TEKST: Pesma: Svašta umem, Mika Antić- šalje mi prijateljica

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja čuvao, ljudi, ovce

💦💦💦

tamo negde na kraj sveta,

mojoj deci kajmak smeta,

luk im smeta…

Sve im smeta.

💭💭💭

Ja do škole pešačio

i po kiši i po snegu,

moje kćeri k’o knjeginje,

k’o da se u svili legu:

jednom šmrknu,

dvaput kinu

i beže u limuzinu.

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja krčio s ocem šumu.

Plik do plika dlan mi ospe.

Mome sinu-gospodinu

teško i da đubre prospe.

Kad mu mati nešto reži

mislim: žensko pa nek’ reži.

A on: odmah kupi stvari

i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma

oproštajna,

puna bola.

Ispadnemo pred njim krivi

mi i škola.

Traži novac, kuka, moli

– nema čime stan da plati,

a ja šašav

pa ga pustim

da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem

samo – sebe ne razumem.

Sve sam ovo za njih stek’o.

Niko hvala nije rek’o.

K’o da moram da se zboram

i da leđa večno krivim

zbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.

A ja živim jer se nadam

da me i sad negde čeka

jedna šuma iz detinjstva

i vedrica vrućeg mleka,

i tišina ispod brega,

i plav lepet ptičjih krila,

i ogromne žute zvezde

kao što je moja bila.

Al’ putevi zatravljeni.

Nad njima se magle tope.

Odavno su zatrpane

moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet

bez režanja,

bez bežanja.

Išao sam da odrastem.

Sad sve mogu.

Sad sve umem.

Ali šta mi sve to vredi

kad sam sebe ne razumem.

Mika Antić

Preporuka: Naučiti pesmu napamet i ispisvati je bar jednom nedeljno, na primer.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*