Сва имена, места, хуманоидни и други облици живота су фикција.
Водим керуше на поводцима, изашли смо из тог неког дела где нема слободоумних власника мужјака паса у смислу нека се њихом пас „олакша“, и натрнчавам на лика који је нашу покојну уличну керушу охрабривао у одбранама и називао је „курво“. И кажем да склони њиховог увек “предосадног” пса Тете. Окреће се и пита зашто? Јер је керуша у терању. Па шетај онда око твоје зграде, рече власник пса Тете.
Упркос савету ветеринара кога поштујемо, зар је неопходно да се овакви разговори дешавају. Јер сам питала Тетеову газдарицу зашто га не стерилишу, рече да оће да га пари. Првог терања те исте наше керуше други власни је свог опет увек нагонски орјентисаног пса Тее дослове скинуо са наше керуше.
Па људи драги о чему се ту ради? На посађене рузмарине се ваши пси испи….авају, јуре женке које су на поводцима … јер, дубоко верујем, те газде виде своје псе као потребу да само они постоје у социјуму?
И тако сирота бића која не могу да се бране бивају кажњавана не само људском немарношћу већ и законском клаузулом где је ветеринарка заклетва да вет штити човека. И исто тако у шуми ове сече дрвећа а после „палих стабала због снега“ посекоше недужан дуд у шуми уз пут иако је био у земљи више од пола метра и корен је био исто у земљи.
Савет: Не усвајајте уличне керуше, нека се множе и даље до бесмисла. Не гледајте убијна дрвећа и читаје Петер Волебен „Тајни живот дрвећа, шта дрвеће осећа и како комуницира“ и „Скривени живот животиња, шта животиње мисле и осећају“ од исто аутора, ако … ако… желите да помислите да има и других бића сем људи. Надајте се да ће телевизије да имају рекламе у којима се уче људи да уђу у ресторан или кафић и питају да обаве нужду- јер је увек бесплатно (јер је толико фекалија већ сада на прилазу урбаном делу да је сабчажњиво гледати клозет папире како лепрша по шумама).