се обратите, они су увек заузети са порезом/ рочиштима, са контролама или са побољевањима). И дакле, управо ти привилеговани и мистификовани послови су ослобођени употребе фискалних каса. Фантазија. „Кад порастем“ бићу књиговођа, адвокат, такситкиња јер свештеник не могу да будем. И тако се пријавих за курс преко нета за књиговођство од око 37 000 дин у три рате. Јер ништа не разумем. И осећам се лоше. Куриозитет: ако плаћате преко фирме, морате све од једном да платите а ако плаћате као Смртник можете и у три рате.

Сви помињани облици живота, локације, субјекти и објекти су фикција и наравно, немају везе са реалним животом:

Савет- Покушајте да сачувате свој унутрашњи душевни мир. Да не мислим да је образовање које смо добијали било мањкаво за круцијално- за рачуновођство. Или… Игра Ухвати ме ако можеш говори о много чему, онима који су обавешени, али и да Игра у свој својој патологији трансакција, престаје када изађете из ње, у ствари то је једини здрав начин функционисања- изаћи и не играти Игру.

Hleb

Sastojci: 800gr. brasna tip 500

2x po 200ml mlake vode,1 svež kvasac, 40ml ulja, 1 kašičica šecera i 2 kašičice soli, brasno i kvasac trebaju da budu sobne temperature. Izmrviti kvasac u 200ml vode i dodati 1 kašicicu šecera, prekriti i ostaviti na toplom mestu 15 minuta da nadodje. Napraviti udubljenje u brasnu i sipati kvasac, sipati okolo po brasnu 2 kasicice soli i dodati ulje. Mutiti mikserom sa mutilicama za tvrdo testo. Postepeno dodavati 200ml mlake vode testo treba da bude homogeno, mekano i blago lepljivo. Posudu sa testom prekriti krpom i staviti na toplo mesto oko pola sata da nadodje. Zatim malo premesiti ako se lepi blago nauljiti ruke i radni deo posuti brasnom, razvuci testo rukama u krug da ne bude tanko nego malo deblje. Urolati testo u deblju rolnu pa onda ga istapkati prstima da bude debljine oko 5cm onda ga ponovo urolati sleva na desno ponovo istapkati u obliku kvadrata da bude deblje i ponovo urolati od sebe prema napred, ponovo malo istapkati i oblikovati veknu. Staviti ga u podmazan pleh i prekriti nekoliko minuta, onda ga premazati cetkicom sa mlekom sobne temperature. Peci ga u rerni zagrejanoj na 180 °C. Peci oko 45 minuta. Topao hleb prekriti krpom dok se ne ohladi ili pokvasiti papir za pecenje i pokriti njime.

 

 

gleda sa Vaših prozora tj sa prozora Tvog roditrljskog doma. Nikakvo pravo nema da se bavi nečim što nema veze sa njom. I ja skupim đubre po šumi ali ako vidim jaknu ili nešto što ima vlasnika, ja ne diram tuđe. Ona opet Nadobudna sa svojom potrebom da odglumi i da bude viđena. Kao ona brine. Pa onako pretužna pomislih da „Sila Boga ne moli, al Bog silu ne voli“ i da sada u Vaskršnjem postu zamolim Gospoda da se ona zabavi nad svojim i mukama svoje dece i unučadi. I da njenoj deci i unučadima neko isto takav „pomaže“ i ulazi u život kao što to ona radi drugima- uguravajući se bez pitanja i uništavajući tuđe. I  da njenu deci i unučad kleveću, na isti način. Od današnjeg dana, dok budem disala u ovoj dimenziji moliću se da Vam se po životima šetaju raznorazne kobajagi pomoći bez da želite/ tražite, nadobudni savetnici, klevetnici. Jer znam da nemaš, hvala Bogu, nikakvu vlast na postupcima majke. Ali ovim ti saopštavam kako ću se ja odnositi prema istom. Žao mi je, Tvoj otac je bio ljudina. Ti takođe. Želim Vam da sve što posadite bude očeripno od neke  Zle Ručerde, da se mešaju u Vaše živote na netražene i neželjene načine, da Vas i Vašu- i brat i njegovo dvoje dece, kleveću. Onaj zakon Leke Dugađinija ili ima još neeko ime „Oko za oko, zub za zub“ meni izgleda pošteno- ovde. Mada ilinku Zafić niko i ništa ne zanima do lične prezentacije. Žao mi je, ali meni je dosta Nadobudne Diverzantkinje i glumatanja. Nikakvo pravo nije imala da dira ono o čemu se ja brinem jer mi i ne govorimo bar 5 i više godina a ona gledajući sa Vaših prozoraa, zna da to nije nešto gde ona valja da priđe.

Svi likovi mesta itd su fikcija.

Antisocijala: Osoba sa ovom adaptacijom je naizmenicno aktivna i povučena. Imaju potrebu da se izdigu iznad podrške koju u detinjstvu nisu imali, da dominiraju i kontrolisu. Ovo je posledica nadmetanja i kontrole koje su imali sa roditeljima. Oni pokušavaju da zastraše i zavedu druge kako bi stekli prednost u nekoj situaciji. Pokušavaju da nadmudre svoje okruženje.Odrasli su u takmičarskim uslovima. Humorističan način kojim se otkriva šta radi je najbolji način za ovu neiskrenost. Tipične igre u ovoj adaptaciji/ poremećaju su Lopova i žandara i Uhvati me ako možeš. Reket emocija je zbunjenost, strah i tuga. Itd.